Србија остала дужна првом авијатичару који је страдао у рату: Тужна прича о хероју Михаилу Петровићу

Поделите:

На Михаила Петровића, првог војног авијатичара у историји човечанства који је страдао у рату, Србија оживљава сећање, али му још дугује заслужени пијетет, наук за генерације ове и оне што следе, упозорава Живомир Радосављевић (75) бивши наставник историје из Горњег Милановца.

Радосављевић је покретач свесрпске акције за обнову Петровићеве родне куће у селу Влакча на широким обронцима Рудника и њено претварање у достојан спомен – музеј Србину који је, нажалост на тај начин, први ушао у светску и војну историју.

Кобног јутра 20. марта 1913. Петровић креће на борбени задатак, као помоћ српске војске црногорској, у извиђање положаја заклетих непријатеља Турака који су тад држали Скадар.

„Дувао је јак ветар, наспрам којег су први војни авиони били врло немоћни, нестабилни… Речено му је, да се због ветра не пење изнад 800 метара. Али, кад се ветар накратко стишао, наш „орао“ Петровић се попео на 1.200 метара, извиђао турске позиције, бодрио црногорске војнике. Кад се окренуо, да би се вратио на узлетиште код села Барбалуше, оркански удар преврће авион(чић) као играчку, ремен којим Петровић беше везан пуца и он, наочиглед и на жал свих наших војника, који су гледали тај грозан призор, испада из авиона и погиба… Ни пилотски падобран се у то време још није користио, камоли катапулт за спас пилота“, тужно препричава податке Радосављевић које је сакупио из различитих извора.

Несрећног, храброг авијатичара Шумадинца саборци Црногорци су сахранили уз цркву у том селу.

Пред Први светски рат ексхумиран је, посмртни остаци су му затим сахрањени на Цетињу, да би након нове ексхумације 1931. почивали у породичној гробници у Београду.

Радосављевић се 1977. самоиницијативно и заувек одрекао катедре историје, са тада врло смелим образложењем, које га је могло коштати вишегодишњег губитка слободе, можда и главе.

„Не желим више деци да предајем лажну историју! Сви ми, њени предавачи, смо државни лажови“, рекао је он.

Иницијативу, вапај, за обнову родне куће пилота хероја предузео је након што ју је неколико пута обишао. На њој, додуше, стоји спомен – табла Петровићу. Али…

„Затекао сам ужас: пропали кров, отпалу таваницу, кроз њих се види небо… У првој соби од ствари ништа, само две иконе облепљене паучином. У другој, такође ништа. Плакао бих од туге, али беше ме срамота од мештана Влакче, који су ту били са мном. Нашао сам лепу јабуку, будимку, ставио је у прозор уместо једне труле, која је у њему била. Зар да кућа тог Србина, који је заувек обележио српску и светску историју, буде кућа ужаса?! Зато, молим све надлежне, све имућније патриоте: спасимо је од пропасти! Да се у њој одржавају часови историје за ђаке, омладину, војнике“, апелује пожртвовани Радосављевић.

Музеј ваздухопловства

После обилазака родне куће пилота, Радосављевић се обратио Музеју Југословенског ратног ваздухопловатва у Сурчину, који му је одговорио.

„Музеј има част да чува личне предмете Михаила Петровића, излаже их на изложбама. Недопустиво је, да му се родна кућа у Влакчи налази у таквом стању. Међутим, Музеј ЈРВ није у ситуацији да учини ишта за грађевинске радове на њој, јер нема средстава за то, нити надлежност. За грађевинске радове и финансије треба се обратити Граду Крагујевцу, тамошњем Заводу за заштиту споменика културе, војним удружењима и савезима“, пише у одговору.

Епархија Шумадијска

Живомир Радосављевић је о овом питању тражио и став Епархије Шумадијске, а одговор је добио од владике Јована.

„Надлежни парох протонамесник Слободан Радивојевић извештава да се родна кућа и окућница Михаила Петровића налазе у приватном власништву Југослава Раловића из Влакче, који тренутно живи и ради у Словенији. У телефонском разговору са њим, парох је сазнао да је Раловић спреман да прода кућу, иако тешка срца, јер је ту одрастао, али само из разлога да би се о њој неко бринуо. Од пароха смо обавештени и о постојању индиција да „Ваздухопловни фонд Михаило Петровић“ откупи његову родну кућу, те да постоји спремност МЗ Влакча и Црквене општине у Влакчи да учествују у њеној санацији“, одговара епископ актом К Ебр.353.

Курир

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *