Страшило са дна баре

Поделите:

Да, то и те како добро могу да разумем. Русија уме да буде страшна. То је огромна земља која плаши.

Она има нуклеарно оружје, она је чланица Савета безбедности и има право вета, она по целом свету има амбасаде, у свакој од њих по пар шпијуна – плус Лаврова и Захарову. А има и међународни ауторитет заостао још из далеких совјетских времена. Истина, тај се ауторитет при власти оног пијанца Јељцина малкице срозао, али национални лидер Путин га је потом целих 18 година истрајно подизао.

И подигао га је.

И тако смо сазнали да је велика и страшна Русија, у одговор на то што је Црна Гора разоткрила руску заверу с циљем рушења власти у својој земљи, као и поводом њене дефинитивне одлуке да ступи у НАТО, дакле баш та велика и страшна Русија је донела одлуку о забрани уласка највишег црногорског руководства на њену територију. Све скупа осамдесеторици…

Ево, поновићу – како би читаоци што потпуније осетили значај и тежину ове одлуке: као одговор на то што је нама сасвим далека, сићушна држава на далеком Балкану након неуспелог покушаја преврата у руском аранжману дефинитивно одлучила да се прикључи НАТО алијанси, е па руководству те земље Русија је забранила улазак на своју територију. Баш као што је поводом западних санкција забранила увоз сирева из Француске и гушчијих батака из Мађарске.

Схватате ли шта се дешава? Од свег нашег моћног арсенала утицаја који свакодневно испробавамо на нашим суседима, почевши од латентне нуклеарне претње и слања „малих зелених“ на њихову територију, па све до привлачне моћне економије и атрактивних високих достигнућа у развоју демократије и животног стандарда, дакле од свега тога је за малену Црну Гору од Русије остало само једно бедно и ништавно средство – забранити њеном руководству улазак у благословену Русију.

И наравно, из далеке Црне Горе ми већ чујемо плач и лелек несрећника којима је ускраћена радост од пар сати стајања у реду пред Лењиновим маузолејем. Укратко, забранили су нам њиховог премијера као да је немачка димљена кобасица.

Знате шта. То није чак ни оно „дно“ о коме говори чувени Лецов афоризам.1 То је ниже од тога.

Ми видимо „Путинову рушевину“ – уништен међународни углед Русије. Он је себе и земљу довео до стања „високе радиоактивности“ опасне по околину, стања када на самиту „велике двадесеторице“ у Бризбејну2 с њим нико не жели да седи за истим столом.

Ми видимо „Путинову срамоту“ – када новоизабрани француски председник Макрон у његовом присуству јавно дискредитује Руссиа Тодаy и Спутник, а он само криви уста и обара поглед.3

Ми видимо „Путинову политику међународног пријатељства“ – када наши суседи у свакој речи, сваком покрету Русије виде агресију и након тога ужурбано нагомилавају оружане контингенте НАТО алијансе.

И као одговор на све ово Русији је остало само једно оружје, последње средство победе над проклетим западним непријатељем: забрана душманима да уђу на нашу територију. Као да су турски парадајзи или пољске јабуке.

Са дна устајале баре нечујно испливавају дирљиво немоћни мехурићи.

Господине Путине, а где је руска дипломатија?

– Потонула је.

Радио Эхо Москвы, Пешчаник

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *