Милан Иванић: Зашто српске јавне личности не воле свој народ

Поделите:

 Током сваке изборне кампње свака политичка партија труди се да на својој страни прикупи што већи број познатих личности. Готово ниједан скуп на којем политичари позивају грађане да им поклоне поверење не може да прође без неког глумца, певача, писца или спортисте који ће да искаже подршку кандидату на чијем се митингу налази. Ради се о тзв. техници трансфера која је само једна од бројних техника политичког маркетинга које се користе у свакој политичкој кампањи. Наиме, реч је о општем психолошком принципу по којем се формиран однос према једном објекту преноси на друге сличне или са њима повезане објекте [1]. Дакле, претпоставка је да ће бирач, уколико гаји симпатије према спортисти или певачу који подржава одређену партију, имати тенденцију да гласа управо за ту политичку опцију. Колико ова техника пропаганде заиста има утицаја на бирачко тело није могуће утврдити. Судећи према труду патрија да привуку што већи број познатих личности на своју страну, несумњиво је да партијски тимови задужени за пропаганду сматрају да из тога могу извући корист.

 Ако обратимо пажњу на српску политичку сцену, немогуће је превидети чињеницу да се већина јавних личности, традиционално, опредељивало за либералне (тзв. грађанске), антинационалне опције. Сви се сећамо колико је „звезда“ пружало подшку Борису Tадићу [1], Чедомиру Јовановићу [2] и на крају Саши Јанковићу [3]. Чињеница је да Србија није изузетак по том питању и да у свакој држави већина познатих личности подржава такве опције. Томе у прилог најбоље говоре искуства са последњих америчких председничких избора, када су се Трампове познате присталице [4] могле пребројати на прсте док је број оних који су позвали да се гласа за Хилари Клинтон био далеко већи [5].

 Постоји неколико разлога за ову појаву. Прво, ми данас живимо у либерализму и сасвим је логично да ће се појединци који су стекли славу и богатство у том систему, плашећи се да то не игубе, грчевито борити против било каквих промена. Будите сигурни да би данашњи „борци за људска права и слободе“, да је којим случајем исход Другог светског рата био другачији, својим противницима данас мерили ширину лобање и оптуживали их да нису довољно „расно чисти“. Колико је ова теза тачна, говори вам и чињеница да су бројни прваци ултралибералне Друге Србије били ватрени браниоци тоталитарног комунистичког система све до његовог пада. Данас су они демократе и присталице слободног тржишта. Дакле, то су људи који ватрено бране и подржавају сваки систем који је актуелан и спремни су да, без срама, нападају сваког ко се залаже за промене.

 Други разлог је што, ма колико славне и популарне биле, јавне личности зависе од спонзора, филмских и издавачких кућа, које су, по правилу, у рукама глобалног капитала. Тако да и они малобројни који се одлуче да јавно подрже супротну страну, ризикују да сносе велике последице по своу каријеру.  Поред тога, сваки критичар тренутног стања суочава се са лепљењем етикета („екстремиста“, „мрзитељ“, „фашиста“), а то свакако не доноси позитиван публицитет.  Већина на то није спремна.

 Поред тога, српске јаве личности имају разлог више за екстремни либерализам од осталих. Они се суочавају са проблемом малог тржишта. Наиме, држава Србија нема довољно публике и ресурса да би бројне „звезде“ могле да зараде за пристојан живот. Годишње се снима пар филмова, концерти се не организују често, тиражи књига ретко прелазе четвроцифрене бројке. Суочени са језичком баријером, српски глумци, певачи и писци приморани су да нуде своје услуге и производе само на српском говорном подручју, односно простору бивше СФРЈ. Било би крајње контрапродуктивно по њихове послове и тезге у Хрватској, Словенији и Федерацији Босне и Херцеговине исказати макар мало националног поноса. Некима ни то није довољно, па њихова снисходљивост иде до те мере да показују отворен аутошовинизам само како би добили неки ангажман у суседним државама.

 С друге стране, таквих појава нема код наших комшија. Тамошње познате личности са поносом истичу своју националну припадност, а често и србофобију. То им, наравно, не представља проблем да гостују у Србији како би попунили свој буџет. Аутошовинизам, изузимајући Србију, не постоји на јавној сцени бивших југословенских репулика. Те нације нису оптуживане за хегемонизам од 1945. године, па немају осећај колективне кривице и сматрају да је сасвим нормално волети своју земљу. Ситуација је, нажалост, дијаметрално супротна у Србији.

 Српске јавне личности ће и даље да буду антинационалне и то се још дуго неће променити. Међутим, треба увек бити свестан чињенице да то што неко добро пева, шутира лопту или глуми не значи и да је довољно компетентан да сагледа политичку ситуацију на рационалан начин и да, у складу са тим, може да вас саветује како да се определите на изборима. Такав појединац најчешће може да понуди само своје име, како би привукао поједини глас за неког политичара. Па и то, најчешће, не ради из убеђења него из користи.

 

Милан Иванић

ВИДОВДАН

 

Напомене:

[1] Славујевић, Зоран, Политички маркетинг, Београд, 2005, стр. 90

[1] https://www.youtube.com/watch?v=XV1o3j9F_PI

[1] https://www.youtube.com/watch?v=znmPMJnHRWM

[1] https://www.youtube.com/watch?v=LGvDoLrq9vQ

[1] http://www.businessinsider.com/celebrities-who-support-trump-2016-11/#ivana-trump-29

[1] http://www.thewrap.com/hollywood-stars-for-hillary-clinton-list/

Поделите:
1 reply
  1. дулебг
    дулебг says:

    Личности које не воле свој народ имају шансе да постану јавне. Други немају, те је питање само по себи – непотребно!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *