Секс са непријатељем у окупираној Србији!

Поделите:

У Београду је било више бордела, а највећи је био у Косовској улици, гдје је према извештају др Милоша Секулића послатом емигрантској краљевској влади у Лондону, радило чак 300 жена и девојака.
Београд је после Париза био најпожељнији град за премештај у служби у окупираној Европи Трећег рајха, судећи по огромном броју молби официра Вермахта. Разлог иза толике популарности Београда била је, према истој легенди, доступност локалних жена.

Кнез Михајлова 1941. Године (приватна збирка Душан Напијало)

Др Љубинка Шкодрић, историчарка која ради у Архиву Србије, недавно је спровела истраживање „Проституција у Србији у Другом светском рату“. Њен рад пружа довољно светла на дешавања током тешке и дуге нацистичке окупације земље, на основу којег је могуће поуздано утврдити шта се и како одвијало између немачких војника и једног броја овдашњих жена.

Иако се знало да су Французи јавно шишали Парижанке које су се „давале“ Немцима, да су исто радили и Норвежани, Чеси или Данци, називајући проституцију или везе жена из сопственог народа са Немцима „хоризонталном“ или „лежећом“ колаборацијом, у Србији није било помена о томе шта се на ту тему заиста одвијало у Београду, Пожаревцу, Крушевцу или Нишу, на пример, у исто време.

– Интимне везе са окупатором успостављале су жене на основу различитих мотива и може се разликовати неколико типова, од проституције, дискретних веза, дружења са групама немачких војника, до веза које су настале као производ симпатија за нацистичку идеологију – каже др Љубинка Шкодрић.

Она објашњава да су „рат и окупација умањивали границе између проститутки и других жена.“

– Продужавањем окупације постајало је теже обуздати проституцију, пошто су сиромаштво и незапосленост повећали њен обим и било је теже правити разлику између професионалне и повремене проституције.

Нацисти су, по доласку на власт, покушали да сузбију проституцију у Немачкој, али је, као потребу војске, нису посматрали у „негативном светлу“, каже Шкодрић и додаје да се „Вермахт и ради спречавања ширења полних болести и хомосексуализма залагао за успоставу бордела на окупираним територијама.“

– До 1942. године, било је формирано 500 бордела Вермахта. Док су на западу искоришћени постојећи бордели, на истоку су формиране потпуно нове установе, а жене су често биле принуђене да бирају између принудног рада и проституције.

Немачки војнички клуб код Железничке станице, у простору биоскопа Партизан (приватна збирка аутора текста)

Њемачке трупе су имале небројене могућности да успоставе везе са цивилним становништвом, иако се у круговима безбедносних структура нацистичке војске и полиције сматрало да у таквим односима постоји ризик по безбедност и борбену способност.  Разлог нису биле само претње од полних болести, већ и неумитно слабљење борбеног духа интимним везама са потенцијалним непријатељем. У фебруару 1941. године, забрањено је склапање бракова немачких војника са странкињама. Забрана се није односила на Норвешку и Данску, највероватније због сличног „расног модела“ између германског идеала лепоте какав су заговарали нацисти, и скандинавског типа жена.

Др Шкодрић каже да се из истраживања оцртава јасан закључак да су општа немаштина и морално посрнуће које је рат донео, утицали на огроман пораст проституције у окупираној Србији. Пошто је немачка војна команда настојала да обузда сексуално насиље које су чинили војници, ког је, упркос још једном касније увреженом миту о „културним Немцима“ и те како било, посебно у првим данима окупације, подстицала је њихове контакте са проституткама. Ипак, строго се водило рачуна о заштити од полних болести. Подручје Србије је третирано као ризична област са великим бројем полно оболелих и било је подвргнуто строгој санитарној контроли. Штаб Војног команданта Србије упутио је већ 14. маја 1941. распис локалним окупационим органима у коме је истакнута забрана полног сношаја са српским женама услед опасности од венеричних болести. Посебно је упозоравано на жене које се баве проституцијом ван јавних кућа.

Проституција је одлуком квислиншке комесарке владе Милана Аћимовића (претходнице владе Милана Недића) убрзо легализована у покушају контроле, а праћено је здравствено стање проститутки, као и владање особа за које се сумњало да нерегистровано обавлјају сличне послове. Шеф немачког Управног штаба Србије Харалд Турнер је у августу 1942. године у извештају команданту југоистока истицао да је „надзор над блудницама неопходан у интересу одржавања здравља трупа.“

– По налогу окупатора, већ почетком маја 1941. у Београду су предузете мере за регулисање проституције. Проститутке су добиле посебне књижице и биле су обавезне да се три пута неделјно јавлјају на лекарски преглед. Забрањена је нелегална проституција, као и подвођење и изнајмљивање соба у сврху проституције – каже др Шкодрић.

Месец дана касније, српски комесар Министарства социјалне политике и народног здравља донео је 2. јуна 1941. године „Правилник о сузбијању полних болести и проналажењу и надзору над проституцијом“ по коме је услов за обавлјање проституције било телесно и душевно здравље, пре свега одсуство полних и других заразних болести.

– Санитетска полиција је била задужена за санитетски надзор над проституткама у погледу њихових исправа, здравља и хигијенских услова у становима. Правилником је било предвиђено да проститутке два пута недељно обављају лекарски преглед – описује др Шкодрић.

Жене из Београда позирају немачким војницима на Славији (приватна збирка Душана Напијала)

Присуство немачких војника у градовима повећало је потражњу за услугама кафана и других локала у којима су поред алкохола, нудиле и услуге проститутки. У већим центрима убрзо су почеле да се оснивају и посебне јавне куће, намењене искључиво немачким војницима. У извештају др Милоша Секулића послатом емигрантској краљевској влади у Лондону, стајало је да је „у Косовској улици у Београду отворена јавна кућа са 300 жена и девојака, намењена искључиво немачким војницима и под сталном лекарском контролом“.

Насупрот овој сигурно претераној процени, у децембру 1941. функционисала је јавна кућа за немачке војнике у улици Мајке Јевросиме, у којој се у том периоду налазило 15 жена. У једном каснијем попису забележено је 40 жена које су радиле у овој јавној кући, док је евидентирано и 13 углавном јако младих девојака које су радиле у јавној кући за немачке официре у Босанској улици (данашња Гаврила Принципа) у четврти Савамала, одраније озлоглашеној по овој активности. Бордел Вермахта отворен је и у Пожаревцу где је у једном локалу било одвојено седам проститутки само за немачке војнике. Слична установа постојала је и у Ваљеву. У Смедеревској Паланци је основана јавна кућа за немачке војнике у којој је радио мали број проститутки које су се често смењивале.

Фотографија јавне куће за немачке војнике, снимљена негде на Балкану (приватна збирка Душан Напијало)

Немачке власти су водиле рачуна о здравственом стању војника, каже др Шкодрић, али и радника на принудном раду. Зато су се носили  мишљу да за потребе радника у Костолцу отворе бордел, пошто је констатовано да је од 200 жена запослених у костолачком логору, 165 отпуштено због полних болести јер су оне, као једине жене у логору, имале честе односе са радницима и тако су се шириле заразе. У Београду су жене које су се бавиле проституцијом биле ангажоване и за одржавање контаката са Специјалном полицијом – за достављање полицијским органима свих сазнања која добију током „активности“.

У роману „Тимор мортис“ Слободана Селенића се помиње се тема односа између једне домаће жене и немачких војника, као својеврсни преседан у дотадашној етичкој слици рата. Док су након 1988. године у нашој јавности кренуле огорчене расправе о улози партизана, четника и недићеваца у Другом светском рату, на епизоду „лежеће колаборације“ нико се није освртао. У сећањима старих Београђана, додуше, могло је повремено да се чује понеко сећање на „госпа Лепу“ из „дворишта“, неку баку која је за време рата „имала неког Немца“, али у колективној успомени на рат и окупацију није било уопште таквих места. Режисер Војислав Нановић је у филму „Бесмртна младост“ снимљеном одмах после рата, 1947. године, приказао љубав између београдске студенткиње и немачког официра, али су и филм и Нановић брзо пали у заборав, а са њима и прича о проблематичној љубави.

Епоха интернета изнедрила је хиљаде фотографија немачких војника које су осами снимали по окупираним земљама, до тада чуване по подрумима или у фиокама. Појавили су се призори који недвосмислено указују на размере проституције у окупираним земљама, а доминатан мотив у бројним албумима су жене које показују голе груди пред објективом, најчешће Ромкиње.

Ромкиње у мрежи проституције (приватна архива Душан Напијало)

Из самог Београда изрониле су фотографије на којима се виде ознаке за Солдатенхеим, односно „војнички клуб“. Такви клубови били су, између осталог, и у згради код београдске железничке станице где је после рата, неком чудном иронијом и сплетом околности, сместио биоскоп за еротске филмове, чувени „Партизан“, али и у згради данашње САНУ у Кнез Михајловој улици, као и у још неколико објеката по околним улицама у центру. Главно место за ноћни провод где су немачки официри и боље стојећи чиновници окупационе администрације могли да упознају „даме“ био је и „Лотос бар“ у Змај Јовиној улици у центру града, локал који своју кабаретску активност није прекидао ни после рата, све до недавно.

Према налазима др Шкодрић, београдске проститутке су и пре рата преферирале рад у приватној режији и кафанама, и избегавале да раде по јавним кућама услед „лоших услова“. Зато су често мењале места где су примале мушкарце, али се мењао и садржај њихових односа са појединим окупаторским војницима. Познат је случај једне проститутке коју је ангажовао Вермахт у мају 1941. године. Радила је у јавној кући за немачке војнике све до почетка 1942, када је одустала због превеликог броја муштерија и забринутости за здравље. Пошто је једно време самостално радила као самостална проститутка, почела је да поново прима муштерије у јавној кући у улици Жоржа Клемансоа. Ту је упознала извесног немачког војника који се толико заљубио у њу да јој је изнајмио стан у Кнез Михаиловој улици и издржавао је. Проблем је настао када ју је срео на улици са немачким официром што је довело до љубоморне сцене. На запрепаштење пролазника, клечао је на улици и молио је да му се врати.

– Жене које су саме себе издржавале и нису имале помоћ средине, често нису имале другог избора него да се окрену проституцији, понекад и у страху од реакције немачких окупационих снага уколико би одбиле њихове понуде – прича др Шкодрић.

Једна од првих жена ангажованих у јавној кући за немачке војнике у Смедеревској Паланци обратила се пре тога немачким органима тражећи посао. Када су јој понудили проституцију, пристанак је објаснила речима да није имала другог избора, показује истраживање. Поједине проститутке су лако доспевале у затвор пошто су по локалима под утицајем алкохола правиле изгреде, што је често давало повода за сексуално искоришћавање локалних полицијских органа.

– Проститутке су по градовима у унутрашњости углавном радиле у кафанама и често су уживале заштиту немачких војника којима су пружале услуге. Стога су биле у значајној предности када су долазиле у сукоб са околином – каже др Шкодрић, наводећи пример жене, већ неколико пута хапшене, коју је градска полиција у Ваљеву протерала „због ширења блуда међу војницима и цивилима, али су немачки војници успевали сваки пут да је заштите.“

Осим легалне проституције, било је и жена које су одржавале интимне везе са немачким окупационим особљем, и на основу тога добијале повлашћено снабдевање или су стицале неке друге врсте користи што се такође може сматрати врстом проституције, или обрасцем понашања налик ономе који је током ратних деведесетих у Србији изнедрио појам „спонзоруша“. Неке од тих окупационих „спонзоруша“ биле су већ од раније склоне понашању које је одударало од тадашњих норми средине, а рат и присуство страних војника поспешили су кидање обруча тих грађанских „обзира“ и морала.

Квислиншка Управа града Београда је жене које су имале односе са немачким војницима убрајала у проститутке и разликовала четири категорије: оне које су виђене са немачким војницима по јавним локалима, кафанама, биоскопима, посластичарницама. Др Шкодрић је пронашла сачуван списак са наведених 45 женских имена. Потом су ту жене „које су се проституисале из љубави“ – у овој групи је набројано укупно 79 жена, али је напоменуто да је приказан мали број жена, односно, да то није реална слика. Према сазнањима полиције, било је сто жена које су се проституисале из материјалних разлога, доборовољно примиле санитетске књижице или ступиле у јавне куће за немачке војнике. И на крају, у четвртој категорији су жене које су се проституисале из материјалних разлога, вршиле пропаганду и шпијунажу лакше природе дојавама надлежним немачким властима – њих 39.

У евиденцији је, дакле, записано око 260 имена жена из те четири категорије које су сматране проституцијом. На 300.000 становника, колико је живело у Београду током рата, у процентима је то занемарљив број. Али се иза сваког од тих имена крила једна животна прича и једна туробна егзистенција. У полицијским извештајима такође стоји да ово није тачан и потпун број, што оставља могућност да их је било и много више.

Фотографија из српске кафане, 1942. година (приватна збирка Душана Напијала)

Посебна евиденција је вођена и о кафанским певачицама. Приликом контрола у периоду од априла до децембра 1941. по разним локалима у Београду, евидентирано је 60 жена које су се забавлјале у друштву „сумњивих мушкараца“ и пијанчиле са њима.

– Ратне околности, нарочито одсуство мушкараца који су били у оружаним одредима, заробљеништву или су страдали, довеле су до тога да су се многе жене упуштале у ванбрачне лјубавне везе и постајале слободније у полном животу – каже др Шкодрић.

Она објашњава да је „окупација донела и осећај да су нестале раније норме понашања и владања, па су поједине жене ступале у интимне везе са окупаторским војницима, чак понекад и наочиглед супруга и осталих укућана.“

– Било је случајева да је ступање у љубавну везу са представницима окупаторских власти вршено уз прећутну сагласност и одобравање чланова породице, чак и на њихов подстицај. Често су мужеви толерисали овакво понашање, а неки су га и подстицали пошто су на тај начин стицали заштиту окупатора и могли да се слободно баве шверцом и црном берзом. Многе жене су контакте са немачким војницима користиле да би преко њих набављале намирнице – описује детаље из свог истраживања др Шкодрић.

Контакт са женским становништвом су немачке снаге најлакше могле да остваре у градовима или већим местима, што је један од узрока касније осуде градских жена за неморално понашање. До приснијег контакта са женама из града долазило је углавном уселјавањем немачких снага у приватне породичне куће или станове у којима им је додељиван простор за боравак, и управо једна таква ситуација је била приказана у наведеном филму „Бесмртна младост“ Војсилава Нановића.

Кажњавање жена због односа са Немцима почео је да примењује већ у првим данима устанка у Србији у јесен 1941. монархистички покрет отпора (ЈВуО). Казна је била јавно шишање жена и девојака које су имале било какве везе са окупаторским војницима, мада су запамћени и случајеви јавног батињања, па чак и групних силовања. Највећи број присилних шишања жена у окупираној Србији извршен је током 1943. и 1944. године, како се ближио крај окупације, а Немци контролисали све мању територију. Наравно, било је и случајева када је веза са окупатором била само изговор за овакву казну, попут прикривене љубоморе или одбијања локалних мушкараца.

Припадници Монархистичког покрета отпора кажњавају шишањем једну проститутку негдје у Србији (фотографија љубазношћу Архива Србије)

Интимне везе са окупатором нису за јавност огорчену над сопственом судбином поробљене и обесправљене већине оличавале само болно подсећање на такво стање. Оне су представљале и рушење патријархалних моралних правила којима је у тадашњој заједници, била она сеоска или градска, прећутно „регулисан“ љубавни и сексуални живот жена, што је довело до очекивања њиховог кажњавања. У Србији је одмазда отворено пропагирана у штампи ЈВуО покрета и постала је део стратегије у цилју „очувања јавног морала“. Иако је кажњавање жена присилним шишањем било опште место у читавој Европи како би се које место или град ослобађали од нацистичке окупације, на подручју и грађанским ратом захваћене Србије, био је то и метод за обрачун са женама сматраним за идеолошке противнице. Забележено је неколико оваквих случајева после ослобођења земље 1944. године. И послератне осуде комунистичких власти су често као повод имале и идеолошка размимоилажења. Осим тога, жене су углавном оптуживане да су, поред интимних веза са представницима окупационих власти вршиле и обавештајну сарадњу.

После ослобађања, развијена мрежа јавних кућа, салона за забаву и индивидуалне проституције као начина за зарађивање новца, остале су као проблем. Званични наратив је одређивао да их под новим околностима треба хитно склонити са улица, те да та „неморална активност“ чије су размере значајно повећане током окупације, мора да се обузда. Љубинка Шкодрић каже да су нове партизанске власти при томе често испољавале несналажење или су примењивале драконске мере.

– У Београду је већина проститутки интернирана по затворима и касарнама. У затвору у Ђушиној улици било је смештено према сведочењу лекарке Јулке Мештеровић, начелнице санитета Команде града Београда, 500-600 проститутки, а сва одељења овог затвора одређена су за смештај ових жена што је захтевала и совјетска команда у страху од ширења полних болести међу својим војницима.

У јединственом сведочењу које је за  магазин „Круг“ пролећа 1999. године дао Милан Трешњић, некадашњи официр ОЗНА-е, у мноштву невероватних детаља које је изнео о данима када је револуционарна комунистичка војска преузела власт у Београду после 20. октобра 1944. године, појавили су се и наводи о раду јавних кућа у којима су локалне проституке опслуживале уместо дојучерашњих клијената, немачких војника, нове власти, партизанске и совјетске официре.

На новинарско питање да ли су ухваћене проститутке стрељане као народни непријатељи, што је била судбина хиљада сарадника окупатора, Трешњић одговара: „Зашто? Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Па, ваљда смо толико заслужили за четири године у борби“, рекао је овај некадашњи партизански официр.

(www.vice.com)

 

Поделите:
1 reply
  1. дулебг
    дулебг says:

    Ох, у Београду је била незамислива глад и несташица свега, притом вечите рације и стрељања на Бањици. Жена се могла добити за штанглу чоколаде.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *