Лењин у возу

Поделите:

Пре сто година, 16. априла 1917. специјални воз са 32 одабраних путника приспео је на једну од споредних станица у Санкт Петербургу после осмодневног путовања из Цириха. Ови путници су са закашњењем стигли у револуцију, која је почела раније те године побуном због несташице хране у царској престоници. Али један од њих – Владимир Иљич Уљанов – убрзо ће преузети контролу над догађајима. До краја године започеће формирање Савета Совјетских Социјалистичких Република (СССР), уз презир према руској царевини, али уз очување њених граница. Годинама касније Винстон Черчил ће упоредити Уљанова или Лењина (како је сам себе назвао) с „бацилом куге“ који је доспео у тело Русије онда када је могао да причини највећу штету. Следећи ту метафору, овај воз је убризгао свој бацил у глуво доба ноћи, на станици где је Лењина дочекала гомила присталица у делиријуму. Већ од следећег дана он је грозничаво говорио и писао, одбијао компромисе и повукао револуцију ка тврдој бољшевичкој линији.

Својој књизи о историји социјализма „Ка Финској станици“ објављеној 1940, Едмунд Вилсон је дао наслов по овом споредном железничком терминалу преко кога је Лењин стигао у Санкт Петербург. Станица је отворена 1870, дакле годину дана пре Париске комуне, а Вилсон је описује као „бедну постају обложену гипсом у комбинацији тамно ружичасте и гумено сиве боје, с дугачком кровном конструкцијом насађеном на танке стубове који се гранају при врху“. Он опажа да станица није достојна „дивота престонице“. Много деценија после Лењиновог доласка, током истраживања за своју књигу, он на станици затиче сељанке с „дењцима и корпама, повезане великим марамама“ како седе на „клупама излизанима од чекања“. Дуго након што су револуција и њена обећања о промени света жалосно изневерени, чекање је остало руска специјалност.

Воз је ушао у Финску станицу пре сто година, а крај његовог путовања је означио почетак нових, сеизмичких догађаја који су преобликовали свет док се Први светски рат ближио крају, несрећном за већину својих учесника. Према обележавању те стогодишњице председник Владимир Путин, који није љубитељ скретања са сопственог курса, има двосмислена осећања.

У својој новој књизи „Лењин у возу“ Кетрин Меридејл брижљиво прати ово тајно путовање возом кроз Немачку, Шведску и Велико војводство Финску до свог одредишта. Русија је тада још увек посртала од исцрпљујућег рата, слабости цара Николаја Другог и сталних претњи инвазија и интервенција. Лењинов долазак 1917. организовали су цинични немачки лидери са намером да додатно ослабе руску власт убацивањем добро познатог запаљивог елемента, који ће распирити тензије већ заоштрене катастрофалним војним губицима, дугом историјом потискивања противника режима и несташицама хране. Лењинове прве новине звале су се „Искра“ по стиху песника Александра Одојевског, написаном као одговор на други, Пушкинов стих: „Из искре ће се разбуктати пожар“.

План је успео. Лењин је оберучке прихватио помоћ заклетих руских непријатеља, мада је касније прикривао немачко порекло плана и говорио само о волшебно запечаћеном возу. Он је екстериторијално пролазио Европом, без пасошке контроле, као да не постоји. Тихо је клизио кроз градове ратом раздиране Европе носећи своју смртоносну пошиљку ка ослабљеном непријатељу Немачке на источном фронту.

Черчилово поређење Лењина са заразним бацилом имало је ођека и зато што су путници овога воза заиста били у карантину, као да је воз захваћен неком ретком болешћу. Није им било дозвољено да улазе или излазе из њега. Стефан Цвајг, аустријски есејиста, упоредио га је са „пројектилом“ пуним отрова. Чланови мале групе револуционара која се укрцала у Цириху имали су само једни друге док је воз напредовао од града до града: Штутгарт, Франкфурт, Берлин. Са њима су били и немачки војници који су мотрили на сваки њихов покрет. Они су седели у предњем делу вагона, раздвојени од револуционара линијом повученом кредом по поду, која је служила као међународна граница између „Русије“ и „Немачке“, две нације које су званично биле у рату и којима је било забрањено да сарађују. Лењин се трудио да не напушта воз; само се у Франкфурту искрао и са групом својих сапутника преспавао у граду.

И САД су имале посредне везе са одлуком да се запечаћени воз пошаље на своје путовање. Десет дана раније, шестог априла 1917. амерички конгрес је објавио рат Немачкој. Најава доласка америчког оружја и људства обећавала је промену у рату који је трајао скоро три године, као и огромна средства за западни фронт. Немачка је желела да се што пре реши свог највећег непријатеља на истоку и била спремна на све. Совјетски дипломата Максим Литвинов касније се сећао да је пресудан чинилац који је немачку страну навео да „одобри пролазак наших другова преко своје територије био улазак Америке у рат“. Ипак, успех плана је изненадио све. Дан пре поласка на пут, Лењин је покушао да учврсти ову подршку и телефонирао америчкој амбасади у Берну. Јавио се млади службеник коме та ствар није изгледала хитно – баш је кретао на тенис – па је рекао Лењину да се јави сутра. Овај службеник се звао Ален Далс и касније је постао шеф ЦИА-е.

***

Током те зиме Лењин је мирно живео у Цириху са својом супругом Надеждом Константиновном Крупском. Био је прогнан из своје домовине на неодређено време и нико на њега није обраћао посебну пажњу. Пар је живео код једног обућара и ретко излазио. Велики револуционар био је књишки мољац и свакога дана је одлазио у јавну библиотеку у девет ујутру, одмах по отварању, а у подне се враћао у свој мали стан на ручак. У један је опет одлазио у библиотеку и остајао тамо до њеног затварања. Жудно је читао о ранијим револуцијама – пре свега о Париској комуни – и писао запаљиве чланке за мали број читалаца, удаљених од акције као и он. Његова револуција никако да стигне. Старио је и чинило му се да ће проћи много година пре него што Русија буде спремна за промене. Крупска је касније писала: „Мислим да Владимир Иљич никада није био очајнији него крајем 1916. и почетком 1917“. „Ми старци можда нећемо видети пресудне битке“, признао је туробно у једном јануарском говору. Осећао се „као чеп заглављен у флаши“, рекла је његова супруга.

Петнаестог марта је чуо да је несташица хране изазвала хаос у Русији. Отишао је до обале Циришког језера где су дневне новине биле јавно изложене. Ту је током наредних неколико дана читао ошамућујуће вести. Цар је абдицирао! Све се изврнуло наглавце. Да ли би могао да се врати у Русију? Пред њим се отварао нови свет. Све је изгледало готово надреално.

У ствари, реч „надреализам“ се управо тада појавила као један од многих начина на које су сликари и писци покушавали да одразе оно што је Гијом Аполинер, творац те речи, назвао „новим духом“ времена. Цирих, о коме обично мислимо као о граду банкара и бургера, био је право врело креативности и склонији ирационалности од Париза. Из целе Европе људи су хрлили у Цирих бежећи од ратних страхота. Недалеко од Лењиновог стана Џејмс Џојс је попуњавао своју бележницу „Жврљотине / Сцриббледехоббле“ и почињао да пише Уликса. Неколико улица даље скована је реч „дада“ да опише намерни бесмисао који је група надахнутих уметника желела да створи читањем песама пуних речи измишљених у лету, кореографисањем дада игара и трошењем много времена, као што то уметници већ раде, у локалној кафани прозваној Кабаре Волтер. Изабрали су реч „дада“ зато што она значи разне ствари на разним језицима – коњића за љуљање на француском, а „да, да“ на румунском и руском.

Да, да, цар је абдицирао. Кроз сву галаму и нонсенс то је постајало јасно. Лењин је морао да се врати у Русију; писао је једном пријатељу: „Морамо некако да одемо, макар и кроз пакао“. Али како? Чак се поигравао идејом да изнајми авион и просто прелети Европу и слети у Русију. Овај лудо смели подухват направио би од њега највећег дадаисту. Али то 1917. године није било изводљиво и он је беснео што је револуција почела без њега.

***

На другој страни Атлантског океана, у Њујорку, један други прогнани Рус је такође био заокупљен вестима из домовине. Сваког дана у рано пролеће 1917. године Лав Троцки је путовао из Бронкса до мале подрумске новинске редакције у Ист Вилиџу. За годину дана Троцки ће постати други архитекта преображаја Русије у Совјетски Савез. Један од најфантастичнијих новинских наслова те године пуне чуда, јасно одражава самозаљубљеност Њујорка: „Човек из Бронкса на челу руске револуције”.

Назвати Троцког „човеком из Бронкса” било је претеривање – он је кратко боравио у том делу града. Али није било бесмислено, као што показује нова књига Кенета Д. Акермана „Троцки у Њујорку 1917”. Троцки и Лењин су већ дуго били савезници и супарници. Троцки је стигао у Њујорк 14. јануара, пошто је протеран из Француске и Шпаније и запослио се у листу Нови мир, малим руским новинама које су се продавале за пени по Ист Вилиџу и Лоуер Ист Сајду. Ту није радио само он, већ и Николај Иванович Бухарин, који ће и сам постати један од вођа руске револуције све док, као и Троцки, не буде завршио као жртва Стаљинових чистки.

Упркос свом жестоком бољшевизму, Нови мир је оберучке прихватао огласе Бадвајзера, дуванских компанија, произвођача грамофона, банака и других стубова америчке економије. Тако се плаћало особље које се сналазило да преживи како је знало и умело. Породица Троцког је изнајмљивала трособни стан западно од реке Бронкс, близу станице метроа у 174. улици, за 18 долара месечно. На путу до посла Троцки је често свраћао да нешто презалогаји у јефтином ресторану „Тругао”.

Петнаестог марта новости о царевој абдикацији су прешле Атлантик и затекле Троцког у редакцији. Широм њујоршких руских четврти – где је било и много руских Јевреја који су побегли од царског прогона – новости су се шириле од прозора до прозора, преко канапа за ширење веша и пожарних степеница. Као и Лењин, Троцки је одмах схватио да мора да се врати. Али прећи северни Атлантик у пролеће 1917. није било лако, посебно у његовом случају. Поред немачких подморница, ту су били и Британци и Французи, којима није одговарало избијање руске револуције јер је руска војска била очајнички потребна на Источном фронту. Троцки је бродом стигао у Халифакс у Новој Шкотској, али је ту морао да чека месец дана, све док међународни притисак коначно није натерао британске званичнике да га пусте да продужи путовање ка истоку.

***

Лењиново путовање је било једноставније зато што су Немци желели да тај „пројектил” добије убрзање и уништи Русију. Најбржи начин да се он уведе у крвоток Русије био је воз. Лењин је критиковао железницу као средство угњетавања и „збир основних капиталистичких индустрија, угља, гвожђа и челика“. Али железница је била ефикасна. А будући да су путовање организовали Немци, имамо прилично прецизан ред вожње. Воз који је на немачком добио име Руссензуг – руски воз – кренуо је из Цириха 9. априла у 3:10 по подне. Као што је написао Стефан Цвајг: „Било је 3:10 и отада је светски сат показивао другачије време“.

Смештај у возу је био обичан: дрвени, зелено обојени вагон с два тоалета и просторијом за пртљаг. Једна од најранијих одлука будућег вође Совјетског Савеза односила се на систем карата за једини тоалет који им је био на располагању. Онима који су га користили за пушење издаване су карте „друге класе“ и морали су да чекају док сви други не обаве нужније потребе. Било је то дуго путовање, прекидано повременим стајањима, када је воз скретан на споредни колосек, док су се разне локалне власти шапатом договарале о његовој судбини. Северно од Берлина, воз је постао амфибијско возило: вагон је одвојен од локомотиве и смештен на трајект како би препловио Балтик. У Шведској је план готово пропао јер екстериторијални путници нису имали документа. У Стокхолму, за време ретког боравка ван воза, снимљена је историјска фотографија на којој Лењин енергично корача, с кишобраном и шеширом у рукама, још сличнији бургеру него обично.

Из Стокхолма је воз наставио далеко на север, безмало до арктичког круга, пре него што је ушао у Велико Војводство Финске и одатле поново скренуо на југ, ка Санкт Петербургу. Лењин је ушао у Финску станицу 16. априла у 11:00. При руци се нашао оркестар који је свирао Марсељезу и друге песме револуционарне левице. Био је ту и импровизовани тријумфални лук и велика гомила се окупила да му пожели добродошлицу. Двадесет година касније тај призор је брижљиво реконструисао совјетски уметник Михаил Соколов – тако брижљиво да је у њега убацио и неког ко није био ту, али је требало да буде: Јосифа Висарионовича Стаљина, насмешеног, тик иза Лењина.

Није се све променило преко ноћи. Ратна кланица није престала зато што су они успели да се врате у земљу. Али Лењин је вешто искористио исцрпљеност ратом, затражио да Русија обустави борбе и усмерио пажњу на огорчену битку за моћ која је уследила после цареве абдикације. Догађаји су могли кренути у многим различитим правцима – Сједињене Државе су изражавале наду да се рађа поносна нова демократија и прве су признале рану владу Александра Керенског. Али Лењин и његови савезници – међу њима и Троцки, који је најзад пристигао – однели су победу и изградили нешто сасвим друкчије: државу какву свет дотад није видео. За многе руске грађане изнурене ратом и немаштином то је било време огромне наде. Наде су гајили и Немци, који су послали Лењина у Русију. Убрзо по његовом доласку у Санкт Петербург, један немачки дипломата у Шведској написао је поруку колеги: „Лењин успешно стигао у Русију. Ради све што бисмо ми само могли пожелети.“

Недуго после повратка Лењин је написао да „нема чуда у природи или историји“, али је признао да се ту и тамо, услед необичног „стицаја околности“, догоди нешто што „мора изгледати чудесно нашем уму“. Тако му је изгледао долазак у Санкт Петербург – као чудесан резултат низа тајних депеша између савезника и непријатеља, који је довео до потпуног преображаја једне од највећих земаља на свету. А тиме и остатка света јер се огромна чињеница каква је Русија није могла занемарити, као што не може ни данас.

Седмог новембра 1917. године, у љутитом одговору мењшевицима који су напуштали други Сверуски конгрес совјета у Санкт Петербургу (што је довело до победе бољшевика), Лењин је сковао израз који историчари и данас користе: „Идите тамо где вам је и место – на ђубриште историје!“

Они који одлазе на ђубриште и они који спроводе чишћење с временом замене улоге. Године 2009. бомба је направила рупу у Лењиновој статуи поред Финске станице. Последњих недеља млади људи демонстрирају против данашњег руског лидера и његових царских претензија, сузбијања слобода и циничне спољне политике. Сто година после Лењиновог уласка на Финску станицу још увек се слежу последице експлозије из 1917.

Аутор је директор Центра Јохн Њ. Клуге у Конгресној библиотеци, предаје историју на колеџу Вашингтон и универзитету Brown.

Пешчаник

Поделите:
2 replies
  1. Srboljub
    Srboljub says:

    I ova je prica samo jedna anglosaksonska obmana i poluistina.Ima vise od 20 godina gledao sa dokumetarnu emisiju o Lenjinovom putesestviju u blindiranom vozu kroz Evropu u kojem je osim tih zlikovaca bila i izvesna kolicina zlata,poslatog od strane svetskih krvopija da se plate-potkupe izrodi da bi stvar uspela.Zar neko veruje da bi tadasnji vladajuci stistem u Rusiji iz straha od tamo nekih probisveta predala vlast,drzavu i svu silu bogastva za dzaba,ili su pali na komunisticka sranja o borbi za prava narodnih masa.Morala se potkupiti vladajuca bagra vojno – bezbednosnog ,policijkog sistema kao i 5 oktobra 2000 g.U ostalom kako je Slobo pruzimo vlast iz ruku svojih drugova koji se nisu sa njime slagali krajem 80 godina.“DOGODIO SE NAROD“, i sva ona senlucenja po celoj Srbiji 88-89 g.kostala su,kao izdaja jednog staroga komunistog kadra i predaja vlasti drugom ,novijem kadru,.Sva ta igranka je kostala i neko je dao pare,Sloba ih nije imao,i taj ko ih je dao trazio je protivuslugu.Sloba je pokusao da izvrda,da ih nadmudri i prosao je kako je prosa i Sadam,Gadafi i drugi koji su se uhvatili u djavolje kolo da bi dosli na vlast.Nesreca je u tome sto uvek najvise narod nastrada kao“Koletralna steta“ili posledica „Levih skretanja“.Svejedno je kako to nazoves,zrtvama je svejedno a i onima sto su zgrnuli pare ili docepali se vlasti.

    Одговори
  2. Gile
    Gile says:

    Lenjin je Jevrejin koga su jevrejski bankari platili da sa grupom drugih Jevreja, koji su cinili jezgro Boljsevika, uniste hriscansku Rusiju, osvete se ruskom narodu, i stvore drzavu koja ce sejati razdor medju Evropljanima. Oni su masakrirali Romanove, pobili desetine miliona Rusa, Ukrajinaca, i ostalih kao svinje, porusili i popalili crkve, pobili silne svestenike, itd. Lenjin je otvoreno tvrdio da prezire Ruse, a da ne govorimo o njegovim ortacima poput Trotckog (cije je pravo ime Lev Davidovic Bronstein), ili jevrejskim sledbenicima tipa Jagode ili Kaganovica koji su pocinili zlocine nevidjenih dimenzija, a o kojima se cuti jer jevrejski lobi, jevrejski mediji i jevrejski Holivud ne zele da se o tome govori. Nikad nece Holivud napraviti film o masakrima u Rusiji, jer ce to pokazati da su Jevreji igrali glavnu ulogu u svemu tome.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *