Александар Ламброс: Пет прогресивно левих лажи о исламу

Поделите:

После сваког терористичког напада (у Европи, у остатку света то је фолклор) следи вишедневна серија политичких анализа, разговора у студију и говоранција „стручњака“ широког спектра – политиколога, (гео)стратега, стручњака за тероризам, безбедност, арабистику, ислам, Блиски исток …. Са искључивим и јасним циљем да широку јавност држе у потпуном мраку у погледу тога шта се стварно заправо дешава. Због чега је постало савршено бесмислено пратити те пропагандистичке бесмислице у иначе медијски „слободном“ свету (да бисте проверили степен те слободе пробајте да званични дискурс доведете у питање с пар здраворазумских питања и аргумената, па да видите како ћете се провести ви „популисти, играчи игре Националног Фронта и профитери оправдане забринутости и незадовољства грађана”). Бос по трњу. Знам о чему причам.

Анализом довољно репрезантивног узрока тих talk show експертистичких трућања, дошао сам до листе од пет најупорније понављаних политичко коректних либерал левих срања:

18814072_1354629541348970_8384537516448102449_n

1. Ислам је религија мира

Ово ће вас изненадити, али заправо јесте. Једино не на начин на који вам ти силни стручњаци и политичари покушавају да објасне понављајући будалаштине које су смешне апсолутно свима којимаCNN није спржио мождане ћелије – наиме, да је ислам мирољубива религија а муслимани мирољубиви људи а да су терористи неки зли момци који су ту мирољубиву религију отели и злоупотребили је за своје мрачне циљеве. За просечну људску интелигенцију ово је увредљивије од приче о САД као глобалном заштитнику људских права. Довољно је погледати политичку карту света – где год је ислам, тамо нема мира. Ислам је у сукобу са свима апсолутно свуда на планети где муслиманско становништво у укупном броју прелази бројку од 5%, већ са 10% можете рачунати на општи хаос и нестабилност. Штавише, ислам је у сукобу са самим собом, о чему сведоче свакодневни крвави обрачуни између шиита и сунита и напетост на релацији Саудијска Арабија – Иран која може да се отме контроли сваке секунде кад Америци то буде било згодно.

Како је, онда, ислам религија мира, и како то сами муслимани могу да изговоре а да остану мртви озбиљни?

Када западњаци говоре о миру и када муслимани говоре о миру, они користе исту реч али мисле на потпуно различите ствари. За западњаке мир је независтан од било какве идеологије, за муслимане он је нераздвојив од ислама. За муслимане реч је о миру који се успоставља освајањем којим ће се немуслимани свести на грађане другог реда. Пошто је ислам глобалан и не признаје границе свом ширењу, његов облик мира подразумева непрестано ангажовање у ратовима за освајање територија немуслимана. Исламски мир је као и Хитлеров мир – веровање да свет није добро место без Мухамеда или Адолфа, или њихових следбеника који ће њиме управљати.

18740586_1352819958196595_59277141262144967_n

Док већина људи мир види као одсуство рата, ислам рат види као средство постизања мира. ГлобалнаPax Islamica је циљ џихада. Народи који покушавају да се одбране од исламског терора заправо су „зликовци“ јер спречавају мир. Јер терористима је циљ мир који може наступити само онда када њихове жртве прихвате њихову власт.

За муслимане мир је теолошка категорија. Политички мир за њих није ништа друго до привремено примирје током које стичу стратешку предност. Јер мир мора бити теолошки, што ће рећи немуслимани морају признати супремацију ислама и курана.

Ето, тако вам је ислам религија мира. Знам, сумануто је и тешко за поверовати, али је управо овако.

Ислам, штавише, свет дели на Кућу мира и Кућу рата или Дар ал-ислам и Дар ал-харб. Дар ал-ислам су све земље под муслиманском влашћу у којима се поштује свети исламски закон. У њима немуслимани могу живети уз дозволу немуслимана (у пракси, о чему сведочи ситуација у Исламском калифату на Блиском истоку, стављени сте пред избор – преобраћење или смрт). Спољни, још увек непокорени свет зове се Дар ал-харб у односу на који је на снази стално стање рата (свети рат џихад).

2. Исламофобија

Друга, упорно понављана будалаштина је прича о исламофобији. Смешнија од приче о исламу као религији мира (у тумачењу политичких стручњака по коме је ислам диван ал ми никако да то увидимо и заволимо га) је прича о исламофобији.

Само постојање те речи је статистички неоправдано а израз је савршено неадекватан. „Исламофобија“ је, најпростије речено, средство политичког терора западних влада према сопственим грађанима, као и средство медијске цензуре.

Анти муслимански злочини из мржње свакако да постоје, али је њихов обим и садржај толико безначајан у односу на све злочине које ислам свакодневно рутински спроводи по свету да је постојање посебне речи за њихово описивање неоправдано. Посебно је реч „злочин“ пренадувана јер се у највећем броју случајева ради о исмевању ислама као идеологије … такозвани “bacon hatecrimes” – бацање сланинице у дворишта европских џамија (што је опако таман толико ко да сте менором разбили прозор неке неонацистичке политичке организације или развили српску заставу на тргу бана Јелачића), поспрдне карикатуре са Мухамедом и бурком као темом, презирни поглед упућен забрађеној муслиманки и њених 18 потомака један другом до ува у јавном превозу и сличне ствари. Ништа налик систематском муслиманском геноцидном истребљењу хришћана и осталих немуслимана на Блиском истоку (како то да немамо „хришћанофобију“, као израз би био потпуно оправдан?) или епидемијском силовању Европљанки од стране муслимана у многим европским престоницама (међу којима Стокхолм држи својеврсни рекорд). Или, како то да немамо изразе типа „коптофобија“ „феминофобија“ „секуларфобија“ или „мултикултурфобија“ којима би могли да описујемо појаве есктремне и отворене мржње муслимана према Коптима, њихову патолошку мизогинију, отворен презир према демократији и мултикултурном друштву?

19392-624x352

С друге стране, и ово треба понављати онолико пута колико је неопходно, фобија је, у психологији, ирационалан страх од нечега. Ако вриштите и пењете се на столицу када у ћошку угледате паука, онда патите од арахнофобије – ирационалног страха од паукова. Паук вас неће појести. Ако сте на пример геј, хришћанин (или атеиста), политички се залажете за плуралистичку демократију, онда је ваш страх од ислама савршено рационалан и не може се ни у ком случају говорити о фобији. Исламски закон, шеријат, за чије се увођење муслимaни залажу, преписује смртну казну за хомосексуалност, неверништво (или отпадништво од вере) и не признаје било какав други облик политичког организовања осим теократије.

Уосталом, ако смо безразложно исламофобични, као што вас са ТВ непрестано убеђују, чему онда онолики до зуба наоружани специјалци на улицама европских престоница?

3. Мултикултурализам и његови недостаци

У пакету с причом о исламофобији иде и прича о неуспесима интеграције и пројекта мултикултурализма за који смо криви ми, западњаци, а не муслимани. Због тога што смо исламофобични и недовољно толерантни и још нисмо сагледали лепоте ислама и безрезервно га заволели (јер нису то само бурке, ножеви и салафисти већ и чај од нане и шарени теписи) муслимани нису успели да се интегришу у западно друштво и осећају се одбачено и фрустрирано и из те фрустрације мало мало па се негде разнесу (такође су и незапослени па се због тога исто разносе, што је верујем, свима разумљива реакција, јер сигурно да свако од нас познаје неког немуслимана, фрустрираног и незапосленог који размишља да се камионом залети у масу на тргу приликом неке јавне прославе).

Дакле, неуспех њихове интеграције је наша кривица упркос простој чињеници да нигде, Н-И-Г-Д-Е, у муслиманском свету не постоји ни идеја мултикултуре а камоли да је негде остварена ма и у најскромнијем обиму. Онде где су у мањини, пуна су им уста демократије и права, тамо где су у већини демократија и права се завршавају. Укратко, ислам не само да концепт мултикултуре не познаје, он се против њега активно бори.

Alija_Izetbegovic_Mustafa_Ceric-640x484_compressed

Босна, омиљени пример европских исламолевичара (прогресивно левим или либертадима) компатибилности ислама са секуларизмом, мултикултуром и плуралистичком демократијом, заправо је доказ за супротно – колико је лако (а и брзо) иначе релативно до потпуно секуларизоване муслимане, срозати на ниво њихових идеолошких спонзора. Босна није доказ да је секуларни и мултикултурни ислам могућ, већ управо да ислам не признаје тај концепт и једном кад активира отворено непријатељство према њему (као Изетбеговић у својој „Исламској декларацији“ у којој говори и о потреби успостављања муслиманске доминације и оружјем ако је неопходно) способан је да релативно уравнотежено и успешно мултикултурно друштво у рекордно кратком року претвори у згариште.

4. Радикализација (фундаменталисти, екстремисти)

Једна од најупорније понављаних медијских мантри (док вам кортекс заиста не утрне) је она како су терористи радикализовани, фундаменталисти и екстремисти и не треба их нипошто и никако мешати са умереним верницима муслиманима. Ок, супер. Али, у односу на шта су се радикализовали? Најбољи начин да о једној религији и/или идеологији (а ислам није само вера већ и заокружена политичка идеологија) донесеш суд јесте да видиш какви су јој фундаменталисти, дакле они који се строго држе фундамената вере, а не какви су они који ту религију не упражњавају. Фундаментални будиста, примера ради, постане строги вегетаријанац који живот проведе у мање више непрестаној медитацији. Фундаментални православац се замонаши. Како то да не постоји фундаментални будиста терориста? Па тако лепо, такви су фундаменти будизма. А сваки фундаментални (радикализовани, екстремни) муслиман постаје масовни убица. Управо зато што су такви фундаменти ислама. Куран пружа недвосмислену идеолошку подлогу тероризму и ко год вам тврди супротно или вас свесно лаже или је глуп (увек сам у дилеми шта је од ова два кад год чујем неког медијског политиколога да износи овакву тврдњу).

Да, тачно је да постоје мирољубиви муслимани, али не постоји мирољубиви ислам. Постоје муслимани који су начела ислама одбацили или их не упражњавају али нису они прави представници ове религије како покушавају да вас убеде, већ управо њени фундаменталисти.

5. Умерени муслимани

Ова ми је омиљена. Сваки пут кад пишем о исламу а то је, да се не лажемо, никад афирмативно, ја се, наиме, огрешујем о умерене piece loving муслимане  (а изгледа многи од вас познају управо такве и управо такве имају у комшилуку и на радном месту), које стигматизујем и виктимизујем. У једном се слажем, прве и највеће жртве ислама су сами муслимани и за то је довољно опет бацити поглед на политичку карту света и видети у каквом су стању већински муслиманске земље. Међутим, имам мали проблем с митом о умереним муслиманима (прича се да постоје). Дакле, како се бива умерен у односу на изричиту куранску наредбу да се неверници убијају? Или је прихватиш или одбациш или будеш умерен отприлике као нациста који те можда и не би баш послао у конц логор, али не мрда да спречи оног што би. Наводно, тако нас убеђују, умерени муслимани „најоштрије“ осуђују терористичке акције чије су жртве најпре они (јер страшнији је прекорни поглед од одрубљене главе). Где их осуђују? А још више, где их најоштрије осуђују? Кад сте видели демонстрације умерених муслимана против исламског калифата, онако масовне и онако одлучне и жестоке као кад изађу на улице да руше и пале због карикатуре о Мухамеду, свињетине у школској кантини, забране ношења бурке или израелске интервенције у Цисјорданији?

Наравно, буде ту и тамо понеког млаког саопштења или исценираног протеста у којима медији попутCNNa (кружи интернетом баш такав снимак ових дана после напада у Лондону) поређају неколико муслиманки и дечице и увале им припремљене транспаренте у руке па их фокусирају камером да испадне да их је непрегледна гомила, а не шачица јада, убеђујуђи нас како оштро муслимани протествују. Овде у Француској има један медијски имам, који се не скида са ТВ после сваког терористичког напада које он шатро осуђује. Једном је новинар, потпуно несвестан тога шта нам заправо октрива, саопштио како је тај имам увек у пратњи агената државне безбедности. А што?
Опет, „умерени“ муслимани су они који или не познају или одбацују учења своје вере, ал то не мења чињеницу да нема умереног ислама, што причу о умереним муслиманима чини апсурдном. Такође, они се боје (кога?) па углавном ћуте иако би можда и хтели да се друштвено ангажују, и коначно, управо су они тај непресушни регрутни потенцијал за будуће радикализоване.

Аутор Александар Ламброс, Патриот

Поделите:
9 replies
  1. Перагеније
    Перагеније says:

    Превише поједностављен текст. Једна страна поједностављења проистиче из занемаривања да Ислам као религија има макар два рукавца, врло завађена међусобно. Друга страна је логичка неконзистентност: када би Ислам био у основи окренут смрти, не би могао опстати, а поготову бити државотворан. Наш поглед на Ислам у многоме произилази из турске верзије и схватања мухамеданства. … . А на крову свега ваљало би се запитати: КАКО то да тако „ужасна“ религија НИКАДА није имала ништа слично са католичком инквизицијом? Схватајући ово последње реторичким питањем, ево и неких података. Ако се мало удаљимо од турске (османлијске) слике света, схватићемо да је арапски оригинал САСВИМ другачији. И НИЈЕ усмерен ка клању, иако би аутор текста то желео. Да бисте видели КОЛИКО је арапска култура била ВЕЛИКА, отиђите до славнога Самарканда. Или се распитајте ко је написао први НАУЧНУ књигу из оптике. Немојте да вас зачуде арапски преноси старогрчке културе. Када малочас поменух инквизицију… У арапским ИСЛАМСКИМ земљама НИКАДА није био погубљен, па ни спаљен, НИЈЕДАН ЈЕДИНИ НАУЧНИК само зато што се бавио научним истинама о свету око себе. Осим ако Ђордана Брна не убројимо у муслимане, а Галилео Галилеја, ослепелог, као Бруновог брата по вери. На крају, не би било згорег да прочитате и роман „У сенци нара“ – иако је „једносмеран“ (критичари би рекли „роман са тезом“ – зашта оптуживахи, понекад и са правом чак и Хермана Хесеа), ТУ има шта да се прочита.

    Одговори
  2. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Iako nisam čitao „U senci nara“ (nadam se da hoću) ipak mislim da je autor teksta g. Aleksandar Lambros lepo (i tačno) napisao ono što je hteo da kaža, a hteo je da izkaže istinu, da „umereni muslimani“ osuđuju zločine i terorističke akcije svoje sabraće, jer „strašniji je (njihov) prekoran pogled (upućen svojoj sabraći) od odrubljenih glava“ njihovih žrtava!

    Одговори
  3. Srboljub
    Srboljub says:

    Smesna je podela muslimana na Osmanlijske i Arapske,sto cini Peragenije,ajde neka si genije,ali si smetnuo sa uma da su Arapi bili ucen narod i pre nego sto su primili islam,dok su veliki deo Evropski-katolickih naroda i u srednjem veku kaljuzali se u barama zajedno sa svinjama,pa im je nauka bila nepotrebna svetlost koja im je branila kaljuzanje kao stetno po zdravlje.Katolicka Evropa je brzo odbacila Hrista kao Boga i na njegovo mesto postavila papu i njegove kardinale pa je prosla i prolazi to sto je zaradila.Muhamed i njegov od pocetka teroristicki pokret za osnovu svoje ideologije prihvatili su delove staroga i novoga zaveta priznajuci Gospoda Isusa Hrista kao jednoga od proroka,sa ogradom da je to sve bilo,znaci proslost,docim sam on Muhamed je “ od BOGA odredjen kao poslednji prorok i posle njega proroka vise nema“,sto znaci „Ja sam sadasnji i buduci i ko mi se ne povinuje,BOGU se ne povinuje i treba da umre“.To je sustina njihovoga sektaskoga teroristickoga ucenja koje proizvodi smrt u svetu.A sva ta prica o „umerenim muslimanima“ koju danas zapadno -demokratski lazovi anesteziraju svoje narode,pa to je isto pricao i Milosevic nama Srbima u vezi sa Siptarima svo vreme njegove vladavine,dok su oni na ocigled sviju svakojakva zla cinil ziveci na grbaci ostatka Srbije,.Pa secam se da su sredinom 90-ih uspeli da ukradu 5 KILOMETARA CELICNIH DALEKOVODA,,dok su Srbi klicali mudrome drzavniku.Normalno da u svakom narodu,veri,sekti,stranci,ili navijacima u sportu itd. Ima i razumnih-razboritih ljudi pa priznaju kada protivnik pobedi da je bio bolji,ili Siptara da im u Srbiji nista ne fali i da zive kao povlascena kasta,sto nece moci u svome toru,ili Arapski,Africki,Azijski ili bilo koji muslimani u nekome broju shvataju da sve dok postoje i neki drugi ljudi ,drukcijih verskih opredeljenja i oni ce uzivati izvesnu slobodu .,posle toga nastupa MRAK. za sve,kao sto ce biti kada dodje „mesija“.

    Одговори
  4. Перагеније
    Перагеније says:

    Михо: нисам разумео вашу поенту, ЈЕР оно што тврдите тиче се СВИХ народа и свих религија – многи умерени зазиру од сопствених усијаних глава. Овог тренутка се присећам емигрирања Томаса Мана у Америку, и неповрат Хермана Хесеа из Швајцарске.

    Србољубе: као да исто говоримо, али… Као да се слажемо и да има разлике између извора (арапског) и исламизованих азијата Османлија; ако се не варам, турски језик НИЈЕ индоевропског корена. Можда ће моја поента бити јаснија сада: знате ли ИЈЕДНОГ турског османлијског НАУЧНИКА, КОМПОЗИТОРА, СЛИКАРА, ВАЈАРА, ФИЛОЗОФА?… Бираним речима ОВО ИСТО тврди и Јован Дучић у опису своје посете Истанбулу; што се мене тиче, од 5 дана боравка у Истанбулу, мене је 3 дана непрестано болела глава – а немам расних и верских предрасуда (иако делим народно памћење и ослушкујем мудрост српског народа).

    Одговори
  5. 🌻🌽🍀
    🌻🌽🍀 says:

    Ја се извињавам ако ометам дискусију, али волео бих нешто да замолим Александра Ламброса, претпостављам да наврати овде да види какав одјек има његов текст.

    Замоли бих Александра да напише своје виђење ствари у вези ових уџбеника о сексуалности деце у школама.

    Мислим да би било вредно да чујемо шта о томе мисли он као списатељ, мислилац, и као хомосексуалац. Овде стварно не желим нити да га кудим, нити да га браним због његове оријентације, али свакако су интересантни његови погледи на свет (био сам на његовој страници пре извесног времена, врло, врло интересантни, наравно негде нам се мишљења подударају, негде разилазе, али вредело је прочитати шта вели. Човек је интелигентан и елоквентан, а будући да је разумљиви припадник за многе „неразумљиве групе“, мислим да његов поглед има тежину, па ако не уопштено, онда барем као неког представника).

    Дакле, постоји основана сумња да се преко „геј лобија“ утиче на стабилност Србије.
    Постоји основана сумња да се наметнутим увођењем сексуалности као школског предмета смишљено подривају корени породице као основног сегмента друштва.

    Варамо ли се у том погледу? Шта је про и шта је контра? Где је место хомосексуалцности а где иде корак даље у увођењу емоционално неразвијене деце у тај свет? Можемо ли рачунати на помоћ „обичних хомосексуалаца“ (човек-човек, жена-жена), у одбрани од педофила и баба роги који прелазе праг самоодлучивања, и утичу на најслабије и најмлађе.

    Ја бих ти био захвалан када би написао нешто на ову тему. Не изазивам те, не провоцирам нити у мом размишљању има икакве ироније. Ако сматраш за сходно и потребно ти ми одговори, а верујем да нисам једини који би волео знати шта мислиш о овоме.

    С поздравом

    Одговори
  6. 🌻🌽🍀
    🌻🌽🍀 says:

    па добро баш, ако у три месеца не добијем одговор – нећу баш мислити да Аца није прочитао моје питање, ко фол „да га је прочитао – свакако би нашао да сходно да одговори.“.

    Пре бих помислио да једноставно, из разлога њему познатих – неће да одговори.

    дакле, од 22 јуна до 22 септембра је стварно пристојно време за одговор, ко хоће да одговори.

    Поздрав

    Одговори
  7. 🌻🌽🍀
    🌻🌽🍀 says:

    па добро Ацо.

    од 14. јуна до 28. септембра чекам одговор.
    нема га. дакле не постоји (за јавност)
    да си хтео могао си одговорити за ова три месеца 100 пута.

    свечано изјављујем, са разочарењем али и радушћу спознаје
    да је наш Мр. Пешкирић само један мали лицемер.
    ништа више. али ни мање!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *