Границе братске мржње

Поделите:

Већ има три дана како се барјак Црне Горе вије испред палате западне војне алијансе у Бриселу. Тако се Подгорица, мимо фолклорне традиције и архаичних стереотипа о источном сну, нашла под амрелом највећих сила које предводи Америка. Има и озбиљних и подсмешљивих коментара, а један од њих је да је Црна Гора таман окончала рат са Јапаном, а већ води нови против Русије, док се Кина препала да не буде следећа.

Поново је у моди роман Новака Килибарде из 1981. године, „Црногорци и Ђапонези“, о чаркама црногорских печалбара негде у Америци са јапанским радницима. То је литерарна парафраза рата који је Русија започела са Јапаном 1904, изгубила га и потписала примирје 1905. Из солидарности са Русијом, Црна Гора је заратила са Јапаном, али само је осам Црногораца отишло да се бори. Свеједно, мир са Токиом потписан је 101 годину касније (2006), кад је Црна Гора постала самостална држава.

Испало је да ништа није вечно, па ни стерилна варијанта љубави. Црна Гора данас има нешто мање од 1000 војника у сва три вида (копнена војска, ваздухопловство и морнарица). После агресије на тадашње остатке Југославије 1999. године, и недавног сликања и лактања Трампа са Марковићем, Јалта је дефинитивно архивирана. НАТО контролише запад, исток и југ Балкана, скоро читаво Средоземље. Србија је геостратешка рупа, држава која је (неоправдано) уверена у своју неутралност, уз честе егзибиционе чарке са незгодним комшилуком. Уз лабаву војну силу и неоспорну економску и информативну немоћ, изгледа да је Србија борбено накострешена више него што јој то приличи.

У власти су одгајани „јастребови“ који су задужени за пуштање ратничких димних сигнала, мада иза снажних но празних изјава и симболичких претњи, не стоји ништа осим парола, које све до једне почињу са „нећемо дозволити…“ Тај конфузни агитпроп производ је лошег балансирања између две (лоше) могућности. Тако долазимо до апсурдног императива: у очувању неутралности, нужно је наћи савезника, уз кога се неутралност губи. Утеха је да тако нешто није ни постојало. Не може бити неутрална држава која не контролише део територије коју сматра својом, нити зна где су јој границе.

Пример опредељења Црне Горе крајње је занимљив. Територијално и војнички она скоро нема значаја, али позиционо је на стратешки важном месту. Њени заливи и рељеф омогућују скоро потпуну контролу источне регије јадранских врата. И та околност изазива отворену срџбу Москве, прављење инвентара непожељних Црногораца, протеривање дипломата и бојкотовање туристичке понуде. Пре само десетак година, нова генерација руских богаташа је масовним куповинама вишеструко подигла цену каменитог земљишта на црногорском приморју. Кремљ сада позива на потпуно игнорисање некада омиљене рођачке дестинације, уз могућу распродају олигархијских замкова.

Али, све је то само наговештај леда и глечера у односу са Београдом, ако Србија направи избор који би Москва сматрала недовољно пријатељским. Иначе се отуд „братство међу православним народима“ разматра само као плесниво наслеђе и успомена на безвредне емоције. И овде се већ јасно види да се Русија према Србији понаша као безобзирни и јачи корпоративни партнер, који управо та отупела „братска“осећања користи скоро као једини аргумент за империјално црпљење овдашњих природних добара. (НИС, на пример, који је родбини продат у бесцење). Однос Србије и Русије се, независно од стања ствари, у таблоидној сфери образлаже скоро искључиво митским фантазмагоријама: Путин ће нам дати моћно оружје да повратимо Косово и победимо зле суседе!

Наравно да је то приглупа фикција, јер још није познато хоће ли оне летилице добијене „на поклон“ са неке руске војне депоније икада бити у стању да полете. Ваздухопловни експерти сумњају у такву могућност, из неколико разлога: није било увида у каквом су стању те макете, нема добрих прорачуна колико ће све то да кошта и зашто баш толико много. И због чега Владимир Владимирович тако дуго не потписује „указ“ за речни транспорт тих неиспитаних кршева у Србију?

Влада је формирала сувишан биро за сарадњу са Русијом и Кином; у њему ће шефовати Томислав Николић, родољуб који не крије да би волео да Србија буде руска губернија. Он је био и у оној опскурној власти која је усред рата прогласила једнострано приступање конфедерацији са Русијом и Белорусијом. Занимљиво, али резолуција те бескрајно будаласте парламентарне сеансе никада није опозвана. Важила би још, да се последња Југославија није распала.

Николић може да буде само гарант канцеларијске русофилије, без моћи да било шта ваљано учини. Његов политички син, нови председник, не одустаје од европске идеје, али је одбио сваку могућност да се Србија приближи НАТО-у и да се удаљи од Русије.

У Србији (оправдано) нема много љубави за алијансу. Вучић ће трпети све непријатније притиске са обе стране, пре свега са идејом да се ни за коју дефинитивно не определи. Његова спољнополитичка филозофија је владарска варијанта „перпетуума мобиле“, слична Тадићевој неостваривој програмској пароли: „И Косово и Европа“. Код Вучића би изрека морала да гласи: и Русија и Америка, а она се, логично, не допада ни Русији ни Америци. И једна и друга страна не желе тај загрљај са Србијом, нека се засад живи без такве непријатне интимности, уз принципијелну дистанцу.

Било који избор, ако је дефинитиван, биће погрешан. Политичка авантура без способности да се изабере, свакако је грешка. Нема мудрог месије који би умео да из свега извуче државу неоштећену. Пример Црне Горе за нас није примењив, нити је Србија за било кога тако занимљива. Монтенегро је таман на граници братске мржње. У ствари, идеја и једне и друге силе је да Србија не оде ни на једну страну, па како јој буде. Једино тако она ће бити на месту конфликта, што ће је држати у близини обе велике силе. Нико не би знао шта да ради са овом земљом ако се определи. Нити ако остане неутрална, јер то она није. У сваком случају, нико од великих нема идеју шта ваља чинити са Србијом, као што то не зна ни она сама.

Због тога ће Запад говорити да нам је место на западу, исток да можемо само до Уније. А наше ће вође тражити средњу меру између својих интереса и наших емоција. При томе, њихови су интереси све већи, а ми више ни према коме ништа не осећамо.

Да би Србија бар себи показала да има војску, надлежно министарство учестало организује вежбе резервног састава. То је, наравно, комични надрипатриотски перформанс. Обавезни су само они који су обавезу извршили, а момци који нису желели у војску, слободни су. Али, нема горе војске, и није ништа смешније од резервиста. И сада у неким београдским касарнама, троми средовечни људи, дебељушкасте чиче, сви костимирани у радне мундире натопљене нафталином, тешком муком играју своје давно заборављене војничке улоге.

То је та слика, више намењена силама у свету него нама. Да и НАТО и Русија знају да нисмо ни за једне ни за друге. Ни за кога и ни за шта.

Пешчаник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *