Деца с колодворског перона ’93

Поделите:

У последња два дана видео сам двадесетак (млађих) средовечних људи, скоро четрдесетогодишњака и дуго разговарао с њима. Добро, попили смо и понеко пиће, ништа претерано. И није била реч о било каквом експерименту или истраживању. Нисам их ни први пут срео, иако свашта једни о другима, у већини случајева, нисмо знали.
Почетак јуна је почетак сезоне годишњице матура, „шта је било после“ за оне који немају сада 19, него 29, 34, 39, 49… година. Тако сам, на својој двадесетогодишњици, у ова два дана, видео тих двадесетак драгих одраслих људи у најбољим годинама. И није овде реч о сентименталности, иако је сентименталност сасвим у реду и сигурно утиче на понеку међуреченицу или општи тон овог текста.
Хоћу да кажем ово: то је двадесетак људи који су, као и ја, у гимназију кренули у јесен 1993. године. (Ми, дакле, памтимо и како је изгледала прва сезона Слагалице, тада је почела). До средине првог полугодишта првог разреда новац већ уопште није постојао, све је коштало у неким милијардама, али ни то није било битно – ништа није ни могло да се купи.
Већ те зиме, као ни остале 3, до 1996/7. више није било грејања у тим учионицама него што смо могли да се угрејемо. Писмени задаци из математике трају 90 минута. Два часа. Ако математику имате првог часа, то онда значи да морате да имате „претчас“, у 7 ујутру, да бисте могли да имате писмени. У већини тих јесени и зима ни то није било могуће – струје врло често није било, а кад је зима у 7 ујутру нема довољно дневног светла да бисте могли да разазнајете слова и цифре у задацима… Мало претерујем, наравно, када имате 16 сасвим добро можете да видите и у полумраку – ми смо одбијали да то радимо због тога што смо мислили да је сумануто да се толико мучимо. И било нас је баш брига што ће нас можда „рибати“ неко из школе, а било је (и) тада доста оних старијих, спремних да жртвују не само добар вид целих генерација због Милошевићевих идиотских ратова и санкција због којих није било струје и грејања…
И ништа нам се није десило. Нико нас никада није стварно казнио.
Штрајковали смо врло често. Некада сами, некада у знак солидарисања са професорима због њихових плата, или неких других захтева… Некада потпуно натегнутим поводима, иако је прави разлог био бунт против режима који нам је јео све и држао нас у најгорој изолацији.
Не пишем ово као рефлекс носталгије. Пишем зато што сам два дана гледао те људе. Успели су. Из таквих немогућих услова.
Постигли су, упркос свему, упркос земљи, систему, времену, домаћим околностима и неразумној политици света према тој несрећној земљи тада, да постану сасвим или изузетно квалитетни људи. Озбиљни у својим пословима, без обзира да ли су судије, адвокати, лекарке, приватници, инжењерке, географи… који раде за неке од највећих светских компанија. Без обзира где данас живе. Без обзира да ли уз оно чиме се иначе баве, праве и неко своје вино, имају ресторан или су део екипе неког холивудског филма.
Није овде чак реч ни о успешности, иако ми је драго да су постали такви људи.
Реч је о томе да су то данас људи, жене и мушкарци, иако је необично тако размишљати о својим другарицама и друговима које знате кад су били деца, у најбољим годинама, пуној снази, довољно одрасли да све разумеју, довољно млади да нису нервозни, огорчени, љути, уморни. Иако раде, углавном, као коњи. Иако ни данас, 20 година касније, не живе у земљи у којој им је било шта на тацни, иако раде, све ове послове које сам набројао, у околностима земље у којој је, још увек, много одсуства правила, произвољности, лоших компомиса, непристојних понуда и гажења критеријума… ма знате све.
Али, та генерација – која заправо означава оне који данас имају, рецимо, између 35 и 45, још увек може да се смеје, да „испегла“ док седи на римејку школског часа или у кафани сваку (нехотичну) негативност, понеки неспоразум из прошлости, лоша упоређивања, притисак околности из окружења у коме им се (нам се) небо често наслања на кичму свом тежином.
То је огромна ствар. Мени је бар огромна. И то сам хтео да напишем. Не као сентиментални омаж. Него као позив да се способности тих генерација још боље искористе.
За десетак година ће можда бити касно. Живот има своја правила, пикове и оне друге фазе.
У једном тренутку ће неки сличан скуп имати и мало укуса Јагода у грлу. Има 300-400.000 људи у овој земљи који су отприлике оволико одлични и у овом животном добу као мојих двадесетак другарица и другова који су били (ах, шта да им радим 🙂 ) актери, не повод, за овај текст.
Па ето, можда би неко могао да не баци у ветар такве ресурсе. Нама је свеједно, написао сам из чега смо успели да постанемо овакви, нико и ништа нам ништа не може. Али, можда је глупо да се то не искористи и за ову земљу око нас.
И, ОК, видим да се најављују, а чујем да су неки већ добијали позиве за те војне вежбе. Али нисам мислио да се ови људи о којима пишем тако користе за отаџбину. Он да вежба у касарни, она да му штирка униформу. Кажем вам, ове судије и лекарке, инжењерке и озбиљни предузетници… стабилни, одрасли људи, могу да учине много више за Србију од тога. У миру.
ПС. Фотографија која прати овај текст је моја. То су врата канцеларије психолога у мојој гимназији, једној од старијих у Србији. Не бих да гунђам, али можда то није најбоље решење. Нисам сигуран да је за садашње шеснаестогодишњаке најбоље да у тим осетљивим годинама, када треба да оду на разговор код школског психолога и изложе се, уђу кроз ова суморна врата недефинисане „боје“ која изгледају као улаз у казнено-поправну установу. Можда то неко промени.

Нови Погледи

Бојан Ђурић

Поделите:
1 reply
  1. дулебг
    дулебг says:

    Исправка:
    Ратови нису Милошевићеви. Види под „Македонија“ – Милошевића нема, а рат се свеједно надвио.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *