Небески витез

Поделите:

У повоју ратног ваздухопловства тадашњи пилоти су били скоро сви прави небески витезови.

Један од њих био је и Димитрије П. Коњовић (31. 12. 1888, Сомбор – 5. 1. 1982, Београд).

Поникао је из угледне просветарске породице. Његов рођени брат Петар био је угледни композитор, док му је брат од стрица Милан био познати сликар.

Димитрије је основну школу завршио у Станишићу, док је велики испит зрелости положио у Мађарској гимназији у Сомбору. Аустроугарску поморску академију у Ријеци завршио је школске 1911/12. У исто то доба, при крају академије, млади Коњовић се заинтересовао и за релативно нов војни смер – ваздухопловство. Концем 1914. године указала му се прилика да заврши и школу летења, тако да постаје марински авијатичар, који је летео на ондашњим двокрилним хидропланима. На крају, 16. 1. 1916. године, постаје и командант поморске авијације у војној бази у Кумбору у Боки.

Коњовићева ескадрила „лонера”, 2. 2. 1916, добија задатак да бомбардује Валонски затон, где су биле савезничке трупе. Иако је била ноћ, италијански противавионци су били у приправности. Међутим, ескадрила је и поред тога извршила задатак, а сам Коњовић је још и фотографисао када се разданило шта је све погођено.

Један од та три авиона био је оштећен, тако да је пилот, поручник Хел, морао да слети у залив. Италијани су хтели да тај оштећени авион заплене и моторним чамцима крену према слетелом „лонеру”. Схвативши шта се дешава, Коњовић је брзо атерирао поред оштећеног двоседног „лонера Л-83” и покупио Хела и М. Северу, који су до тог часа свој авион припремили за потапање. Пуким случајем, италијанска потера их није стигла…

Када је Коњовић летео, 26. августа 1916, са поменутим М. Севером на Л-132, негде око подне изнад Отранта угледао је савезничке бродове одакле је противавионска одбрана деловала. Хидроплан је био изрешетан (22 поготка), али су мотор и крила била за право чудо нетакнути. Ближе валонској ратној луци, Коњовић успева да малом бомбом од 20 кг погоди извиђачку лађу „Роузи” која је скоро одмах потонула пошто је била директно погођена у котао. Овај поменути догађај, где је једна ратна лађа потопљена бомбом из авиона, био је први у историји авијације.

Више месеци доцније, два „лонера” су извиђала око прилаза у Боку. Димитрије Коњовић је био са Максимилијаном Севером у Л-132, док су у другом, Л-135, били Ото фон Климбург и поручник Волтер Железни.

Недалеко од Превлаке спазили су француски – како се то тада говорило – сумарен „Фуко”. Савезничка подморница је покушала да се склони, али успешним бомбардовањем са две дубинске бомбе од по 50 кг је због већих оштећења крме и прамца убрзо почела да тоне. И поред тога Французи су покушали да рафалима сумаренског митраљеза оборе макар један противнички хидроплан пре но што потону.

Реакција бродоломника разљутила је маринске пилоте и да би очистили палубу „Фукоа”, Коњовић баци једну мању бомбу, због чега сумарен убрзо потоне. Сви бродоломници били су у хладној води. Командант Коњовић нареди да им слете што ближе.

Било је јасно да Французи неће још дуго опстати у хладном мору. Они уопште више нису били никакви непријатељи, већ несрећни страдалници којима је било потребно што пре помоћи. Коњовић је управљао шта и како да се ради, док је фон Климбург са другом двојицом помагао потпуно исцрпљеним Французима да се попну и држе се око мотора и крила. Дошавши у базу у Кумбору послата је и једна аустроугарска торпиљерка да и остатак страдалника покупе.

Коњовић је са својом екипом тог дана спасао 27 француских морнара. Исте те вечери, Аустроугари су, по свим витешким правилима некадашњег ратовања – што иначе никада нису урадили и на српском фронту – приредили банкет у официрској кантини у част заробљеним противничким страдалницима пре него што су пребачени у логор.

Овај догађај се сматра првим у историји ратовања где је подморница потопљена из ваздуха. Овим стварно витешким чином спасавања посаде, Димитрије Коњовић је требало да добије не само висок аустроугарски орден, већ и племићку титулу. Међутим, ловорике је стекао његов колега Ото фон Климбург, јер ваља имати на уму да је Коњовић био православни Србин, а добро знамо како су се власти цара и краља Фрање Јосифа опходиле према српским поданицима током рата. Исто то га је све време кочило и у официрском напредовању: иако је био одличан у својој класи, никад није могао да стекне и чин адмирала…

Иако је истина у већини случајева спора, она је ипак достижна. Због овог витешког геста спасавања утопљеника, више деценија доцније, француска влада је, 14. фебруара 1968. године, Коњовићу доделила диплому Спасилачког друштва за храброст, хуманост и милосрђе.

Политика

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *