Александар свемоћни, владар неограничених амбиција, ево шта сад има на уму

Поделите:

Нови предсједник обавља конзултације о избору свог насљедника на мјесту премијера, који ће бити потпуно под његовом контролом, но планови су му много већи…
У Србији ништа ново – и након Вучића Вучић. И не само то – Вучић је “све и свуда”. Унаточ томе што нема уставне овласти да буде апсолутни владар Србије (односно Србија није предсједничка република) предсједник Александар Вучић то ипак јест, и то се у Београду подразумијева. Прије који дан, чим је засјео у предсједничку фотељу, започео је конзултације о избору свог насљедника на мјесту премијера, неког свог бизарног аустинпоњеровског Мини-Меја, који ће бити његова трансмисија или тек јека.– Србија има тим оличен у предсједнику, а на у Влади. Предсједник неће сједити са стране – рекла је једна од његових најближих сурадница Зорана Михајловић, која, између још два-три кандидата, претендира на улогу “мини Вучића”. То нема никакве везе с Уставом Србије.

Кршење устава

– Небојша Стефановић је казао како је уставна дужност предсједника да наџире и контролира рад Владе, али тога апсолутно нема у Уставу, то нису предсједничке овласти. То је кршење Устава – каже пак србијански аналитичар Дејан Анастасијевић. Он наводи како је то еластично тумачење Устава те да је такав приступ врло опасан јер концентрира превелику власт у рукама једног човјека. Он чак напомиње како му је и присега Александра Вучића у Скупштини (инаугурација са страним гостима тек ће бити) по својој помпозности више сличила на крунидбу те истиче како Вучић себе доживљава као “насљедник Немањића”, готово митских, средњовјековних владара Србије. Но, било како било, Вучић се наметнуо (а ту му снагу даје двотрећинска скупштинска већина, недостатак озбиљне опорбе, поготово из грађанског круга, те наџор над великом већином србијанских медија који се такођер уређују на даљински управљач из Вучићева уреда) не само као апсолутни владар у својој земљи него има и пуно веће амбиције да заграби и шире – да око себе окупи и Србе из регије, те да игра и улогу некаквог лидера Балкана. Очито је да му је оквир Србије преузак за његове политичке амбиције, али такво понашање не изазива опрез само у Србији него и у окружењу. Након Слободана Милошевића Вучић у својим рукама има готово неограничену моћ. Како ће то испасти, тек ћемо виђети. Многи се сјећају да с Милошевићевим амбицијама Срби нису добро прошли, а да не говоримо о осталима. Уосталом, из повијести знамо да ни с другим вођама који су жељели бити “свесрпски” није прошло најбоље. Но, не треба сметнути с ума да је Александар Вучић, колико год су јавно изнесени стратешки приоритети Србије другачији (приступање Еуропској унији) и већина његових најближих сурадника на које се ослања (Александар Вулин и Ивица Дачић), изашао испод Милошевићева (великосрпског) шињела, а да се он никада није изјаснио (или одрекао) ратова из 90-их, Милошевићеве освајачке политике ни своје улоге у тадашњим догађањима. Вучић би требао јасно рећи што о том мисли те замјера ли Милошевићу што је покренуо ратове или то што их је изгубио. Наиме, НАТО-ова интервенција 1999. или посљедице Олује неке су од главних полуга Вучићева популистичког патоса, али никад се не улази у бит ствари тадашњих догађања и избјегава се одговор што је претходило једном и другом догађају, који су били узроци и разлози (задржава се само на посљедицама које му одговарају), него се само патнички комеморира “безочни напад на Србију” као да је ничим изазван. Рецимо, када се говори о “губитку” Косова, Милошевић је ту потпуно амнестиран. Људи се, наравно, мијењају или могу мијењати, али код њега је то тек формална реторика која би се морала подразумијевати. Рецимо, отишао је у Поточаре (гђе је био жртва физичког напада), али је претходно све учинио да уз помоћ Русије минира британску декларацију о злочину у Сребреници у Вијећу сигурности.
”Нови Тито”

Друга занимљивост јест Вучићева жеља да се позиционира као “нови Тито” на подручју бивше Југославије. То, прво, изазива нелагоду због његова бацкгроунда, али је к томе још и трагикомично јер је та амбиција у потпуној супротности с Титовом политичком парадигмом, чак и ако је потпуно лишимо “комунистичког аспекта”. Та амбиција, сигурно, изазива и благу зебњу код осталих народа бивше Југославије.

Но, Вучић има своју агенду. Тако је на састанку регионалних челника у Словенији (Брдо–Бријуни) опет изјавио да ће се свим снагама залагати за економско јединство те стабилност регије и мир. Та је његова жеља у супротности с потпуно сулудим звецкањем оружјем и зазивањем ратова те реториком мржње према свим осталим народима и државама на овом простору, што је готово свакодневно практицирају београдски таблоиди који су, кажу у Београду, под контролом Александра Вучића. Не прође ни дан да се не говори како ће Хрватска војно напасти Републику Српску, како Албанци с Косова намјеравају напасти Македонију или имају план да нападну Србе на Косову, да стварају Велику Албанију (на тој завјери већ се мјесецима исцрпљују и србијански медији и политичари), како Бошњаци имају неке мрачне планове и желе ратовати или да ће Црна Гора (Ђукановић) у обрачун с тамошњим Србима.

Сва та упозорења долазе из обавјештајних канала Русије. Фиктивни ратови и реална мржња која се слијева из београдских таблоида (и не само њих) врло су забрињавајући због унутарњег духовног стања у самој Србији. Ствара се схизофрена ситуација – ред мирољубивих порука “новог Немањића” и ред “комшијских ратних пријетњи које ће Руси онемогућити”, све гарнирано увредама на рачун осталих у регији – Хрвати су увијек и само “усташе”, Албанци су “шиптарски провокатори”, Мило Ђукановић “гњусни издајник”, нови македонски премијер Зоран Заев је “шиптарољубац”, Бошњаци су исламисти и слично. То је можда све ”маргинално” таблоидно звецкање оружјем, али трује атмосферу и то свјесно. Је ли то све у функцији Вучићеве амбиције да се представи као миротворац Балкана док сви остали желе само рат и сију мржњу према Србима, па су сва средства допуштена? Није ли тако било и крајем 80-их? Аналогија која узнемирава и која уноси нестабилност у регију. Ако је план предсједника Вучића да све око себе прогласи дилетантима, опасним људима који су спремни само на насиље у сукобе, а себе и Србију представи као једину гаранцију стабилности на Балкану, онда му и није неки план јер му реторика не одговара чињеницама. Осим тога, тешко је међу земљама бивше Југославије наћи иједну која би у овом тренутку могла бити лидер регије и која задовољава минималне увјете за то. Поготово то није Србија са својим бременом недавне прошлости. Уз то, није дио еуроатлантских интеграција, а шепа, као и остали, у још неколико кључних елемената – економија јој је слаба, финанције болежљиве, политички је нестабилна, конзервативне и недемократске идеје јачају, а ту је и катастрофална демографска слика, уз велико исељавање, углавном младих и радно способних људи.

Русија или ЕУ

Србија и Вучић имају још један проблем, а то је све већи притисак да се коначно одреди између Русије и ЕУ. Русија, која све више губи простор у Еуропи, жели од Србије учинити свог поузданог политичког и војног савезника. Стога је непрекидно обасипа понудама за оружје, од софистицираних протуракетних сустава Бук или С-300 до најмодернијих МиГ-ова, тенкова и осталих војних ђаконија. Јесу ли сталне таблоидне ратне пријетње у функцији припреме Срба на велике војне издатке и је ли идеја Александра Вучића да на тај начин буде лидер Балкана?

Упозорења из Кремља

Србија је у опасности да постане отоком усред интегриране Еуропе, па и могући полигон Русије за дестабилизацију регије, што Србији не нуди добру перспективу. Но, очито је да “плашењем Русијом” снаге које још не могу пребољети Милошевићеве поразе лијече те своје фрустрације. Вучић је тај који то може окончати, али и подгријавати. Управо у томе се и крије тајна зашто је српски национализам данас проруски. Кремљ Вучића непрекидно упозорава да Србију не смије увести у НАТО. Унаточ његовим обећањима да се то неће догодити, чини се да му ипак не вјерују сасвим. Наиме, Вучић има више споразума с НАТО-ом него нова чланица Савеза Црна Гора. Друго, Вучић отеже да Русима удовољи око базе у Нишу. Они траже да и руски запосленици те базе имају у Србији имунитет какав је дан НАТО-овцима. У недавном коментару руске агенције РИА новости види се да Вучићу не вјерују докраја, јер су у ријечима црногорског премијера Марковића да је Србија пружала подршку црногорском путу у НАТО ишчитали Вучићеву неискреност. Уз то, Москва непрестано шаље поруке да ће признање неовисности Косова бити увјет за примање Србије у бруџеллески клуб. Осим тога, Руси у задње вријеме маме Србију у свој “постсовјетски ЕУ” – Еуроазијску унију. Како је рекао хрватски аналитичар Божо Ковачевић, Вучић би се ускоро могао наћи у ситуацији у каквој је прије три-четири године био украјински предсједник Виктор Јанукович, који је под руским притиском одбио понуду ЕУ.

Вучић је у незавидном положају, јер прокламира Србију у ЕУ, али, прво, процес приступања запиње, што му отежава посао, без обзира на то што ће га послушати и његови бирачи и медији који су у већини антиеуропски расположени (то је још један Вучићев апсурд, сличан Пленковићеву у Хрватској), а, друго, у Србији расте отпор према Бруџеллесу. Према задњим истраживањима, за улазак у ЕУ је испод 50 посто Срба. Вријеме не иде на руку Вучићу, а ни напетости у окружењу нису му склоне. Додуше, он има сву власт у рукама, одлуке доноси сам, те ће и ову заврзламу морати сам ријешити и одабрати.

Јутарњи Лист

Поделите:
4 replies
  1. Srboljub
    Srboljub says:

    Ustasoidna laprdala jedna,nije Vucic nikakav novi izdanak NEMANJICA LOZE,niti je on niti je Slobo bio ikakvi velikosrbi.Obojici su bili i jesu smetnja bili kakvim Srbima pa je zato Slobo sa radoscu docekao bljesak i oluju da jednom za svagda skine Srbe sa k…. iz istocne-zapadne Slavonije,Dalmacije i bilo gde da su se nalazili u Hrvatskoj.Sto se ticne B i H jedva je docekao da ga pozovu u Dejton i ako on nije bio legitimni predstavnik naroda Srpskog sa tih prostora.Znali su dusmani da ce on zarad titule mirotvorca a i da Srbe BiH skine sa k…. pristati na sve,odnosno na stvaranje dvodelne drzave Republike Srpske sa 49% teritorije,i ako su godinama pre te izdaje javnost Srpska bombardovana podatcima da „Srpski narod u BiH katastarski poseduju 64%povrsine teritorije,pa su i vrapci cvrkutali seset i cetri posto.Da su Karadzic ,Mladic i drugi iz Bi H odlucivali nebi Srbima oteli 15% vlasnistva teritorije.Tako ce na nasu zalost jednoga dana Vucic izdati,a vec je u toku izdaja Srpskoga Srca ,Kosova i Metohije da ih skine sa k….,zarad EU integrancija do kojih nece doci,za neke sitne ustupke i pricu da je on Stub Balkanskih integracija ,ekonomskih,politickih itd.pomiritelj i usrecitelj.Nedao BOG da do toga dodje da postane Aleksandar treci Vucic („Karadjordjevic“),pa vi bi USTASOIDI trebali da se radujete ,jer bi to bio TRECI i KONACNI kraj istorije postojanja Srbije i naroda Srpskoga.

    Одговори
  2. sinisa
    sinisa says:

    Milosevic nije nikada bio osvajac,to mogu samo ustase i balije da mu pripisuju.Milosevic je bio gospodin u odnosu na krvolocne Aliju i Tudjmana.Sramota za novinare sa bilo koje strane da ovako pisu o Milosevicu.Pa Hrvati i muslimani su bili i sada zive u Srbiji samo Srba u Hrvatskoj nema a u Bosni da nije RS ni tamo ih ne bi bilo.Milosevica ostavite na miru ubice i koljaci.Vucic je jedan od onih koji hoce da bude prvi u regionu ali zato su tu ustase da mu to ne dozvole,ali ako slusaju svoje nalogodavce imace vecu vlast nego Tito.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *