Владан Ракановић: Краљ Александар Обреновић жртва српске глупости!

Поделите:

Размишљам ових дана доста о Александру Обреновићу. Последњем од династије која је је након вековног ропства, Србију увела у Европу. Врло брзо након њих неки други су је посвађали са Европом а сада неки трећи покушавају да нас опет уведу у њу. Но, Европа сада није на тапету.


Није случајно то моје размишљање дошло, мада нисам био сигуран зашто толико мислим на убијеног Обреновића. Поглед на календар ми је доста тога рекао. Данас (11.6.) је годишњица најнесрећније српске ноћи од ослобођења од ропства па до сада. Било је много несрећних ноћи у овом народу, али краљеубиство је као мала слика оног како су Јевреји и Римљани убили Господа. Шта може донети обезглављење миропомазане главе која је постављена да твори вољу Божију на земљи, народу своме?! Добро свакако не, а године које су уследиле након те ноћи, показаће да је цена тог убиства била прескупа за овај народ.

Нећу у ову причу овом приликом мешати Петра Првог Карађорђевића, који је дошао на крвави престо. Нећу из пијетета према убијеном краљу, који не заслужује да се успомена на њега квари било каквом династичком расправом.

Ко је он заправо био? Велики владар? Велики човек?


Најисправнији одговор јесте да је он био српски краљ, огромног срца. Младић чија је судбина била да буде жртвован и који је поступао и по свом српском менталитету и по годинама које је имао. Та он је био дете, гледано и данас и некада. Владао је од 16-те до 26-те године живота. Како се понашају људи тих година ако не импулсивно, и питање је да ли и образовање и разум могу да промене узаврелу младићку крв. Знате какве се буре рађају у тако младом човеку, а када таквог клинца окруните, само Богу да се молите. Бог је и услишио молитве из тог времена, јер окруњени владар није био слика данашњег тинејџера. Био је идеалан за српског краља. Да направимо сада један пресек његовог живота, који ће сигуран сам многе уверити у овакве тврдње.

Рођен је од мајке Наталије, племкиње руско-молдавског порекла и Милана Обреновића, владара Србије, 1876. године.

Рано детињство је провео на двору да би прво школовање добио у Паризу где је научио француски и руски језик. Брак његових родитеља није био срећан и будућег краља је то жестоко мучило. Милан је био ватрен и политички окренут Аустро-Угарској, док је Наталија била одмерена и хладна жена која је заговарала руску политику. Милан је поред свега волео живот и жене, а то никад није донело породичну срећу икоме, а највише је разарало управо децу из таквих бракова.

Александар се са 11 година, 1887. враћа у Београд где бригу око њега преузимају бројне гувернанте и Лазар Докић, врсни интелектуалац, којег ће Александар по ступању на власт поставити за премијера владе. Дете учи клавир, светску књижевност. Учи се поезији, и мушким дисциплинама попут лова.

Кад му је 12 година, 1888. родитељи му се разводе. Касније ће се утврдити да тај развод није био валидан. Александар је у то време код мајке у Немачкој у градићу Висбадену, у којем је велика руска колонија. Тада се дешава један од великих евроспких скандала, какве је краљ Милан правио неколико пута. У европској штампи то је названо „Крађа принца“, када Александра на силу одвајају од мајке и враћају оцу у Београд.

У 13-тој години живота (1889), отац му Милан, данашњим речником би рекли жаргонски, „сморен“ и политиком и двором, абдицира и препушта престо малолетном Александру. На 500 година од Косовске битке, у манастиру Жича, Александар је миропомазан, а у његово име будући да је малолетан, влада трочлано намесништво. Јован Ристић, Јован Белимарковић, Коста Протић. Они мењају Миланову аустрофилску политику и политички се приближавају Русији.

У 16-тој години живота (1893) Александар извршава државни удар. Укида намесништво, себе проглашава пунолетним и постаје званични владар Србије.

1894. године је у Цариграду где покушава да поправи положај српског народа у Турској царевини. По повратку свађа се са оцем, и јогунасто зове мајку на двор с кога је протерана.

1895. година је вероватно најбитнија за његову будућност, јер за време боравка у Бијарицу, код мајке Наталије, упознаје њену дворску даму, Драгу Машин, са којом ступа у љубавну везу. Драга је била удовица, и 12 година старија од њега. Тада то још није било толико битно, јер ипак је краљ био тек замомчен, жељан свих оних тајни о којима је као дете маштао. За двор, Драга је била тек краљева играчка.

1896. године је у Грчкој на Олимпијади. Приликом тог боравка посећује и Хиландар, који је у великим дуговима и у опасности да због тога постане бугарски манастир. Александар исплаћује дугове и оставља позамашан прилог, а Хиландарци му поклањају Мирослављево Јеванђеље. Колики је значај свега тога, не може се ни писати. Ту се ради о духовним сферама, а трагови тога осећају се кроз векове. Да ли би Србија била Србија да њеном народу није остао Хиландар? Да ли би наша култура била иста да на светлост дана није изашло Јеванђеље које је згодно послужило између осталог, да се на њему нови председник закуне на верност отаџбини.

Исте те године, не заборавимо, он тада има 20 година, позива у посету црногорског краља Николу који је за Видовдан и дошао. Александар је био визионар и веровао је у Балкански савез. Ови његови потези доводе до беса Аустро-Угарску.

1897. године мири се с оцем. Поставља га за Команданта војске. Нови сукоби су неизбежни јер краљ одлучује да се ожени са Драгом. Не постоји особа са двора која би тада била уз њега. Његов отац, мајка, председник владе Владан Ђорђевић. Сви они су против и сматрају га неозбиљним, али ипак стављају узде на његове покушаје.

Краљ Милан је желео да га ожени с једном од немачких племкиња из породице Шамбург-Липе. Колико су неки краљевски бракови битни, види се и из простог маштања „шта би било кад би било“ да је тај брак и остварен. Немачка принцеза на српском двору почетком 20-тог века. Машала.

1900-те када су му тата и мама били одсутни, Александар користи прилику и жени се са Драгом. Прекида односе са татом и мамом и забрањује им повратак у Србију. Окреће се политички потпуно Русији.

Не могу овде да се мало и не насмејем, јер ме овакво његово понашање више од ичега уверава у његов српски менталитет. Инаџијски али на жалост инат није врлина и ако је српски. Углавном доводи до краја.

1902. године због краљичине неуспешне трудноће, за коју се сумња да је лажна пропада му посета Русији. Криви за то Радикалску владу и обара је. Поставља нову владу са генералом Цинцар-Марковићем. То је била 15-та влада за време његове владавине. Неколико пута је и уставе мењао и враћао их. Мало ли је?

1903. године у марту су велике демонстрације радника и студената. То је време када се у уму злочинца Драгутина Димитријевића-Аписа рађа идеја о убиству владара.

До извршења тога дошло је те најнесрећније српске ноћи (29. маја по старом календару, 11.јуна по новом). Трагедија свега тога је да су краља убили његови преторијанци. Војска коју је безрезервно волео и сматрао је једним од стубова Српске краљевине. Група усијаних глава, бесповратно је уништила српску будућност и не само угасила династију Обреновића, већ угасила и српски народ.

Описивати последње сате краљевског пара била би посластица за сваког писца, али и туга за читаоца. Како су се краљ и краљица крили у тајној соби, и како је краљ на официрску реч атентатора да им неће ништа бити, отворио врата. Како су прво убили краљицу и мачевима је искасапили. Како је краљ по једној верзији покушао да се спусти низ олук да би му официр мачем пресекао шаку, а краљ пао у двориште. Како било, убиство краљевског пара је било брутално, а то што су им тела бачена у двориште двора, онако нељудски и злобно из собе у којој су се крили, само је доказ колико је у тим официрима било демонске злобе, а никаквог патриотског мотива.

Не треба бити ни неки велики маштар па видети какав је Александар Обреновић био потенцијал. На жалост његовом убиству придонело је то што није имао оно што сада владари користе. ПР службу и маркетиншке агенције. Уместо њих он је имао гомилу змија које су извијале своје вратове спремајући се да угризу оног ко их храни. Црни радикали на челу са својом врховном гујом која се сада шепури на Београдском тргу који по њему носи име.

Драга је била једина окруњена српкиња на престолу Србије икада. Жена која није била само једна од најлепших у своје време, већ и образована и вредна. Преводилац с француског и велики патриота.

Тела краљевског пара се данас налазе у крипти цркве Светог Марка у Београду. Посетите некад и запалите свећу за покој душа невине крви. Макар толико смо ми дужни, ако ништа друго оно због велике тишине којом су наши преци прешли преко убиства свог владара.

Аутор Владан Ракановић, Видовдан

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *