Љубав у доба тупости

Поделите:

Прерађени текст обраћања младим писцима добитницима Њхитинг награде.

Када се мајка моје мајке разболела од тајанствене неуролошке болести која је измицала дијагнози, изгубила је чуло укуса. У многим породицама тај губитак не би био нарочито важан, али за нас је имао озбиљне последице. Као матријарх наше бројне, вишегенерацијске породице, она је увек управљала кухињом својом ефикасном, мада донекле деспотском руком. Будући да је кувала сву храну (покушај ујакове жене да преузме тај задатак био је глатко и тирански одбијен), бака је била наш врхунски арбитар укуса. Деценијама је тај аранжман био релативно стабилан и свима по вољи: била је изразито надарена куварица. Али како су јој рецептори за укус отупели, храна је из недеље у недељу била све зачињенија – од благе преко пикантне до неподношљиво зачињене. Можда јој је то била некаква компензација – као што неки људи који губе слух говоре све гласније – али рибљи кари сада би нам експлодирао на непцима као термонуклеарна бомба. Сочиво је гулило језик. Пржени спанаћ је био чиста ватра; окра – испит издржљивости. Када је чак и бели пиринач, последње уточиште азијског језика, почео да стиже на сто прекривен преполовљеним паклено љутим папричицама, грчили смо се од ужаса. Али временом смо очеличили: отупелост рађа отупелост.

Данас ћу вам говорити о десензитивизацији или смањењу осетљивости. У свом другом животу ван књижевности ја сам онколог. Отупелост је, могло би се рећи, мој професионални хазард. У последњих месец дана од рака ми је умрло или га поново добило 12 пацијената. Јуче сам чуо да је пријатељица која води мој омиљени ресторан, где сам се свакодневно опуштао док сам писао последњу књигу, умрла од рака језика који се проширио на мозак и кости. Када ми новинари поставе питање како то издржавам, говорим им о изненађујућим успесима с некима од мојих пацијената, о нади и будућности. Али им не кажем – и не могу да им кажем – да је нека врста отупелости саставни део мога посла. У јануарско јутро долазим кући са одељења за трансплантацију коштане сржи и играм се са псом, премештам намештај и вежбам полиномску факторизацију с мојом ћерком. Чашом шампањца прослављам објављивање научног рада. Враћам се на одељење следећег јутра и имам шта да видим под микроскопом – ћелије леукемије опет су навалиле на коштану срж мог пацијента упркос херојски издржаној жестокој хемотерапији. Тај циклус се стално понавља. Постао сам мајстор десензитивизације.

Наравно, нисам овде да бих говорио о отупелости која прати медицинску праксу. Данас нам прети један други вид губитка осетљивости. Када сам позван да одржим овај говор пред пуном салом будућих писаца, суочио сам се с крупним и непријатним питањем: како писати у времену тупости?

***

Двадесет првог априла 1890. лекар и писац по имену Антон Чехов, тада у 31. години живота, путовао је на Сахалинско острво, у кажњеничку колонију у Охотском мору северно од Јапана. Путовање је трајало три месеца. Да би стигао до Сахалина, Чехов је морао да пређе возом ветровите степе северне Русије и смрзнуту сибирску тундру. Затим је путовао колима с коњском запрегом, па паробродом преко реке Амур и на крају малим рибарским бродом по Охотском мору.

Зашто је овај необично осетљив човек благих манира – и нежне физичке и менталне конституције – одлучио да путује до негостољубивог далеког острва настањеног лоповима, проституткама и убицама? Чехов је неком од својих пријатеља рекао да одлази у Сахалин да би спровео попис (што је и урадио, мада не нарочито брижљиво). Другима је рекао да ради некакав етнографски пројекат о затвореницима и досељеницима као део својих медицинских студија. Али и попис и медицински пројекат су били полулажи, пуки изговори – „маневар“, да употребим његову реч – да би отишао на то острво.

Шта је онда био прави разлог који га је нагнао на овај пут? Чехова је медицински стаж духовно испразнио. Развио је вештине посматрања и сазрео у поузданог дијагностичара. Али изванредна природа патње којој је био сведок и неодгонетљива арбитрарност болести и смрти су га отупеле. Ту стрепњу ће на крају уткати у своја позна дела – посебно у причу „Павиљон 6“ – али тада о томе још није био написао готово ништа. Знамо и да му се здравље погоршавало. Његов брат је умро од туберкулозе 1889, годину дана пре Чеховљевог поласка на напорни пут, а знамо да је и сам Чехов био свестан да је заражен бацилима јер је пре поласка пљувао крв. Можда је помислио да ће на острву наћи неку врсту медицинског или менталног санаторијума.

Али колико год да га је оптерећивала телесна болест, Чехова је заправо морила болест руског друштва. „У извесној мери“, пише његов биограф Ернест Симмонс, „његови страхови су одражавали страхове свих мислећих људи 80-их година 19. века, те епохе друштвене стагнације“. Царска Русија је била прожета моралном и економском поквареношћу. Друштвом су харали корупција и непотизам. Цензура је била редовна појава. Вести су често биле манипулисане и лажне. Политички дисиденти су киднаповани, убијани или затварани. Елите су се биле ушанчиле у гротескно пространим кућама док су Русијом владали сиромаштво, насиље и глад.

Чехов није бежао од болести или смрти, већ од мртвила. „У мојој души је некаква стагнација“, писао је пријатељу. Он је покушао да се ресензитивизује – да од-тупи отупелост. Тражио је место где би могао да се вакцинише против досаде која му је обузимала душу.

Острво Сахалин, благо речено, није било место за болећиве. Чехов је ту нашао заједницу још покваренију од оне коју је оставио иза себе – острвско друштво на ивици лудила и безакоња, без имало самодисциплине. Мушкарци на острву су ловили једни друге из разоноде. Жене су рутински гуране у проституцију. Деца су била неухрањени робови одраслих. Затвореници су подмићивали чуваре, а чувари су тукли осуђенике безмало до смрти.

Два примера из Чеховљевих записа о овом путовању уводе нас у дубљи смисао овог ходочашћа. Један је сусрет на трајекту преко реке Амур:

„На амурском пароброду који је ишао за Сахалин био је један осуђеник са оковима на ногама који је убио своју жену. С њим је била његова кћерка, шестогодишња девојчица. Куд год би он кренуо, приметио сам, девојчица би пожурила за њим, држећи се за његове окове. Ноћу је дете спавало на гомили са осуђеницима и робијашима.“

У другом примеру он описује сусрет с једном женом на острву:

„Стара жена коју зову госпођица Улана живи са имућним старим сељаком у изгнанству. Пре много година убила је своје детенце и закопала га у земљу; на суду је рекла да га није убила већ га је живо закопала – мислила је да ће тако имати веће изгледе да прође накажњено. Суд ју је осудио на 20 година. Док ми је о томе причала Улана је горко плакала, а онда је обрисала очи и упитала: „Можда би хтео да купиш лепу главицу киселог купуса?““

У Платоновој Држави војник Леонтије, кад мора да се суочи с гомилом људских лешева у стању распадања, ужаснут и постиђен скреће поглед. Али онда у њему превладава воајерска глад, он трчи према телима и проклиње своје очи: „Гледајте, зли бедници“. Чехов нити скреће поглед од гађења нити хита да задовољи садистичку радозналост. Он просто гледа и опет гледа. Тај поглед је беспоштедан и продоран, јасновид, клинички – реч која се често користи у вези с њим. Као да нам каже: не можете да видите ако су вам очи замагљене сузама; лекар који плаче је некористан лекар. Чехов сасеца сваку обману. Он пресеца препуштање сажаљењу и оплакивању; подсећа нас да је немогуће сажалити се на човека опхрваног самосажаљењем.

Он иде и даље од тога. Да су његови нервни завршеци остали запечаћени, мртви, тупи – отупели – он не би био велики писац. Код њега клиничка дистанца – хладни, беспоштедни, строги поглед – уступа пред нежношћу, осетљивошћу која је чиста супротност хладној равнодушности. Лампе за сецирање морају остати укључене, он то зна, али пацијенткиња не може бити остављена да усахне под живиним сијалицама. Она мора бити негована, оживљена, опет учињена целом, исцељена. Лекару је лако да изражава морални гнев или негодовање због пацијентове болести, али у томе има нарцисизма. Лако је, такође, склепати моралну басну о болести – „то је казна коју је пацијент сам навукао на себе“ – али у томе има садизма. Неупоредиво је теже и храбрије посматрати, описивати, постављати дијагнозу, саосећати и лечити. „Ово је шест принципа који чине добру причу: 1. одсуство опширног разглабања друштвено-економске природе; 2. потпуна објективност; 3. веран опис особа и предмета; 4. крајња сажетост; 5. смелост и оригиналност… и 6. саосећање“, написаће Чехов касније. Првих пет принципа чисте и десензитивизују наше ране. А последњи – саосећање – одводи нас од тупости ка исцељењу.

Укратко, Чехов је у Сахалину пронашао нову врсту књижевности, усклађену с клиничком хуманошћу – књижевност продорног, готово медицинског посматрања људске природе и њених несавршенстава и извитоперења, али и књижевност штедре осећајности и нежности. „Те приче немају завршетак, кажемо, и онда их критикујемо на основу претпоставке да приче треба да се заврше на нама препознатљив начин“, писаће касније Вирџинија Вулф о Чехову. „Кад тако радимо, доводимо у питање сопствену читалачку способност. Ако нам је мелодија позната, а завршетак снажан и потврдан – уједињени љубавници, поражене хуље, раскринкане сплетке – као у већем делу викторијанске прозе, тешко можемо погрешити. Али кад је мелодија непозната… као код Чехова, потребно нам је врло смело и проницљиво осећање за књижевност да бисмо је чули, посебно њене последње тонове који употпуњују хармонију.“

Овај свет – арбитраран и необичан, не неправедан већ просто лишен праведности, без моралне или духовне уредности, без једноставних хармонија, без лаких мелодија – наћи ће свој моћан глас у Чеховљевим зрелим каснијим делима. Тај свет ће се појавити у драмама и причама које је написао после 1890, које ће дефинисати његово дело и утврдити његов углед: „Галеб“, „Ујка Вања“, „Вишњик“ и „Павиљон 6“. Та дела несумњиво дефинишу модерну књижевну прозу. Оно што је можда још значајније, њима започиње модерна проза. Можемо рећи да је Чехов изумео модерни роман – а упоредо заправо и савремени нефикцијски наратив. Ако нам величина тог постигнућа данас измиче, разлог је то што су нам основни елементи Чеховљеве прозе – њен клинички хуманизам, њено живо саосећање, њено постојано одбацивање нарцисизма моралног гнева и садизма моралних басни – постали тако блиски у највећим делима наше књижевности да их не примећујемо као што не примећујемо ваздух који удишемо. Желимо да видимо Чехова кроз наочаре модерног романа, а заправо морамо гледати тај роман кроз Чеховљеву наочаре.

***

Оклевам да ову причу претворим у параболу – њен протагониста би се побунио – али ово ипак јесте прича са поентом. Шта – како – писати у доба отупелости? Једно искушење је можда подлећи Леонтијевом првом пориву: одвратити поглед. Отупелост рађа отупелост и лако је прилагодити се времену или се пак повући од сваког ангажмана. Али постоји и једно подмуклије и заводљивије искушење: препустити се самосажаљењу и оплакивању. Гнев је јефтин и сварљив као лажне вести – брза храна незадовољних.

Чехову је Сахалин послужио као противотров. Можда му није повратио здравље, али му је повратио осетљивост. Оставио је иза себе отупелост и нашао нова средства деловања у свом свету – а упоредо је измислио нову врсту књижевне прозе. Данас и посебно данас – кад претња десензитивизације – и пратећа заводљивост дистанцирања, гнева, одбојности, индигнације, оплакивања и нарцисизма – лебди над нашим животима, можда опет треба да себи поставимо питање које је себи поставио Чехов у пролеће 1890: шта ће ме пренути из овог стања неосетљивости? Како ћу се супротставити мртвилу које ми обузима душу?

Свако од нас ће пронаћи сопствени одговор на то питање. Не постоји готова формула (мада имамо Чеховљевих шест принципа писања). Али је отрежњујуће присетити се ширине и дубине нашег књижевног дуга тридесетједногодишњем лекару који је кренуо на пут да би се ослободио анестезираног односа према свету. Можемо се присетити да је супротно од „анестетички“ у ствари „естетички“ – реч која се претходно односила на све што се може опазити или осетити, а која се данас односи на природу лепог. Лепота у својим безбројним формама може настати само као супротност отупелости. То, барем мени, служи као манифест нашег времена.

Сиддхартха Мукхерјее је индијско-амерички онколог и писац научно-популарних књига: “The emperor of all maladies: A biography of cancer / / Цар свих болести: Биографија рака”, за коју је добио Пулицерову награду и “The gene: An intimate history / Интимна историја гена”.

The New Yorker, Пешчаник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *