Човек који је требао да замени Броза и Дражу

Поделите:

Одлази у Лондон у намери да од избегличке владе добије дозволу за одлазак у земљу и да се стави на чело устанка против окупатора.
Одлазећи из Русије у којој је трајао грађански рат између црвених и белих, Божин Симић се нашао у великој норвешкој луци Бергену. Ту је, оравдано или не, био сумњив, како сам каже, Енглезима и био је месец дана под присмотром. Из неизвесне ситуације, што је готово непознато јавности, помоћ је дошла са стране са које се баш и није очекивала. О томе је написао у аутобиографској белешци за дипломатску службу:

„Да није било Милана Ракића, ко зна шта би било са мном и кад бих се извукао из Норвешке. У Паризу један наша активни министар, а из раније мој добар познаник, саветовао ми је да се никако не враћам у земљу. Рекао ми је као сигурно, да ће ме краљ одмах послати на робију и тамо ме држати све дотле док га на коленима не замолим за милост. Тако сам постао емигрантом и провео у емиграцији око двадесет година“.

Чињеница да је велики српски песник и дипломата „избавио“ из невоља „завереника, комиту, црнорукца, осуђеника на 20 година робије, пуковника српске и руске царске војске“ само иде у прилог мишљењу да се ради о изузетној личности која је остала у сенци догађаја у којима је активно учесвовала. Ваљало би потржити одговор на питање: зашто је баш Милан Ракић био тај који је имао ауторитет код Енлеза да „ослободе“ Симића из Норвешке? Такође ко је тај „активни министар“ од раније добар познаник? Да ли су то завереничке, зидарске или друге посебне везе?

ОДБИО КРАЉЕВУ МИЛОСТ

Пуковник коме је нуђено да постане генерал руске царске војске написао је да му је преко својих емисара краљ Александрад Карађорђевић нудио измирење. Он одбија и ту понуду и било какав акт мислости.

„Последњу његову понуду одбио сам са овом поруком: ‘Реците краљу да је он од шестог јануара (1929) постао узурпатором. Од тог дана сваки његов (акт?; Д. К.) је незаконит. Ако би ми дао амнестију, ја ћу и тај акт сматрати незаконитим и са таквом мотивацијом јавно ћу одбити да примим амнестију’. После тога оставио ме је на миру.“

После убиства Александра Карађорђевића, Симић се упутио у отаџбину, пре тога није ни тражио било какво обећање југословенске владе. Иако је у земљу кренуо ненајаваљен, приређен му је својевсни „дочек“ још на граници. Он то овако описује:

„На граници ме је причекао агент Београда и спровео прво у Управу Београда а затим у Команду места. Из Команде места после кратког саслушања спровели су ме у градски официрски затвор. После неколико дана повели су ме у Пожаревац пошто су ме претходно пред трупама Београдског гарнизона симболички лишили чина, јер сам био у цивилу. У Пожаревцу сам остао нешто мање од пола године.“

Симић је дакле као цивил био у затвору јер му је одузет официрски чин српске војске. И та формалност је испуњена. С обзиром да он није био обична личност (са значајним белинама у биографији) уследили су притисци из земље и иностранства и он је после шест месеци „робије“ био помилован. Очигледно да су притисци долазили из кругова чије су се жеље морале поштовати, који се није било добро супротствљати.

„Павле и Стојадиновић држали су ме без части више од године зато што нисам прихватио сарадњу са њима. Амнестију сам добио тек онда кад сам запретио да ћу добровољно опет отићи у емиграцију, али да ћу овом приликом изнети сву тајну о Сарајевском атентату.“

За сада није познато, бар широј јавности, какву је тајну о Сарајевском атентату знао Божин Симић, учесник Мајског преврата 1903, члан организације Уједињење или смрт, четник, официр руске царске војске… Штета, јер Божин Симић је живео до 1966. Да ли је то намерно пропуштена прилика?

ПАВЛЕ ЈЕ САРАЂИВАО СА СССР ПО ЖЕЉИ ЕНГЛЕСКЕ?

По изласку из затвора и враћања части живео је у Београду. Био је близак са интелктуалцима из Српског културног круга, држао је предавања на Коларечвевом народном универзитету. Ступио је у контакт са минстром двора Миланом Антићем, преко њега је одржавао везу са намесником кнезом Павлом.

„У почетку овог рата, по жељи идејних пријатеља за васпостављањем односа са Совјетском Русијом морао сам ићи више пута код министра Антића и преко њега наговарати Павла за приближавање Русији. Убеђен сам да је Павле пристао на односе са Русијом по жељи Енглеске. Антић ме је неколико пута питао за мишљење: кога би требало послати у Москву као посланика. Између редова чинило ми се више пута да је провејавала његова жеља да поставим своју кандидацију. Не могу да тврдим да је та моја претпоставка тачна, али је много штошта ишло у прилог тог закључка. Ја сам, међутим, увек предлагао Станоја Симића, кога у то време нисам познавао лично, али о његовој политичкој линији са многих страна добијао сам врло ласкаво мишљење.“

С обзиром да су га „консултовали“ око потенцијалгног посланика у Москви, логична је претппоставка да је он добро познавао прилике у првој земљи комунизма. Но у свом тексту он не говори о природи својих веза са Совјетском Русијом. Да ли су у питању били само контакти са бивишим четницима и „црнорукцима“ који су у то време били сарадници Коминтерне или можда више од тога?

УЛОГА У ДОГАЂАЈИМА 27. МАРТА 1941.

Догодило се да један од учесника у Мајском превратау 1903. буде важан учесник и у преврату 27. марта 1941. године. У извештајима обавештајаца из Београда наводи се да су главни „хушкачи“ против Немаца и заговорници државног удара били генерали Душан Симовић, Боривоје Мирковић и пуковинк Божин Симић. Као што је „тајна“ о Сарајевском атентату остала нерасветљена и Симићево сведочење о 27. марту 1941. остало је за нека друга времена, која још увек нису дошла. У биографској белешци је записао:

„По жељи Милана Гавриловића, послат сам био у Москву. О мојој акцији у Москви пре и после 27 марта, није још време да се говори. По капитулацији Југославије дошао сам био са нашом мисијом у Анкару. У Анкари сам провео месец дана. За то време десио је се немачки напад на Русију.“

ЖЕЛЕО ЈЕ ДА БУДЕ ВОЂА УСТАНКА

У написима о Божину Симићу који су до сада познати широј јавности није посвећивана пажња чињеници да је он био школски друг Душана Симовића. После боравка у Анкари, одлази у Лондон у намери да од избегличке владе добије дозволу за одлазак у земљу и да се стави на чело устанка против окупатора. О томе је записао:

„Уверен, да ће се народ у Србији побунити против Немаца, ишао сам код руских и енглеских представника и молио их за њихову лојалну кооперацију са устаницима. То је било почетком јула 1941 г. Руси су давали врло повољан одговор. Енглеска никакав. Предвиђајући усмено и писмено све ово што се десило првих година у Југославији, молио сам депешом Симовића, свога школског друга, за дозволу да дођем у Лондон. Кад сам се искрцао у Пулу, од стане Интелиџенс Сервиса био сам врло непријатељски дочекан. Иако сам имао дипломатски пасош и курирско писмо, ипак сам био до голе душе претресен.“

Као и у Првом светском рату, и почетком Другог Симић је сумњив Енглезима. Уместо повратка у окупирану земљу, ступиће у дипломатску службу. О томе у следећем наставку или у књизи Масони и сарајевски атентат.

Стандард.рс

Поделите:
4 replies
  1. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Брозову србофобичну, великохрватску, фашистичко- интермариумску, темпларско-масонску, бундистчку, фабијанско-троцкистичку и коминтерновску клицу у Краљевини Јогославији посејао је између осталих и енглески масон Винстон Черчил. Та се фашистичка и србофобична клица разбуктала у стравични геноцид над србским народом у Другом светском рату.

    Због те фашистичке и србофобичне клице Черчил је уочи конференције у Техерану 1. децембра 1943. године рекао Божидару Пурићу: „…да у Европи постоје два империјализма које треба смождрти, – то је пруски и српски империјализам…“ (Види: Др Вукашин Перовић, Енциклопедијски и политички коментар геноцида, прва четничка енциклопедија, књ. прва, свеска трећа, Минхен, 1973, стр. 208). Да би то Черчил спровео на штету србског народа којег у Југославији треба смождрити довео је на власт Брозове србофобичне фашисте. За то је најбољи доказ што је Черчил на конференцији у Техерану 1943. године донео одлуку да се Брозовој србофобичној фашистичкој клики „треба помоћи у материјалним средствима и у ратној опреми, као и у командним операцијама, што је више могуће“ (Види: Sigrid Arne, United nation primer, New York / Toronto, 1948, стр. 56). Све остало су само дневне политичке манипулације извесних инфантилних комуниста, као и тз. инфантилних антикомуниста.

    Имајући у виду да је пуковник Божин Симић ( 1881-1966) избегао Стаљинове експерименталне чистке совјетских бољшевика-троцкиста у СССР-а тридесетих година двадесетог столећа, када је стрељан и већи број извесних чланова и кадрова парамилитарне Комунистичке партије Југославије, по налогу инфантилног антикомунисте-експерименталисте Јосипа Броза Тита, србофобичног и крвавог југословенског фашистичког робовласника и диктатора, који је продао капиталистичком западу и извесним колонијајним државама Африке и Азије једну четвртину својих најбољих радника тз. „гастарбартера“ и који се разоткрио 1948. године као лакеј западно-европских и америчких империјалиста. Све остало су само дневне политичке манипулације извесних инфантилних комуниста, као и тз. инфантилних антикомуниста.

    Симић је био пуковник Српске војске, амбасадор ФНРЈ, масон у масонској ложи Побратим. Политички је припадао републиканској партији. Учествовао је у Мајском преврату 1903. године. У току 1916 године отпутовао је у Русију. На Солунском процесу осуђен је у отсуству на 18 година затвора као „црнорукац“ и завереник, због чега је остао у Русији. Симић је припрадао организацији „црнорукаца“, који су припремили атентат на регента Александра, каснијег краља Александра. У фабијанској, бундистичкој и бољшевичкој тз. „октобарској револуцији“ постао је пуковник Црвене армије, где је остао до 1936. године, када се вратио у Краљевину
    Југославију и продужио свој рад за рачун Совјетског Савеза. Према извесним
    подацима Симић је као политички емигрант и као агент ГПУ-а провео извесно време
    у Француској, где је отпочео рад међу југословенским политичким емигрантима. До
    1940. године Симић је радио на пропаганди за успостављање дипломатских односа
    између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза. Када је кнез Павле успоставио
    1940. године дипломатске односе са Стаљином, Симић у више махова одлази за
    Москву, где прима директне инструкције за рад. У исто време Симић је био у
    дослуху са извесним 27-мартовцима. У тз. 27-мартовској Влади генерала Душана
    Симовића постављен је за министра без потфеља. Учествовао је у 27-мартовским
    преговорима са Стаљином, због чега је 1941. године отпутовао у Москву, где је
    остао до завршетка рата. Када је Броз у Србији покренуо точак буржоаско-демократске револуције у другој половини 1941. године, која је била само нагли прелаз у фашистичко-интермариумску, фабијанску и троцкистичко-пролетерску, Симић се определио за Броза и радио на пропаганди за његов рачун.

    Имајући на уму да је Симић био стари шпијун ГПУ-а, касније НКВД и ову шпијунску службу вршио је пуних двадесет година за рачун Совјетског Савеза. После Другог светског рата био је амбасадор ФНРЈ у Француској и Анкари. Према извесној оцени Симић је тип једног дефетисте, нескрупулозног и мистериозног човека. Он је
    рођени брат Станоја Симића (1893-1970), дипломате и политичара и Владимира
    Симића (1894-19-?), правника, који је пре Првог светског рата био истакнути
    члан Југословенске револуционарне омладине а, од 1920. године и један од
    потписника декларације и начела Републиканске странке у Краљевини Југославији.

    Одговори
  2. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Поштовани госп. Далиборе,
    Хтео сам да кажем, да су Божин Симић и Јосип Броз Тито били у служби љутих србских непријатеља западно-европских и америчких империјалиста и њихових корпоративних, интернационалних, конспиративних, реакционарних , подривачких и потпаљивачких филијала и окултних структура у Београду, данашњем Јосипграду, које су основане у XIX и ХХ столећу са намером да изазивају хаос , који је био уперен против србског народа.

    У истини западно-европски и амерички империјалисти и данас профитирају у изазивању хаоса међу Србима преко њихових корпоративних, реакционарних и конспиративних филијала и окултних структура у интернационлистичком и издајничком , подјармљеном беогорадском-јосипградском рајетинском естаблишменту.

    И по трећи пут понављам, све остало су само дневне политичке манипулације извесних инфантилних комуниста, као и тз. инфантилних антикомуниста.

    Свако добро, жели Вам
    Душан Буковић

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *