Драгољуб Збиљић: Решење за српску ЋИРИЛИЦУ није у казни, него у норми

Поделите:

Остане ли лингвистичко мормирање српског писма изван светске и европске праксе у двописму, никакви закони, казне и губљење времена и снаге у објашњацању зашто треба српски језик Срби да пишу ћирилицом, неће добнети битно побољшање у проценту употребе ћирилице код Срба

 Срби, односно они који су плаћени да у њихово име институционално и лично брину о српском језику и писму, понашају се као да је српска азбука из српског језика нестала спонтано, случајно. О томе чак недовољно објашњавају и они који су стручњаци за језик и писмо и којима би требало да је решење питања писма у Срба и у њиховом језику, у малом прсту. Српски стручњаци за језик у институцијама несложни су, чак су и у прећутној „свађи“. Понеки од њих, као што то сведочи лингвиста Владо Ђукановић ових дана, чак не знају или не показују да знају да је истраживањима детаљно много пута потврђивано да је ћирилица не само запостављена него да је из многих области живота једноставно искључено писмо. То се, наравно, и без истраживања може видети голим оком, а Ђукановић устврди да то питање о запостављености ћирилице је само претпоставка, а не гола чињеница.

 Ђукановић, иако себе назива лингвистом, понаша се у објашњавању као да није читао ни Правопис српскога језика (последње издање Матице српске из 2010) у коме лингвисти закључују истину о српској ћирилици овако: „Ћирилица је, по важности прво и основно српско писмо, од седамдесетих година ХХ века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употереби до уметничке стагнације.“[1] Додуше, и то је врло штура истина без суштинског научностручног објашњења како се и зашто то догодило, с којим циљем и који су директни извршиоци најпре запостављања, па затирања српске азбуке. Наравно, јасан одговор јесте у томе да је српско (ћириличко) писмо смишљено запостављано од политичара у Југославији јер је циљ био да се постепено замени српско ћириличко писмо абецедним писмом које је сачињено у време Вука Караџића за хрватско коришћење српске (вуковске) језичке реформе, јер из много разлога (пре свега верских и политичких) није се смело догодити да Хрвати (као католици) пишу српски (вуковски) језик у хрватској варијанти српском азбуком. У то време, као и вековима пре тога, никоме није могло бити спорно да је ћирилица код Срба православаца била српско писмо, а да је хрватска латиница (тзв. гајица) била хрватско писмо.

 

Туђе писмо је Србима „одомаћивано“ насиљем и заблудама

 Латиничко писмо је Србима много пута насилно и после законскиих забрана ћирилице наметано (најжешће у окупацијама Срба под Аустроугарима и у Независној Држави Хрватској, 1941-1945, али и данас у Републици Хрватској).

 Све то насиље над српском азбуком и њене забране нису дале трајне и коначне резултате да ћирилица нестане код Срба све до 1954. када је примењено нешто што, само на први поглед, не личи на насиље и забрану. Реч је о јасно изреченом циљу у расправама у време Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и писмима (1954) у Матици српској у Новом Саду – постепеној замени српског писма херватском латиницом преко школског система пошто се најпре хрватска латиница „омили“ Србима до те мере да им постане свеједно којим ће писмом писати свој језик. Југословенска власт се побринула да се тај процес „омиљавања“ туђе латинице Србима скрати на петнаестак година, па је српска ћирилица већ крајем седамдесетих година двадесетог века постала Србима кудикамо ређе писмо од хрватске латинице. Од тада српска ћирилица је и по истраживањима и по чињеницама које је лако могло да види и голо око, постала неважно, секундарно и много ређе писмо од гајице. Реч је било о све већем постотку хрватске абецеде која је и у Србији била све ређа за разлику од времена до 1954. године, до када је ћирилица Србима у писању свог језика била готово стопостотно, тј. једино писмо. И све до тада се није крило да је ћирилица (вуковица) српско, а латиница (гајица) наравно хрватско писмо. та латиница је била и писмо Срба, али само оних којима је била наметнута католичка вера, а не и Србима православне вере. (Зар треба уопште објашњавати било коме да је народима писменост стизала најпре преко цркве и свештеника и да је Србима, као православном народу, стигло ћириличко писмо, а Хрватима, наравно, латиничко писмо. И друкчије није могло бити из много разлога. Уз то, наравно, католицизам је стално настојао да се и Србима наметне латиница, али се то латиничења Срба у већој мери и трајније могло догодити само у време југословенства, посебно од комуниста који су били „домаћа власт“ и она је, као „домаћа“ могла да у оквиру исте државе наметне Србима латиницу, а што није успело страним завојевачима. Српски лингвисти су, једноставно, искоришћени и злоупотребљени на тај начин што су спроводили хрватски филолошки програм који је подразумевао и латиничење Срба, иако су чак и неки хрватски лингвисти у време Новосадског договора давали отпора томе да се „целом једном (српском) народу замени писмо“. Међутим, српски лингвисти не само да томе нису дали отпора него су употребљени тако да пропагирају „богатство двоазбучја“ само за Србе, „равноправност писама“ само за Србе и тако су постали директни учесници у смишљеном, планском насилном и заблудном латиничењу Срба.

 Петровићева „одбрана“ лингвиста

  Неки од лингвиста то одлично знају, као, на пример, проф. др Драгољуб Петровић, али он и данас „брани“ лингвисте на тај начин што их сматра, ваљда, недовољно разумним, тврдећи овако: „А што се лингвиста и њихове ,кривице‘ тиче, ја сам и у слову за претходну Јањатовићеву књигу рекао да су они недужни будући да многи од њих нису разумевали природу комунистичке стратегије за разарање Срба, они који су то разумевали и остајали упорни у непристајању на оно што се Србима припремало могли су завршити или пред стрељачким водом или на Голом отоку… „[1]

Ако је то истина што Петровић пише у „одбрану“ лингвиста од Јањатовића и других разумних људи, како Петровић може да мисли да су они „недужни“ и данас после толико књига које само из Удружења „ћирилица“ стижу лингвистима, али их они, ваљда из потцењивања, не читају, па и даље остају „недужни“ и не могу да схвате зашто нико други у ниједном другом језику и народу у Европи и свету и не покушава никада да чува своје писмо тако што ће нормирати свој језик на два „равноправна“ (непотребна) писма: на свом и на туђем писму за писање свога језика? Проф. Петровић би ваљало да постави лингвистима у институцијама макар једно озбиљно питање: зашто они једини и данас сачињавају језичку и правописну норму за српски језик који једини има два супарничка писма за које се не може везати никаква „равноправност“ и „богатство“, јер је немогуће успоставити равноправност свог и туђег писма за свој језик. Ваљда је време да схвате да је то био начин да се прогони српска азбука у време када су Срби слати на Голи оток. Тада је могло бити оправдање за лингвисте што тада нису смели да говоре ову истину о српском писму, али откуд тај такав страх и данас када српски политичари ипак више не шаљу Србе на Голи оток, а не могу их ни слати, јер је Голи оток данас у другој, туђој, од Срба независној држави? Откуд толико слепоће у оправдавању српских лингвиста и данас када измишљају да „службена и јавна употреба ћирилице“ није свеједно службена, званична и свеједно јавна, јер не постоји „неслужбена употреба ћирилице“ коју само српски лингвисти сматрају „јавном употребом“. Службена употреба писма, ваљда би морали знати лингвисти, не значи да постоји „неслужбена употреба писма“ коју би они могли именовати „јавном употребом“. Како једини српски лингвисти и данас не виде да ниједан други народ и његов језик немају никакав проблем са својим писмом, јер су сви свој језик нормирали на једном, њиховом писму, а нико нормалан не сматра да постоји корист од тога што ће само Срби имати два писма? Наравно, лако је схватити да је Србима, али као и Хрватима и другим Балканцима, важно да знају српску ћирилицу и хрватску абецеду, али само зато што се служе истим језиком, а да никаква друга корист не постоји од тога што ће Срби наставити да замењују своје писмо хрватском абецедом и сада самолатиничити себе. И Хрвати знају ћирилицу да би разумели оно што Срби ћириличари објве на ћирилици, али не нормирају своју језичку варијанту на два „равноправна писма“. Њихови лингвисти не нромирају два „равноправна писма“ за „хрватски језик“. И то је нормално. А српски „недужни“ лингвисти и данас кажу у споменутом издању Правописа српског језика неразумно и „недужно“ овако: „Такав, истина редак (ама није редак, него једини у Европи и свету  напомена Д. З.) суживот двају писама за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“[1]

  По овоме што кажу, српски лингвисти (бар ови што су саставили Правопис српскога језика) уопште не виде угроженост ћирилице. Други лингвисти, пак виде њену очигледну угроженост, па заједно с другима говоре о потреби њеног (о)чувања. Трећи лингвисти, пак, свесни су значаја ћирилице за Србе, српски језик и српску културу, наглашавају да је треба (са)чувати, али никако да се сете да је ћирилицу немогуће (са)чувати под нормирањем његове „равноправности“ с хрватском абецедом. Постоји део лингвиста, као што је Предраг Пипер који су „намирисали“ да је једини спас ћирилице у једноазбучју (као што је у пракси свих других народа и њихових језика), али Пипер истиче да за „то није време“ (манир комуниста када нешто нису хтели да ураде, и они су говорили да „за то није још време“). А кад ће, по Пиперу, бити време за ћириличко једноазбучје какво је примењено код свих других језика? Можда када се постотак ћирилице с данашњих десетак одсто сведе на један проценат!?

 Ако су политичари с лингвистима успели да сведу Србе са сто посто ћирилице на десетак данашњих процената, ако су успели да Србе у 90 процената свикну на туђе писмо, та се навика не може променити сада никаквим законима, никаквим казнама и убеђивањима ако се српски језик и даље нормира, противно свим другим језицима у Европи и свету, на два писма.

 Нема ћирилице од кажњавања, има од нормирања

 Дакле, закључак је неизбежан овакав: никакве претње народу српском, никаква кажњавања, никакве новчане стимулације за писање српског језика ћирилицом неће Србе поново нмавићи на своје писмо све док лингвисти не нормирају српски језик на српском писму. Од познатијих српских лингвиста то је схватио и јавно написао само један познатији лингвиста мр Бранислав Брборић који се заложио за „суштинско једноазбучје“. То је, непосредно пред своје представљење, обелоданио у часопису Нова Зора (2005, број 5 за мај) у тексту под јасним насловом „За суштинско једноазбучје“. А то је оно што стручњаци у Удружењу „Ћирилица“ образлажу детаљно од 2002. године. Они и данас истичу да је спас ћирилице само у нормирању и српског језика у једноазбучју (ћириличком), а не у казни. Али, то српски лингвисти и филолози у институцијама зову „забрана латинице“. Тако испада да су други народи, будући да су сви нормирали своје језике на једном писму, забранили нечије и неко друго писмо.

 Откуд толика упорност лингвиста у ширењу заблуда да је могуће чувати неко писмо у погрешном, непрактичном и немогућем нормирању једног језика на два или више „равноправних“ писама, то је тешко разумети. Да ли их је могуће непрекидно и даље сматрати „недужним“, као што их сажаљиво „брани“ споменути лингвиста Петровић?

 

Драгољуб Збиљић

Видовдан

Напомене:

[1] Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 15.

[1] Драгољуб Петровић, Битка за ћирилицу или битка с ветрењачама; објављено у књизи Ђорђа Јањатовића Битка за ћирилицу наставак, Ћирилица, Нови Сад, 2016, стр. 775.

[1] Споменути Правопис српскога језика, стр. 15.

 

 

 

Поделите:
35 replies
  1. Mile Ćurčić
    Mile Ćurčić says:

    „У то време, као и вековима пре тога, никоме није могло бити спорно да је ћирилица код Срба православаца била српско писмо, а да је хрватска латиница (тзв. гајица) била хрватско писмо.“
    Gospodine Zbiljiću, uozbiljite se i ne pišete ovakve disbalansne rečenice. Ako je ćirilica bila pismo pravoslavnih Srba, i to kažete u prvom delu rečenice, onda u drugom delu rečenicu ne petljajte nikakve fantomske narode i još fantomskije jezika i njihova pisma, nego napravite logičan balans pa u drugom delu rečenice recite koje su pismo imali Srbi katolici, u to vreme.
    A da se ne naprežete previše, pomoći ću vam malo: la….lat…latini…..
    U to vreme, dakle. A kasnije su i Srbi pravoslavni prihvatali latinsko pismo i sad imamo već jednu dugu tradiciju srpske latinice koju bi vi, na opšte zadovoljstvo srpskih smrtnih neprijatelja, odsekli mačem i od Srba, velike, i najveće nacije na Balkanu, napravili Srbijance. Ništa ja nemam protiv Srbijanaca, dapače, ali preuzak je to pojam da u njega svekoliko srpstvo stane, a samim tim je i preuzak da se prema njemu tumači srpski jeziki i pismo.
    Istorija je htela da, uglavnom preko Zapadnih Srbi (ali i ne isključivo preko njih!) pored ćirilice dobijemo i latinicu. To je veoma nezgodna, skoro bezizlazna situacija, na duži rok, za ćirilicu. Šta god da uradite samo ćete, u najboljem slučaju, usporiti nestanak ćirilice. A vašom borbom za ćirilicu kao eksluzivnim srpskim pismom, nanosićete kolosalnu štetu srpskim nacionalnim interesima jer ćete takvim vašim zalaganjem da je ćirilica eksluzivno srpsko pismo, otvarati novokomponovanoj hrvatskoj naciji da na angro, preko srpske latinice, pokrade i srpski jezik i uopšte, srpsku kulturu.
    S poštovanjem, na srpskoj latinici istipkao, Mile Ćurčić, lički.

    Одговори
  2. Вуле
    Вуле says:

    Шта то збориш Миле? Ели ти Титова Йованка мозак испрала? Я разумет могу Збољића, он е под Вуком хипнозом, као и Срби под руском. Ако е наше вековно, античко писмо пало да га Збиљић брани, нема од њега ништа. Ако смо пали да нас Русия брани, нема од нас нис ништа, дупло голо, у квалификация за Светско 2026 играћемо са Войводином. Како Вуле? Стара љубав заборава нема, нацисти и комунисти. А ти би латиницу да протуриш међу Лазарове Србље. Заебо си се соколе, удариио си на Вулета коии е цео век посветиио истзории своего страдалног народа. Ко си чоовече Божии да међу Србље пропагираш латиицу? Вуле, 95% Срба пише латиницу. Докажите чињеницама. Ако успете, мене се ебе за вас Латинаше и продане душе. Ти и Збиљић сте на истом колосеку, кога ви фолирате, теза, антитеза, синтеза. Заебали сте се господо. Србљи ће вратити Скадар на Бойани, а ваша прича е патология, класична комуна…..Скадар е наш.

    Одговори
    • Posmatrac
      Posmatrac says:

      Vule, ne samo Skadar, i Istanbul je nas. Secas se da su Turci odveli tamo silne Srbe i osnovali naselje Beograd, koje i danas postoji ?
      A Chicago, po broju Srba najveci posle Beograda ?

      Vule, tu si u pravu. Al sto se tice nase latinice, mislim da je Mile Curcic dobio pehar.

      Одговори
  3. Slavija ''radi'', Vinča ''se gradi''!
    Slavija ''radi'', Vinča ''se gradi''! says:

    Jezik, govorni i pisani, ne trpi državno-geografske barijere.
    Najbolji je primjer nekadašnja “Filmotopia“, današnja “Filmativa“, koja nudi besplatno internetsko (online) konzumiranje filmskih sadržaja.
    Na linku filmativa.ws su dostupni strani filmovi: HD, svj. “up to date“, prevedeni, manje ili više dobro (što ovdje i nije diskusijska poanta).
    Manjak prevoditeljâ, velika posjećenost prijespomenutom siteu, slabo plaćeno prevođenje, veliki broj filmova — uvjetovali su, nažalost nekažnjenu, krađu hrv. titlova.
    Konzumentima nije smetnja čitati hrv. jezik koji odličnu razumiju jer: najbolji je južnoslavenski site te vrste, svi filmovi su u HD rezoluciji, egzotično je čuti pokoju riječ ili gramatičku konstrukciju, koje su namjerno nedavno politički prešućene u maternjem jeziku, iako ih većina, još uvijek, odlično razumijeva.
    A lijepo je i sjetiti se ijekavice, davno nepravedno, vukovskom normom, zapostavljene u Srbiji.
    Vlasnik sitea je slijep, pa ne vidi ili ne želi da vidi, barem unutrašnjim okom, da je tuđi titl nečiji veliki prevoditeljski neplaćeni trud.
    Niti biti slijep, što je predmet suosjećanja svake normalne osobe koja vidi, može biti dobar izgovor.
    Ovo je eklatantan primjer kako hrv. jezik, u ovom slučaju sasvim usputno paradigmatski, širi svoju areu utjecaja, istovremeno obogaćujući i ostali južnoslavenski dijasustav.
    U uređenim balkanskim državicama bi Hrvatska omogućila da njeni pokradeni prevoditelji budu isplaćeni, a Srbija bi kaznila site zbog krađe tuđeg intelektualnog vlasništva.
    Ovako, najviše hajra imaju oni koji filmove besplatno gledaju.
    No vratimo se pismu.
    Ne samo da umire ćirilica nego i latinica.
    Latinica manje jer je engl. latinički, također.
    Stoga normiranje ćirilice kao jedinoga pisma srp. jezika ne mora biti loše.
    U Beogradu, pa i u ostatku Srbije, je najaktivnija prevodilačko-balkanska scena.
    Često su južnoslavenski nepoznavatelji nekog stranog jezika prisiljeni kupiti, upravo, srp. prijevod nekog recentnog izdanja.
    Kupnja istoga bi, isključivo ćiriličnog, svakog čitača prisilila da obnovi ili upotpuni svoje znanje toga pisma.
    Pri tome, niko Srbima, u matičnoj državi ili izvan nje, ne može oduzeti ekskluzivitet “latiničarstva“, naposljetku zato jer je latinica proizvod i: rimskog, arapskoga, tur., austrougarskog, njem., engl. utjecaja, dočim nije samo dominantno vezana razvojnim procesima Balkana.
    Ćirilične knjige se u Srbiji ne prodaju kao nekada, svaki iskreni izdavač to otvoreno priznaje, a Srbija nije ogromni RF čije značajne, u metropoli nedistribuirane ili neprodane, knjige otkupi neka državna institucija u provinciji, slušajući partijsku direktivu, u ovom slučaju nacionalnu poželjnu.
    Stoga praksa uvijek uspješno pobijedi intelekt.
    A bolje je sačuvati nešto nego najdostojanstvenije izgubiti sve.

    Одговори
  4. Вуле
    Вуле says:

    Посматрач, брз си као кобра. Срби и латиница, Срби и комунизам ђавољи….имаш смисла за хумор. Шта би дали већи народи од нас да имаю Винчу, да имаю краљевску Круну као Србљи? Све смо то под ноге бацили ко глува крмад, флексибилни смо у вери и култури, туђе смеће скупљамо а крути у политици? Ми смо луд народ. Шта ће нама смрдљиво латинично „ј“ када ми од антике имамо свое „й“. Сада ће на Вулета скочити русофили, све гола комуна, сада националисти да е то руско, не наше. Вуле е стрпљив и чека, чекам их на волей да ми легну па да им велим ко су Срби, а ко су Руси. Али не гуслама и блеяањем него историским чињеницама и фактима. Мема м.да под овом капом небеском да то побие. Зато има пљувачке, да се пљуе по људима коии су одлучни: неће Србљи у Латине, нису Србљи гологузани иза Карпата. Отели нам Краиину и Космет, па шта? Ту чорбу нам е комуна зготовила. Вуле вели: „Скадар е наш, увек биио, и са помоћи Бога вратићемо га. Ви, располућена деца комунизма би све и сада, овог момента, да сване пре него омркне. Ха, ха, ха….
    Наши су дедови на коњу у Светиње улазили, на Часном Крсту кера разапињали, рођеног брата, отца убийали због Маркса, Енгењлса, Лењина? Ало бре, чему се надамо, да нас Кремљ спаси? Послушайте Вулета, полако, полако соколови и Бог се пише великим словом, и не заборавите Скадар на Бойани, учите младост, како ће знати ако им не кажете?

    Одговори
    • АСутор текста Д. Збиљић
      АСутор текста Д. Збиљић says:

      Вуле паметно мисли, али је доста у облацима. Враћање писма ћирилице Србима зависи умногоме од Срба, а враћање Скадра Србима мало зависи данас од Срба.

      Одговори
  5. Гардош
    Гардош says:

    Вуле, алал вера. Нисмо од јуча, ми смо стара античка аила, којој нико не моженишта. Живот траје хиљаде година. Гледајте у будућност, јер Скадај је био и остао наш И сада је, то је на небу и у неким недоступним библиотекама на Западу и Истоку записано. Оно што је записано не може да се избрише. Ми иза Карпата, смех. Ми смо се раширили одавде до Карпара, Донбаске Сербије, до Сибирске Сербије. Сервус не значи роб, него узвишење, милост Божија.
    Вуле, гази и недај на се ни на нас.
    Кумуна је трајама кратко, али је велико зло нанела. Исправиће се.
    Што се руса тиче, прави руси су украјинци. Не сви, него чисти православни украјинци. Када Русија спаси себе, помоћи ће и нама. Украјина је Русија, то је база Русије, и тако ће да остане. Пола Сибирског народа су украјински руси, подигли су све што тамо постиоји. Много је и нас тамо заглавило. Знам лично, препешачио сам пола Сибира. Сибир је рај на земљи.

    Одговори
    • АСутор текста Д. Збиљић
      АСутор текста Д. Збиљић says:

      Ћурчић каже: „A kasnije su i Srbi pravoslavni prihvatali latinsko pismo i sad imamo već jednu dugu tradiciju srpske latinice koju bi vi, na opšte zadovoljstvo srpskih smrtnih neprijatelja, odsekli mačem i od Srba, velike, i najveće nacije na Balkanu, napravili Srbijance.“

      На погрешну адресу и име се обраћате. Ја не делим Србе. За мене Србијанци нису народ и не постоје као нација. Постоје за мене само Срби као народ и као нација. Српска латиница је постојала док је било Срба католика, док нису асимиловани. Откако се католици не изјашњавају као Срби (из страха или из осећаја?) наравно да не постоји никаква „српска латиница“. Ово писмо које је насилно и преко ширења заблуда дуго наметано Србима и коначно под комунистима наметнуто Србима као већинско писмо, јесте састав латиничког писма које је сачињено за Хрвате да би они прихватили српски (вуковски) језик, јер га они као католици нису никако могли примити на ћирилици из мноштво разлога. И ту се и Вук сагласио да Хрвати српски језик пишу латиницом, специјално за њих састављеном. То да је писмо неко сачињавао за све Србе, не би никако било у том таквом саставу. И ту не постоји никаква друга истина. Постоје само лажи о некаквој данашњој „српској латиници“ о којој и Ћурчић овде пише хрватском абецедом.

      Одговори
      • Mile Ćurčić
        Mile Ćurčić says:

        Stav gospodina Zbiljića veoma je jednostavan. Ćirilica je srpsko pismo a latinica hrvatsko i na nama je da se borimo da svi Srbi pišu ćirilicom, a jok hrvatskim pismom. Ovakav stav, ovako jednostavan i prost kao pasulj, morao bi biti prihvatljiv svima među Srbljem, od akademika do čobana.
        Da, ali….početna teza nije tačna! Jeste ćirilica pismo (pravoslavnih)Srba ali latinica nije hrvatsko pismo!
        Da bi se to shvatilo mora se dobro shvatiti etnogeneza Hrvata. Zbiljić to ne shvata. On današnju situaciju seli u prvu polovinu 19. veka i objašnjava kako je latinica tada, ovakva kakvu je mi znamo, pravljena za Hrvate. Ma koje, bre, Hrvate iz prve polovine 19. veka! Šta znači Hrvat u to vreme? Svašta znači, ali samo ne ono što danas znači.
        Nebitno je dali je neko od sudionika tadašnjih procesa imao i skrivenu agendu (a ja mislim da nije, prekomplikovano je bilo tada bilo kome misliti, šahovski rečeno, 50 poteza unapred!), ilirski pokret nije ništa drugo nego drugačija varijanta južnoslovenskog pokreta, a to će reći ideja Velike Srbije. Političke razmirice vodile su se samo oko toga iz kog centra će se definisati i voditi (geo)politika te Velike Srbije (i kako će se zvati, naravno, jer je srpsko ime mnogima bilo neprihvatljivo).
        Prvo da vidimo kojim jezikom govore „Jugosloveni“, to jest Iliri. Svi štokavci govore, dakako, istim jezikom i svi štokavci imaju u svom kolektivnom pamćenju kosovski mit. To implicira da su svi štokavci istog etnikuma i da je taj etnikum srpski, a jezik, štokavski, da je srpski jezik.
        Ilirski pokret prihvata tu činjenicu („jedan narod treba da ima jedan jezik“) i usvaja srpski jezik kao opšti jezik južnoslovenske nacije u nastanku.
        Na taj način, bolno ali nezaobilazno, hrvatski jezik, ili ono što bi se moglo smatrati hrvatskim jezikom, definitivno odlazi u mračne zabačene uglove istorije gde će biti potpuno zaboravljen. Krleža je nešto seirio na tu temu spominjući hrvatski jezik koji je kao mrtvo truplo izbačen kroz prozor, ili tako nekako, zaboravio sam.
        Dakle, stvara se velikosrpska nacija koja treba da ima jedinstven jezik i problem nastaje oko pisma jer veliki deo te buduće nacije, budući da su katolici, nije u stanju da prihvati ćiriličko pismo kao pismena kojim se zapisuje njihov maternji, srpski jezik (namerno ne pominjem ovde i pritisak katoličke crkve da se to ne prihvati, a bio je, zacelo, jako velik!)
        I eto, to je srpska latinica. Vama Zbiljiću smeta što je ja zovem srpska. Vi biste rađe da se imenuje hrvatskom? Uprkos svim ovim činjenicama koje vam navodim?
        Ta srpska latinica, pravljena za Srbe katolike, i one koji prihvataju to ime, i oni koji ne prihvataju, ali ne prihvataju ni hrvatsko ime, jer ni ne znaju šta to znači, tada, u prvoj polovini 19. veka, nego sebe nazivaju pokrajinskim imenima (Šokci, Bosanci, Hercegovci, Dalmatinci, itd…)
        Pogledati o ovome kod Vuka u Srbi sva tri zakona.
        Ta srpska latinica je izjednačena sa srpskom ćirilicom. Svaka bukva srpske ćirilice ima svoj ekvivalent u srpsko latinici. Znači, celi srpski jezik, bio on zapisivan srpskom ćirilicom, ili srpskom latinicom, speluje se na isti način. Dokaz je (kao da je za to dokaz potreban!) da se danas pritiskom na dugme, na kompjuteru, ćirilički tekst prebacuje na latinični, i obratno. Jedinu malu smetnju predstavlja činjenica da se neka latinska slova pišu kao kombinacija druga dva postojeća slova pa mašina ne zna da li je reč o dva slova ili jednom, složenom. Ali to nije nikakvo suštinsko pitanje nego puko praktično.
        Dakle, srpska latinica je rođena u Ilirskom pokretu i pravljena je za srpski jezik i po uzoru na srpsku ćirilicu. Zato ona, Zbiljiću, nije hrvatska (šta god da to, hrvatska, tada, pre skoro 200 godina, značilo.
        Jednom rođena počela je svoj život i, između ostalog, istorija je htela da se i dobar deo pravoslavnih Srba, na nju „navuče“. I sad, šta je tu je! Veliki deo srpskog naroda koristi srpsku latinicu i insistiranjem da je samo ćirlica srpska, odseca se taj integralni deo srpstva kao sekirom od svog stabla. A taj deo nije tek grančica na stablu već debela grana koja nosi skoro pola stabla.
        Zašto vi. Zbiljiću, hoćete da sečete ovu granu?

        Одговори
  6. Немања Видић
    Немања Видић says:

    Било је очекивано да ће Збиљић приметити велику опасност по ћирилицу коју доноси начин уплитања државе у њену одбрану, те да ће се огласити тим поводом. Погодио је саму суштину проблема кад каже да српско писмо неће спасити казна него норма. То значи да ће држава на једној страни српским правописом учити српски народ да он има и своју латиницу, а на другој страни ће га кажњавати што недовољно користи ћирилицу.
    Жалосно је реаговање на Збиљићево оглашавање, како по обиму тако и по садржају.
    Вуле је написао :“Ако је наше вековно , античко писмо пало да га Збиљић брани , нема од њега ништа.“ А нешто касније каже он латиничком Милету Ћурчићу :“Ти и Збиљић сте на истом колосеку, кога ви фолирате…“ Збиљић не може бити фолирант већ и по томе што је , одвајајући од уста , написао десетину књига којима објашњава зашто је ћирилица сасечена од
    самих Срба и шта треба чинити да поново заузме место које јој је припадало већ хиљаду година.
    Својим писањем Збиљић је стао уз раме проф. др Лази М.Костићу који је живео у беди у изгнанству, али је оставио новим поколењима Срба истину о српском језику и писму која је другачија од оне коју прмовишу Александрови и Јосипови лингвисти, љубитељи југословенства и србохрватства. Л.М.К је у Швајцарској чекао на прилоге српске сироитиње из САД од по десетак долара да би могао купити папир за писање. Последњу књигу је посветио својој мајци „из захвалности што га је родила Србином“. За тог Л.М.К проф .др Петар Милосављевић , заговорник постојања српске ћирилице и највећа данашња штеточина по ћирилицу, написао је да је највећи српски писац у емиграцији, али је сакрио од читалаца да је ћирилицу сматрао српском светињом, без које би Срби нестали са културне мапе света.
    Дакле , Збиљић је писањем многих књига , одвајањем од уста, показао да је посвећен српској ћирилици, односно српском роду, док Вуле и други о њој пише успут из досаде.
    Лингвиста Владо Ђукановић ( кога спомиње Збиљић) и слични , а сви су углавном исти по питању ћирилице, нису Збиљићу ни до глежња. Они не успевају да буду тако велики виртоузи па да од народа сакрију суштину : да су њихови претходници 1954.г. нормативно углавили и хрватску латиницу у српски језик преименован у српскохрватски језик, са нескривеном намером да латиница временом замени ћирилицу. Недавно је Владо Ђукановић рекао на ТВ како се на пољима више не може видети народна ношња, па се тако данас не може видети ни ћирилица. Тиме он и остали на огољен начин обмањују српски народ, јер над народном ношњом није вршено насиље, а над ћирилицом јесте. Вршено је државно насиље, све до избацивања ћириличких писаћих машина из државне управе па до престанка њихове производње и увоза. Вршено је и политичко насиље , о чему сведоче и речи Александра Ранковића упућене ондашњем председнику владе Србије др Благоју Нешковићу . Наиме, знало се да ће Нешковић бити смењен јер je Ранковић на једном састанку рекао да се друг Nешковић још увек потписује ћирилицом.
    Министар културе није случајно назвао ћирилицу матичним писмом. Он и лингвисти избегавају да њу назову српским писмом, јер би тиме потврдили да је она српски национални симбол. Тада њу не би могли свести на ново фолклора, као што је народна ношња.

    Одговори
    • Mile Ćurčić
      Mile Ćurčić says:

      Nemanja kaže: „Својим писањем Збиљић је стао уз раме проф. др Лази М.Костићу који је живео у беди у изгнанству, …“ a mene zanima ko u toj interesantnoj situaciji komanduje „na levo, ravnajs!“?
      Nemanja (jesi li ti onaj čuveni fuzbaler?), oblik slova kojim se zapisuje, ili ispravnije rečeno, pismeno realizuje jedan jezik, nije čak ni svojstven tom jeziku samom a kamoli da je svojstven narodu koji ga koristi, to jest naciji. Ja ne znam kako to vama nije jasno? Ja se mogu složiti da je ćirilica lepa ali ona nas ne čini Srbima.
      Da li pismena, njihov oblik, utiče, i ako da, kako, na jezik mogli bismo videti kod naroda koji su menjali pismena, Turci, u izvesnom smislu i Rumuni. Znači, pogledati kod njih da li prelaskom na drugo pismo može da se uoči bilo kakav diskontinuitet u razvoju jezika i napose, da li su time promenili svoj narodni karakter.
      Proverite i videćete da su to glupava pitanja i da nema govora o tome.
      Ja bih pre rekao da su ostali uticaji sa strane, recimo usvajanje strane leksike, opasniji po naš jezik i etnički profil ali praksa pokazuje da ni ovo nije nikakav problem jer mi jednostavno, kad usvojimo neku stranu reč u naš vokabular, mi je „posrbimo“ i više nema nikakve veze koje joj je poreklo, ona je postala srpska.

      Одговори
  7. Немања Видић
    Немања Видић says:

    Направио сам омашку . Проф. др Петар Милосављевић није заговорник постојања српске ћирилице, него српске латинице. И сви остали лингвисти су се опредељењем за два писма определили за хравтску латиницу уместо српске ћирилице, јер два писма у једном језику не постоје нигде другде у свету, па не могу опстати ни у српском језику. Ваљда је то доказано падом ћирилице испод 10% од 1954.г. до данас.

    Одговори
  8. Немања Видић
    Немања Видић says:

    И писање М.Ћурчића о томе како је ћирилица неважна за српски народ сведочи о непостојању истинске српске државе од 1918.г. до данас.
    Наиме, поводом стотину година од прве окупације Српских земаља хрватском латиницом није се огласио ниједан лингвиста нити било ко други осим Збиљића и Видића који су тим поводом написали књигу СРПСКА ЋИРИЛИЦА замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза. Испод наслова је фотографија окупираног Београда из 1916.г. на којој се види непријатељска војска и његова латиница, којом је замењена забрањена ћирилица. Славни српски пукови са својим ћириличким пуковским заставама протерали су непријатеља и његову латиницу. Срби се определише за југословенство уместо свог српства, па је чак Александар намеравао да избаци ћирилицу и из саме Србије, у име стабилности у његовој краљевини. Од тога га је одвратио његов учитељ Александар Белић . Тај патријарх српске лингвистике је пред сам Други светски рат писао да се Срби служе ћирилицом , а њихова браћа Хрвати и Словенци латиницом. Током рата јавно је дао подршку Недићу ( свака му част на томе), али га комунисти нису убили. Убијали су они за много безазленије ствари, али им је Белић требао. И одужио им се – пристао је да се Новосадским књижевним договором из 1954.г. српски језик преименује у српскохрватаски. А кад има и тај хрватски додатак, ред је да у њему буде и хрватска латиница. Па прогласише равноправност латинице и ћирилице, баш тим редоследом. Хрватски лингвисти су одустали од хрватскосрпског имена језика још 1967.г., а српски лингвисти су чак и 1992.г. имали своје Друштво српскохрватског језика, иако се Југославија у крви распала. И још су кликтали од среће истичући да њима нико није наметнуо српскохрватско име језика , него је оно резултат њиховог научног уверења . Шта им данас преостаје него да крију истину о Новосадском књижевном договору и својој срамоти. А М.Ћурчић управо брани тај „договор“.
    Миле Ћурчић и слични нису вредни одговора, јер је то губљење времена. Ја сам се јавио само зато што је Вуле сврстао њега и Збиљића у исти ред, именујући их фолирантима.
    Онај александар је отписао ћирилицу ради мира у Краљевини југославији, а овај данашњи ју је отписао ради стабилности у региону. Зато је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица толико лепа да никог ане треба нагонити да њоме пише. Тиме је он поручио да држава неће спроводити уставну норму о језику и писму, која гласи :
    “ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
    Службена употреба других језика и писама уређује законом , на основу Устава.“

    Уместо те норме спроводи се и спроводиће се правописна норма по којој је и латиница стандардно писмо српског језика.

    Још једном о суштини проблема : ако је и латиница српско писмо онда ћирилица губи карактер српског националног симбола , без кога не може и не треба да опстане. Пар процената њеног коришћења у јавном животу само сведочи о трајном српском поразу, а никако о постојаности српског народа. Зато је велика обмана ова акција државе и лингвиста да се ћирилица брани у двојству с туђим писмом.

    Одговори
    • Mile Ćurčić
      Mile Ćurčić says:

      Dokle god vi autistično terate svoju priču i negirate, to jest uopšte se ne osvrćete na moje argumente, bilo kakva diskusija sa vama je besmislena. Primer: ja sam u prethodnom prilogu izneo tezu da latinica nije hrvatsko pismo nego upravo srpsko, i izneo određene argumente za to, a vi se na tu argumentaciju ni ne osvrćete nego nazivate srpsku latinicu tuđim pismom! I vi to zovete diskusijom?
      Živim već dugo na zapadu is pun sam kritike prema zapadnjačkom stilu života i mišljenja (a to zato što sam ga dobro upoznao, pre sam drugačije mislio!) ali oni, Zapadnjaci, imaju jednu velikuuuu komparativnu prednost nad Srbima – poštuje se argumentacija suparnika u polemikama. Poštuje se u tom smislu da se ne negira nego se pokušava osporiti, a ako to ne ide, onda se na tim delovima priznaje da protivno mišljenja ima „jaku tačku“ u tom delu svoje teze. Vi, brate, Vidiću, Nemanja, kao prava Srbenda: „Šta mene briga šta Ćurčić piše!? Imam ja svoju priču. On neka galami svoju a ja ću svoju, pa kome mpre prepuknu glasne žice.“

      Одговори
  9. Радмила
    Радмила says:

    Џаба нам прича. Српски комунисти засели су на грбачу народа, па га и не види. Сам факт да протерију ћирилицу, да сеона губи и са најужег српског простора – казује да нешто са нама није у реду, да лажна елита прогони и србе и Србију у „несрпски свет“, коме ми не припадамо. Када се изгуби и ових 10% ћирилице, бићемо закопани за навек. У Сану српске крвопије, које жале за аустроугарском и југословенством, за хрватскосрпским, који више не постоји. Ругају нам се. Када ћемо да отерамо хрватство из српства, као што су хрвати отерали и србе и српско писмо из Хрватске.

    Одговори
    • Posetilac
      Posetilac says:

      Radmila, cirilicu ne potiskuju ni komunisti ni Hrvati.
      Ona se povlaci pred latinicom koja na talasu tehnologije, sve vise i sve brze, osvaja svet.
      U Rusiji, Kini, Indiji, Egiptu, Brazilu, SVUDA U SVETU, pored lokalnog jezika i pisma, uvode se engleski i latinica.

      Pred Srbijom je izbor :
      – ili ostati samo na cirilici i biti van trenda
      – ili prihvatiti novo, razumeti svet oko nas
      – nema treceg

      Одговори
      • Аутор текста Д. Збиљић
        Аутор текста Д. Збиљић says:

        Posetilac као сушти лаикл, боље речено као неко ко нема појма о улози свога језика и писма, каже овако: „Radmila, cirilicu ne potiskuju ni komunisti ni Hrvati.
        Ona se povlaci pred latinicom koja na talasu tehnologije, sve vise i sve brze, osvaja svet.
        U Rusiji, Kini, Indiji, Egiptu, Brazilu, SVUDA U SVETU, pored lokalnog jezika i pisma, uvode se engleski i latinica.“
        Па, лаиче велики за језик и писмо, Руси и сви други, наравно, уводе у своје образовање и стране језике и њихова писма, али ни Руси ни било који други ћирилички народ не уводе у свој језик неко туђе писмо. Ви сте толико велики лаик да не знате чак ни то да учење још нечијег језика никако и никада не значи да треба да мењамо своје писмо у свом језику. Ви, ваљда толико не разумете овај проблем, па чак верујете да ћете знати енглески језик само ако почнете да свој (српски) језик пишете неким другим латиничким, а не својим ћирилички8м писмом.

        Одговори
  10. АСутор текста Д. Збиљић
    АСутор текста Д. Збиљић says:

    ДОК ЈЕ СРБИМА ЊИХОВОГ ЈЕЗИКА НА ЊИХОВОЈ ЋИРИЛИЦИ, НЕ МОГУ ИМ ГА НИ НАСИЛНО ПРЕИМЕНОВАТИ. Какав сте Ви Посетилац када не разумете да је једно језик, а друго је писмо. И да, ако морамо, као велики део света, учити и језике који се служе латиницом, то уопште не значи да морамо и свој језик писати хрватском, енглеском или неком другом латиницом. Писмо не помаже да знамо нечији језик, морате се напрегнути да савладате нечији још језик, а њихово писмо ћете лако научити. Ви не схватате да сви други ћирилички народи (Руси, Белоруси, Украјинци, Азербејџанци, Бугари, Македонци и ини немају никакав проблем са својим писмом (ћириличким) у свом језику. Бугари су успели да ћирилицу уведу у ЕУ и на њихову новчаницу.) Проблем са својим писмом имамо само ми Срби зато што су нам други у окупацијама и под насиљем наметали латиницу, а коначно смо је себи наметнули у време комуниста под јасним циљем: заменити српско писмо хрватском абецедом. Многи Срби ништа не знају о ћирилици, не знају да су Србе убијали што пишу својом ћирилицом, да су им је забрањивали законима, пендреком, паљењем књига на ћирилици и чекићањем и да су Срби католици морали да пишу латиницом свој језик, а не зато што су желели. Латиничење Срба траје хиљаду година, и никако није могло да успе све док Срби нису смислили норму да њихов језик има два писма и да је свеједно којим писмом пишу. Да је то свеједно, и Хрвати би писали свој језик српском ћирилицом. Но то њима није свеједно. Свеједно смо само ми себи наметнули и само ми сами можемо затрти ћирилицу тако што ће разни ЋУрчићи и разни никоговићи који немају везе с језиком и поготово писмом држати „предавања“ Србима о „српској латиници“. Не постоји српска латиница, јер су Срби до појаве латинице већ имали своју ћирилицу и нико нормалан у свету не сачињава писмо на писмо. Латиница је за вуковски језик морала бити уведена због католика Хрвата, а не због православаца Срба. То је урађено само са Србима да би били у заблуди и ДА би под насиљем и незнањем били сви полатиничени. А кад Срби изгубе сасвим ћирилицу и кад свој језик почну сви да пишу само хрватском латиницом, неће бити ништа лакше него српски језик претворити у „хрватски језик“, јер је писмо јасан знак о чијем се језику онда ради, јер је језик од краја 19. века исти и за Србе и за Хрвате и за новоименоване Балканце. Наравно, не може се научно Србима преко писма преименовати језик као што се научно не може Србима одузети ни Косово и метохија, али што не може научно, може насилно. А ни насилно се Србима не може преименовати језик све док га ми пишемо својом ћирилицом. Уосталом, у свету се српски језик региструје само на ћирилици, а на овом писму регистрован је „хрватски језик“.
    Дакле, док је Србима њихов језик на ћирилици, не могу га ни насиљем изгубити.

    Одговори
    • Аутор текста Д. Збиљић
      Аутор текста Д. Збиљић says:

      Mile Ćurčić паметно каже овако: „Stav gospodina Zbiljića veoma je jednostavan.“ Разуме се да је једноставн став, тј. решење. Али да би се прихватило једноставно решење (једноазбучје и за српски језик као што је то у сваком другом језику Европе и света), српски стручњаци за језик и политичари и државници морају напустити комунистичку идеологију о затирању свега српског, а посебно српске ћирилице. Српски лингвисти и политичари познати су у свету по томе што идеолошки и под заблудама компликују решења. Једноазбучје је једино решење за српску азбуку у српском језику. Да није то једино право решење, бар би још неки лингвисти у свету измислили двоазбучје за свој језик и искомпликовали решење за своје писмо. Нико не живи толико у заблудама као што то живе поједини Срби. И ја верујем да је и Ћурчић Србин чим му је наметнуто толико незнањам лажи и заблуде о некаквој „српској латиници“.

      Одговори
      • Mile Ćurčić
        Mile Ćurčić says:

        Sad ste se počeli baviti i politikom, za koju ste, očigledno, ignorant. Kao i za lingvistiku, uostalom. A služite se i falsifikatima! Ne možete vi mene citrirati tako da izrežete onaj deo mog teksta koji, tako izrezan, sugeriše suprotno značenje od onoga koje sam ja rekao u integralnom tekstu!? Na šta to liči, gospodine Zbiljiću? To se zove šibicarenje. Postoji li ko ovde, ljudi, ko zna kako se vodi polemika? Ne možete vi, Zbiljiću, do u beskraj, bez ikakve argumentacije, u dijalogu sa mnom ponavljati da ne postoji srpska latinica ako sam ja izneo tezu da postoji i potkrepio je kakvim takvim činjenicama. Ili možete vi i tako diskutovati, ali to nije diskusija. Da bi to ostalo diskusijom vi morate osporiti moje činjenice ili se sa njima složiti.
        Počeli ste o politici, u koju se ne razumete i ne shvatate današnje vreme. Da ga shvatate znali biste da je konstelacija geopolitičkih snaga u svetu, i Srbije i Srba u tom svetlu, toliko drugačija nego za vreme Jugoslavije i hladnog rata, da se ne bi trebalo ni na koji način porediti međusobno porediti. U Jugoslaviji je politika bila da se Srbija, to jest srpski politički faktor, maksimalno oslabi zbog stava „slaba Srbija jaka Jugoslavija“ i ćirilicu su, donekle (ali ne potpuno i bezuslovno!) smatrali potencijalnim srpskim nacionalnim simbolom okupljanja. Danas nema Jugoslavije ali je na delu stara geopolitička težnja da se Srbi geopolitički maksimalno oslabe, sad iz drugih razloga a ne jake Jugoslavije. Problem jake Srbije preselio se na globalni geopolitički plan i slaba Srbija je potrebna zbog slabog uticaja Rusije na Balkanu. To se želi sad postići svođenjem Srbije na Beogadski pašaluk a Srba na Srbijance. U tu svrhu se baš potencira usvajanje ćirlice kao jedinog srpskog pisma i istovremeno zabrana njene svakodnevne upotrebe među Srbljem van Srbije. Vi, dakle, Zbiljiću, pišate sa tim srpskim neprijateljima u istu tikvu kad se zalažete da samo ćirilica bude srpsko pismo. Na taj se način od srpstva amputira lavovski deo srpske kulture, a i naroda, i prisvajaju ga Hrvati i ostale od Srba nastale novopečene nacije.
        Što se tiče pisma, mi u ovom trenutku treba da insistiramo na ćirilici u Vukovaru a na oba pisma, i srpskoj ćirilici i srpskoj latinici u Srbiji. Jeste to malo komplikovanije nego vaša priča ali šta da ja tu radim? Nisam je ja zakomplikovao.

        Одговори
        • Аутор текста Д. Збиљић
          Аутор текста Д. Збиљић says:

          НЕ ПОСТОЈИ СРПСКА ЛАТИНИЦА, ОДНОСНО САМО ЈЕ ЋИРИЛИЦА СРПСКО ПИСМО (не тврде то само Збиљић и Видић, него и велики лингвиста као што је, доказано, проф. др Милош Ковачевић, па морате Ћурчићу, да читате и нешто да научите, а не да износите своје нетачне чињенице и тврдње.
          Хвала Богу што Ћурчић спомиње чињенице. па да видимо чињенице о „српској латиници“. Чињеница је да је на синоду католика у Солину (код данашњег Сплита) донета нека врста анатеме на ћирилицу закључком да је „Ћирилица ђавољи изум Методија“. И чињеница је да је од тада српска ћирилица била на удару широм простора на коме су живели Срби изван данашње Србије. Чињеница је да је од тада више пута ћириличко писмо код Срба забрањивано и да је наметана латиница. Најпре су на удару, наравно, били Срби који су били католици . И ти Срби, који су претходно писали ћирилицом, морали су прећи на латиничко писмо. Дакле, по логици ствари, сасвим је очекивано да буду полатиничени најпре они Срби који су били најближи другим католичким народима. Чињеница је да су теже полатиничавани они Срби који су успели да сачувају православну веру јер је православље било нераздвојно од ћирилице. Сви православци примили су писмо преко своје цркве и оно је било ћириличко. Чињеница је да је ћирилица у Срба била најугроженија у време Аустроугарске и кудикамо најугроженија у време НДХ. Истина, није мање угрожена ћирилица ни данас у Хрватској где је најновија појава – буквално чекићање ћирилице. Чињеница је да су православни Срби сачували ћирилицу и после свих окупација, и после НДХ. А чињеница је да су је већински изгубили (па данас многи Срби, већина пише туђом латиницонм) тек у време појаве комуниста у Југославије која је у крви разбијена деведесетих година 20. века. Чињеница је да су једино Срби ушли у „равноправност писама“, у „богатство двоазбучја“, у „алтернативна писма“. Чињеница је да намера није сакривена, иако се у школи о томе не говори, али су остали записани трагови о јасно изреченом циљу из времена Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику (из 1993. 1954) и о „омиљавању“ хрватске абецеде код Срба и преко школства све док им не постане свеједно којим писмом пишу свој језик. Када им је смишљено и плански то постало свеједно, чињенице су познате да је све више плански и у Србији убацивано све на латиници. Чињеница је да су пре 1954,. само неки католици који су се изјашњавали као Срби прешли на латиницу с претходне ћирилице и да је то била некаква „србокатоличка“, а никако „општесрпсјка латинца“. Чињеница је да се данас, али и много раније, ниједан католик више не изјашњава као Србин. Ваљда последњи се тако изјаснио Иво Андрић који је одавно умро. Друга је ствар зашто нема више слободно изјашњених католика као Срба. (Да ли је то из страха или из осећања, друга је ствар, али је чињеница да више не постоје Срби католици.) Ми бисмо Срби волели да постоје, али се они као Срби одавно не итзјашњавају. Али и ти Срби су писали латиничким писмом које није било као ово данашње хрватско писмо. Чињеница је гола да за све Србе никада нико ни од Срба ни од Хрвата и било кога другога није састављао латиничко писмо за све Србе. Никада нико није за Србе (све Србе) сачињавао било какву латиницу. То је покушао пре двадесетак година да уради једини проф. Радмило Маројевић (русиста) и мр Бранислав Брборић (англиста), док није прихватио решење из „Ћирилице“ (Нови Сад, 2001) да је једино решење данас за српску азбуку оно које се практикује у целој Европи и свету. А то је „суштинско једноазбучје“ (у ћирилици за Србе, наравно). Али те предлоге нико није озваничио и прихватио, нити се тај њихов састав користи за писање српског језика, па, дакле, нема никакве српске латинице у животу. Јер, сваки нормалан стручњак за језик зна да је сваком језику и потребно и у функцији могуће само једно писмо. Чињеница је да је то тек после 1954. године наметнуто само Србима с јасним циљем да се преко лажне „равноправности“ два писма намеће хрватска абецеда и да се тако, под лажном „равноправношћу“ писама оствари оно што се није успело у акупацијама и под насиљем. Дакле, чињеница је да је српско писмо протерано од „унутрашње“ власти и злоупотребљених лингвиста преко „равноправности ћирилице“. Она је замењивана као „равноправна“…
          Те све чињенице и још много чињеница научних и стварних, а не политикантских, имате, уважени Ћурчићу (који пишете хрватским писмом мислећи да је то „српска латиница“!) у двадесетак књига које је објавила „Ћирилица“ (Нови Сад) од 2004. до 2015. године. Морате прочитати бар једну од тих књига, да бисте нешто о истини у вези са српском азбуком научили (на пример: „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу“, „Српски језик под окупацијом латинице“, „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“, „Цирилицвоцид“, „Српска ћирилица“ чији је коаутор Немања Видић који је овде убедљиво, укратко, сасекао све незналице о српском писму и све оне који спомињу некакву „српску латиницу“ у значењу општесрпска. (Сасечени у незнању, наравно, не знају да су сасечени, јер мисле да су у пр4аву, иако никако и нимало нису).
          Ћурчић одмах, у свакој реченици, доказује да о ћирилици и затирању ћирилице зна само само лажи, тј. оно што је учио у југословенској школи и оно што је научио од српских злоупотребених лингвиста који су припомогли властима које су после 1954. године најуспешније (успешније од свих окупатора Срба) успели да већини Срба наметну туђу латиницу у њиховом језику.
          Уосталом, господине Ћурчићу, требало би да прочитате макар једну књигу од оних лингвиста који данас заиста научно посматрају српски језик, а не политикантски. Прочитајте, на пример, књигу „Српски језик и српски језици“ или „Против неистина о српском језику“ (2005) у којој познати лингвиста и стручњак за српски језик проф. др Милош Ковачевић каже јасно и директно: „Оба су, наиме, писма српскога језика“ (Ковачевић варијанту српскога језика код Хрвата зове српски језик и зато каже да се обама писмима исписује српски језик – појаснио Д. З). Али само је ћирилица српско писмо. Зато с њом у српској употреби српскога језика латиница и не може бити алтернативно, равноправно писмо!“ (стр. 153). Дакле, не каже само Збиљић (обичан стручњак за језик), него и један од најбољих српских лингвиста проф. др Милош Ковачевић да не постоји српска латиница, тј. да хрватска абецеда није српско писмо (иако га из заблуде и незнања многи Срби, као и Ћурчић, ако је тачно да је Србин, што ме превише не занима шта је, а занима ме једино да ли зна нешто истинито о српском писму, зову погрешно и из заблуде „српска латиница“).

          Одговори
          • Mile Ćurčić
            Mile Ćurčić says:

            Zbiljiću, hajde da ne proveravamo te činjenice koje ste naveli i da ih uzmemo zdravo za govotovo. Važi? I hajde onda pokažite vi nama prstom na makar jednu od tih činjenica koja je dokaz da latinica nije srpsko pismo, nego hrvatsko? Molim vas, voleo bih to da saznam.

          • Mile Ćurčić
            Mile Ćurčić says:

            „Уосталом, господине Ћурчићу, требало би да прочитате макар једну књигу од оних лингвиста који данас заиста научно посматрају српски језик, а не политикантски. Прочитајте, на пример, књигу „Српски језик и српски језици“ или „Против неистина о српском језику“ (2005) у којој познати лингвиста и стручњак за српски језик проф. др Милош Ковачевић каже јасно и директно: „Оба су, наиме, писма српскога језика“ (Ковачевић варијанту српскога језика код Хрвата зове српски језик и зато каже да се обама писмима исписује српски језик – појаснио Д. З). Али само је ћирилица српско писмо. Зато с њом у српској употреби српскога језика латиница и не може бити алтернативно, равноправно писмо!“ (стр. 153). Дакле, не каже само Збиљић (обичан стручњак за језик), него и један од најбољих српских лингвиста проф. др Милош Ковачевић да не постоји српска латиница, тј. да хрватска абецеда није српско писмо (иако га из заблуде и незнања многи Срби, као и Ћурчић, ако је тачно да је Србин, што ме превише не занима шта је, а занима ме једино да ли зна нешто истинито о српском писму, зову погрешно и из заблуде „српска латиница“).“

            Citiram ovaj poduži pasus iz vašeg priloga da ilustrujem kako vi uopšte ne razumete ni šta ja govorim niti srž problema! Ovo ovde je otprilike isto ono što ja kažem samo što Kovačević pravi još veću zavrzlamu i razlikuje lingvističku i političku istinu pa kaže da se latinicom zapisuje srpski jezik (lingvistički) ali da latinica (politički) nije srpsko pismo! A vi to Zviljiću ne razumete. Na stranu to što cenjeni profesor greši kad pravi ovu vratolomiju po kojoj pismo kojim se zapisuje srpski jezik nije srpsko pismo!?? Ono je srpsko ne samo zbog toga što se njime zapisuje srpski jezik nego i zbog toga što postoji sad već jedna duža tradicija po kojoj (deo) Srba koristi latinicu da bi zapisivao svoj srpski jezik.

  11. Вуле
    Вуле says:

    Питање свих питања да ли су нацисти и комунисти прдили у исту тикву? Да, радили су у три смене на уништењу Руског народа. Да ли су комунисти данас националисти? Одговор е – да. Данас они бране, а све што бране без тога овай народ е остао или ће остати у скорой будућности. Што се тиче нашего писма кога погрешно слове ћирилица (са њим Ћирило има везе колико и Мара са гаћама) комунисти есу под ваљак бацали штампаће машине, али они нису главни кривци за ову драму нашего античког писма. А ко су Вуле главни кривци? Прво, луди Срби (слађе нам туђе г.вно, него наша торта) а чорбу су зготовили Ватикан и Беч да нас културолошки отресу од Русие. Како? Преко ћопавог Вука. Сељаку и тупом уму дай само мало, рођеног отца ће на Крст разапети. Би шта би. Ми смо данас чардак ни на небу ни на земљи, управо оно што е хтела Комуна у Дрездену, корак до потпуне пропасти овог народа, не само културолошке, него и биолошке. Шта предлажеш Вуле? Целу нашу повест о глави нам ради Запад али и Русия (колико хоћете доказа из руских архива и смицалица) Зар нам комунизмом нису ебали кеву за сва времена? Па знаш Вуле и њима су га увалили, нису Руси….Сиктер!Блеиим без везе, нешто би да пойасним, а све ко глува крмад. Конкретно: не вади га соколе, вратимо се нашему „й“. Ко год каже да е руско лаже ко пас и у служби е дневне политике и пропасти

    Одговори
    • Аутор текста Д. Збиљић
      Аутор текста Д. Збиљић says:

      ВУЛЕ СВЕ И СВАКОГА КУДИ ИЗ ОБЛАКА
      Вуле све мудро говори. Не може се рећи да нема и доста истине у свему што каже. Али његова решења су магловита. Све је у магли код њега и у нади да се може нешто што не може. Тачно је да је Вук шуровао с онима који нису баш увек мислили добро српском народу и његовом језику. Али, Вуле не схвата да није Вук Србима наметнуо туђи језик. То је био језик Срба из његовог времена и његовог слушања народа. Народ је тако говорио. Вук, као недовољно учен, и на туђем терену није могао тачно знати шта ће бити, шта ће донети каснија историја и каснија лингвистика. Вук није крив што су све српске институције државе и језика касније, после Вука, све Вуково умеће прихватиле и радиле тако да се још и поквари и оно што је код Вука ваљало. Вук је пристао, под утицајем католика, да Хрвати пишу српски језик латиничким писмом, специјално за њих сачињеним, али Вук није знао да ће доћи комунисти који ће ту хрватску латиницу наметнути касније већински свим Србима преко „равноправности писама“.
      Тачно је да је Вук сасвим непотребно узео из латинице једно слово (ј) за ћириличко писмо, али данас и да вратимо то и са две тачке још би било погубније по ћирилицу, јер је народ српски научен на ово хрватско абецедно писмо, па би им било још теже да сада у ћирилицу убацују ново, тј. старо слово које је изашло из употребе, па би још радије и чешће писали хрватским писмом. Но, то се може наметнути преко школства. Јер народ не одлучује којим ће се писмом писати његов језик. Он га пише оним писмом ко9је му наметну институције државе и лингвистике. Данас пише већински хрватском абецедом, јер му је то писмо смишљено наметнуто. А поготово кад га погрешно уче да је то „српска латиница“, наравно да народ не може знати истину ако му се она скрива, као после 1954. године.
      И Вуле, иако паметан човек, нажалост није лингвиста, па не схвата да само нормирање језика Срба спасава и српски језик и српско писмо. Каже Вуле, да ћирилица нема везе с Ћирилом. Па и наука сматра да је Ћирило створио глагољицу, а не ћирилицу, али је онај који је касније саставио ћирилицу (Климент) њој дао име по свом учитељу Ћирилу. Па то је познато у науци да се неки изум именује по неком заслужном човеку. Ништа необично и непознато.

      Одговори
      • Вуле
        Вуле says:

        Кад сам биио мали, пао сам на главу. Волео сам яшити коње, али без седла, онако „на голо“ држећи се само за гриву. Речю, Вуле е више луд него паметан, али у облацима нисам. На земљи сам и док сам видео папирасте цирусе велим: ко га ебе, то ће ветар растерати. Али са Истока и Запада над мой страдални Народ поново се навлаче оловни, тешки кумулуси коии носе дажд, а мое племе сном дубоким спава. Ние Вуле први, то су видели људи и пре мене и у очаю подизали руке у Небо: Да е брата неђе у туђини, да пожали ка да би помога, помози нам Свевишњи Боже, нема народа под овом капом небеском да е зидо Тебя светиње као Србљи. И? Бог погледа на нас, увек се некако провучемо између капи, сачувамо животни простор, а некада мало и проширимо. Нешто мислим и сада ћемо кад оно глас из Неба: „Не блеееи Вуле, Я вас зовем и дозивам а ви као суманути искривисте врат гледаюћи у Мое неприятеље коии под ноге бацише Часни Крст и подигоше ђавољу петокраку.“
        Ми се не топимо само културолошки, него авай бииолошки, ебе луд збуњена а нико их не прозива да су педери?
        Буду ли га Срби вадили, све џаба, све пусто ће остати. Не срежемо ли Вука у корену као што е он србски язик и писмо обогаљиио испашће да е Дунав описмениио Европу а не Срби и Винча.

        Одговори
        • Аутор текста Д. Збиљић
          Аутор текста Д. Збиљић says:

          Обично сви падамо на главу, а ногама крећемо у свет носећи главу. Ако је заборавимо, тешко нама. А нама се догодило да сми главу заборавили, па погрешно учили.

          Одговори
  12. Вуле
    Вуле says:

    Клименте и Науме због вас Србљи имаю трауме. О – око; Р – рало…и тако 22 слова у Винчи. Стећци у Савини Ерцеговини, ако треба све ћемо их у сиње море потопити као и Руси што запалише Александриску библииотедку на миг Ватикана, а ми им е дали да е спасимо од Турака. Турци е неби запалили. Ако треба, само ако треба. Касно, готово е, за бадава су и нацисти прве бомбе истресли на Народну. Малаа мояаааа све ти џаба не воли те мояа бабааа. Амо сви!

    Одговори
  13. Д. Збиљић
    Д. Збиљић says:

    Ево, поштовани Mile Ćurčićу, једне чињенице која је суштински битна у томе зашто хрватска латиница није ни по чему власнички српско писмо. Та латиница је прављена специјално за Хрвате и њу је саставио Гај комбинујући нека слова из чешке и пољске латинице. А чак и да ју је саставио било ко други, писмо припада оном народу за који је то писмо стварано и наменски уведено у употребу. То писмо није никада нико наменски правио за све Србе и ни по ком основу не може бити српско писмо. А имате на хиљаде доказа у споменутим књигама да је та латиница Србима наметана хиљаду година. Прво окупацијама Срба, забрањивањем ћирилице (ево Вам и данас чекићања ћирилице у Хрватској) а затим много успешније када је у време Новосадског договора само Србима и плански наметнута таква „равноправност писама“ да би се ћирилица прогонила и замењивана латиницом јер је она „равноправна“. Српска ћирилица је једино писмо у свету које је смишљено замењивано кроз „равноправност“ два писма: српског и хрватског. Наравно, обрнуто у Хрватској се није ни смело ни могло догодити. Уз то иду и лажи да је то „српска латиница“, јер је та лаж и заблуда врло ширена међу Србима. не случајно, наравно.

    Одговори
    • Mile Ćurčić
      Mile Ćurčić says:

      Da ne čitam do kraja vaše pismo, kažite mi samo koji to Hrvati govore štokavski u vreme kad Gaj kreira latinske grafeme za srpski jezik? Nema ih. Gaj pravi latinske grafeme, identično čiriličkim grafemima, za katoličke Srbe, te grafeme kasnije prihvata i deo pravoslavnih Srba, tako da nema govora za koga je pravljeno to pismo – za Srbe sva tri zakona.

      Одговори
      • Д. Збиљић
        Д. Збиљић says:

        КО ЗНА, ЗНА; КО НЕ ЗНА, ВОДИ СРБЕ, ЊИХОВ ЈЕЗИК И ПИСМО У НЕСТАЈАЊЕ! То што кажете, драги гдине Ћурчићу, уопште није тачно. Тј. није тачно да Гај прави латиничко писмо за Србе сва три закона. Вук Вам је и у томе сведок. Вук сведочи у свом спису „Срби сви и свуда“ да неки Срби „неће Србима да се зову“. Дакле, није спорно да је било Срба католика, али су се они с католичком вером и латиницом већ изјашњавали као Хрвати. Насиље над католичким Србима, па и оно преко неизоставног латиничења, вршено је вековима на све могуће начине и ти Срби данас не постоје. Нити је Гај игде споменуо да то латиничко пуисмо сачињава за Србе католике и било које Србе, осим за Хрвате. А чак и да је тачно да је Гај сачињавао латиницу за све католике (Србе и Хрвате), нема тих срба католика који се изјашњавају као Срби. па и да је то писмо Гај правио и за Србе католике, какве то везе има са свим Србима који су до данас једини остали као православци. Ја бих лично волео да и данас постоје Срби православци, Срби католици и Срби муслимани. Нажалост, сви ти Срби осим Срба православаца разним насилним мерама асимиловани су и какве потребве би могли имати данашњи Срби (остали су само Срби православни) да укидају миленијумску ћирилицу и да прелазе на неко (за њих лошије за њихов језик) писмо латиничко које нема никакве везе са Србима правослацвцима којима је латиница увек наметана у окупацијама и под насиљем и лукавством у време комунистичке Југославије, када је латиница највише и најуспешније наметнута Србима. По којој основи могу данашњи Срби (сви православни) да присвајају име латиничког писма („српска латиница“) код то писмо нису правили Срби за Србе. Да је било потребно Србима друго писмо, осим ћирилице, за њих би Взук сачинило латиницу и она би могла бити „српска латиница“, али та латиница не би могла у саставу бити ово данађшњње хрватско латиничко писмо с три двознака. То је било противно Вуковим принципима у сачињавању писма за језик Срба. Вук је, наравно, морао пристати да католици добију друго писмо за његову језичку ереформу, осим ћириличког писма и он се томе није могао у Бечу супротставити, али зато није могао никако правити неку лаитницу за све Србе или за било које Србе јер је било елементарно глупо сачињавари писмо на писмо. Јер, Срби су давно, давно пре Вука имали своје писмо ћириличко којим су писали дуго и Срби католици док им оно није било забрањено и замењено. Вук ту глупост није могаио прихватити, па зато он није ни састављач тог писма католика за његов језик. Шта је могао Вук? Пошто се с Бечом никако није могао изборити да се језик из његове реформе пише једним, српским ћириличким писмом, њему је остало једино да предложи Гају како да побољша тај његов латиничли саастав. Гај то није прихватио, а прихватили су касније Хрвати једино једно Даничићево слово (ђ) кад је он отишао у Загреб да им започне сачињавање Рјечника хрватскога или српскога језика. Тада је први пут неки Србин званично пристао да се замени име српског језика у двочлани назив за Хрвате: „хрватски или српски“, касније у Југославији „српскохрватски“, „хрватскосрпски“ којег су се Хрвати, практично, одрекли већ 1967. а српски лингвисти у већини и данас сањају о враћању тога имена и враћању Србима „богатства двоазбучја“, да би се наставио досадашњи изгон српске ћирилице и из Србије.
        Зато, ако Срби стварно хоће да сачувају свој културолошки, истоеријски и традицијски идентитет, морају се вратити свом, једном, ћириличком писму, а ово хрватско латиничко писмо треба учити и знати да бисмо читали хрватске књиге у оригиналу зато што је то и даље лингвистички исти језик, па га разумемо. Али, ако Срби наставе да присвајају хрватску абецеду и да њиме наставе довршавање замењивања свога ћириличког писма, постоји велика опасност да српски језик, захваљујући и доказано хрватском абецеднонм писму, замене свој језик и да он постане „хрватски језик“. Српско ћириличко писмо је и у свету и међу нама најочигледнији знак да Срби имају свој језик и своје писмо. А српски језик на хрватском писму је опасан преседан и знак. Зато није чудно што се данас у свету оно што се објави на српском језику, а на тој латиници – хрватској, већ књижи у херватску културну баштину. Поготово ако је то на ијекавици и латиници, у свету ће то све више и брже бити „хрватска културна баштина“. Ми знамо да се преко писма не може изгубити језик и дело на том језику, али ми потпомажему свету да то постаје „хрватска кулрурна баштина“, чим не објављујемо своја дела на писму које је у свету регистровано једино уз српски језик. Уз хрватски језик у свету је регистрована само њихова латиница која је Србима дуго наметана у окупацијама и у комунистичком „миру“ у Југославији и данас је преовладала 90 одсто и у Србији. То данас неће да зауставе ни српски лингвисти који и даље нормирају српски језик на два писма. Кад би то било ваљано и корисно, то би се увело макар за још један народ и његов језик у Европи и свету. Нема тога. То важи само за Србе. Крајњи циљ је јасан, да се Срби отуђују од свога језика и преко туђег писма да би се на тај начин што лакше издвајали Срби у неке друге нације (на прример, војвођанску нацију), па да се што пре оконча давно започета асимилација Срба на овим просторима. Онај ко ишта озбиљно зна о историји Срба, о њиховом језику и писму, о њиховом разбијају и ко имало зна да предвиђа на основу чињеница, то двоазбучје и именовање „српске латинице“ избећи ће што пре. „Српска латиница“ се однедавно тако зове. А прозвали су је Срби који нису свесни шта чине. Они мисле да ће лакше и боље чувати Србе и њихов језик, ако се негира да је то хрватска латиница. Е, тако не може. Лажју, која се научно и чињенуично лако побија и код нас и у свету, не може далеко да се стигне. Тако се, ус тварти, може ићи само назад – у пропаст Срба и Србије, као и нестајање њиховог и језика и писма.

        Одговори
      • Д. Збиљић
        Д. Збиљић says:

        Видим шта збуњује у вези с писмом гдина Ћурчића. Он је, и мени се чини, у праву да штокавицом у време Вука и његове језичке реформе мало ко од Хрвата говори. Сви до тада изјашњени Хрвати говорили су и писали углавном чакавски и нешто њих кајкавицом. То је заиста хрватски језик којег су они напустили у време Вука и његове реформе. А да напусте свој језик помогли су им и странци јер је њима одговарало да Хрвати пређу на штокавицу јер им је било подесније за њихове интересе да сви и Срби и Хрвати имају исти нормативни, службени језик. Зато су странци помагали својим утицајем да Хрвати пређу на штокавицу. Штокавицом су пре Вука говорили само они католици који су били Срби, а од Хрвата само они који су се касније изјашњавали као Хрвати. Па и европска лингвистика и лингвисти тога времена говорили су и писали истину – да је српски језик штокавски. Он није припадао Хрватима и хрватском језику. Штокавица је превладала у Хрвата онда када су се Срби католици ассимиловали у Хрвате и када су „неопредељени национално“ Хрвати почели да се Хрватима изјашњавају. Данас многи Хрвати говоре штокавицу, и то је њихов стандардни језик. Чак неки Хрвати говоре боље српским, штокавским језиком данас од многих Срба. И то нешто јасно говори. Чињеница да су данас многи штокавци Хрвати национално „најжешћи“, потврђује да су многи Срби постали „жестоки“ Хрвати.

        Одговори
        • Д. З.
          Д. З. says:

          Из поштовања прем мени потпуно непознатом гдину Милету Ћурчићу и ово, Он каже: „Ono (мисли на хрватско латиничко писмо) je srpsko ne samo zbog toga što se njime zapisuje srpski jezik nego i zbog toga što postoji sad već jedna duža tradicija po kojoj (deo) Srba koristi latinicu da bi zapisivao svoj srpski jezik.“

          Да, свакако постоји „традиција“ писања Срба и хрватским писмом, али та традиција је наметана насилно вековима, а чак и у 21 (овом нашем) веку (Ви као да не живите овде на балканзу, с нама, па не видите из даљине) у Хрватској (Вуковар последњи пут) ћириличко писмо се у српском језика на таблама у вароши буквално чекићем разбија да би се, како Ви кажете, продужила „традиција“ писања Срба њиховим латиничким писмом да би Срби коначно напустили ћирилицу из страха. Ви не разликујете писање Срба хрватском латиницом из страха и под насиљем, него Вам јее свеједно да ли Срби тамо пишу туђим писмом свој језик из морања или из љубави. Кад се наметне окупација у било чему, па и у писму, онда, наравно, постоји краће или дуже време да радите нешто што морате, а не из љубави или потребе. Шта ће, да није насиља, Србима, јединима у Европи и свету, два писма за један (свој) језик. Чему може да служи баласт који се зове „дба писма за један језик“? Ваљда да лакше разумете српски језик на хрватском писму!?
          Дакле, треба да знате да постоји насилна „традиција“ (трајање нечега, па и писма у употреби) и природна традиција (трајање нечега што хоћемо, волимо и треба нам, а шта то само Србима у свету, јединима, требају два писма!?). Ви када уводите за један језик друго писмо, оно се уводи само из једне намере — да једно писмо гушите на све начине, све док га не доведете на занемарљив проценат да бисте га најзад напустили и заменили новоуведеним писмом.

          Одговори
  14. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…Srbi,zbog okruzenja, i beloga sveta, moraju da uce i latinicu,radi ucenja stranih jezika, a ne teranja inata. Sama Srbija,navodno ima,par stotina hiljada,bez osnovne skole,sto je mnogo veci udar od latinice.Srbi su isli peske,pa su jahali konje,a danas voze “ latinicne automobile“, u potrosnji,mnogo roba i tvari iz uvoza,sa uputstvima za upotrebu…cirilica je obavezan predmet u skolama,i nece izumreti.Nije li francuski jezik,bio “ diplomatski jezik „, pa se povukao.Svako vreme,nosi svoje breme….naravno,drzavna akta,svi skolski udzbenici i uopste knjige,literatura,mora da bude na cirilcnom pismu.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *