Мр Данијел Игрец: Пропаст српске елите

Поделите:

Када би Француза, Немца, Руса или Италијана замолили да нам наброји неколико институција од кључног друштвеног и јавног значаја у својој држави, свако од њих би без сумње навео и националну академију наука и уметности.

У многим земљама ова институција сматра се стожером научног живота, једним од носиоца националне идеје, стубова државотворне мисли и колективне свести народа. Као таква она има право али и дужност да се оглашава поводом свих најважнијих друштвених питања, да даје смернице, предлоге и савете за њихово решавање и да буде фактички ослонац властима у доношењу одлука које ће у оптималној мери да задовоље стратешке државне и националне интересе њеног народа.

Због тога водећа места у њеној структури треба да заседају најбољи, најстручнији, најплеменитији и најзаслужнији представници националне интелектуалне елите; они којима су стручност и национални интерес изнад ситнополитичких интереса и личне користи. Тај принцип је испоштован у свакој озбиљној држави која има дугогодишњу политику државотворности и где „брига за национални интерес“ доминира међу њеном интелектуалном и научном врхушком. Али не и у Србији.

У Србији је значај те установе деградиран и сведен на пуко политичко средство у рукама кругова који у датом тренутку управљају државом. Српска академија наука и уметности већ годинама није независно тело, институција са којом као народ можемо да се поносимо јер је њена структура постала одраз збивања у политичком животу и није више огледало стручности и савет „најбољих и најмудријих“ већ група људи који су на тај положај постављени на основу (политичких) преференција владајућих структура.

Такво стање проузроковало је да дођемо у ситуацију да председник САНУ као њен званични представник јавно износи став да Србија мора да размисли о „достојанственом повлачењу са Косова и Метохије“ као и да је жеља српског народа у БиХ за независношћу Републике Српске „нереална“ јер представља неодговоран потез који би довео до дестабилизације прилика у региону. Замислите да председник израелске академије наука и уметности изјави како Тел Авив мора да се одрекне Западног брега или да то учини шпанска АНУ поводом Каталоније или британска поводом Северне Ирске. Незамисливо.

Овакви ексцеси који нам долазе из САНУ нажалост нису само хир појединаца и производ тренутних политичких и друштвених прилика у Србији. Они су одраз вишедеценијске залуталости српске политичке и интелектуалне елите, одраз вишедеценијског смишљеног слабљења аутентичне српске научне и интелектуалне мисли. Они су одраз континуитета антисрпске политике која је интензивније почела да се спроводи за време Прве Југославије, а свој врхунац достигла у Другој (Титовој) Југославији, у којој су српски национални и традиционални дух сматрани за највећу претњу њеном опстанку, а српски интелектуалци као његови носиоци за највеће непријатеље једнопартијског система и „светске комунистичке револуције“.

Сви знамо за погубну одлуку српске Владе, која је Нишком декларацијом из 1914. године за главни циљ спољне политике тадашње краљевине Србије прогласила ослобађање свих јужнословенских народа и стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Ово је значило напуштање националног програма краља Петра, програма ослобођења и уједињења српског народа.

Овом одлуком водећи српски политичари и интелектуалци тог времена одабрали су погрешан пут, пут који нас је, како ће се показати у наредним годинама, одвео у национални ћорсокак и државни суноврат. Тада смо одбацили историјску прилику да створимо јединствену српску државу на Балкану, да учврстимо свој државноправни и геополитички субјективитет у региону и да спречимо растакање српског политичког, националног и културног бића које су нам спремали наши нови „сународници“ и њихови покровитељи са Запада у периоду који је следио.

Свако ко би се успротивио таквој агенди деловања бивао би означен  „неподобним“, персоном нон грата и одмах уклоњен са позиције коју је обављао и из јавног живота. Сетимо се само присилног пензионисања славног српског војводе Живојина Мишића када се успротивио одлуци краља Александра Карађорђевића о стварању Југославије јер није хтео да српски војник гине за ослобађање оних који су до јуче ратовали против њега.

Тадашња српска политичка врхушка била је безмало опијена идејом о „троједином народу“, о потреби стварања хомогене југословенске нације науштрб непремостивим економским, језичким, културним, верским и историјским разликама народа који су се преко ноћи нашли у заједничкој држави.

Велики утицај који су тада у круговима српског краљевог двора имали Париз и Лондон утабао је пут формирању једне анационалне, антисрпске политичке парадигме која се заснивала на томе да је нову југословенску нацију најбоље правити на ерозији српске политичке самобитности, на негацији српског културног идентитета, на сузбијању његове на Светосавском и Косовском завету изграђене традиционалне свести.

Српска круна (којом је крунисан краљ Петар Први) изливена од гвожђа, узетог са једног Карађорђевог топа, отишла је у музеј! Краљ Александар није био крунисан, није био миропомазан, југословенска круна никада није искована. Водио је рачуна да не повреди противсрпска осећања својих поданика Хрвата и Словенаца, саставних чинилаца његовог „тројединог народа“. Старао се да спроведе у живот интегрално југословенство.

Како би се додворили својим западним савезницима који су на краљевину Југославију гледали као на део „санитарног кордона„, на средство одбране својих граница и сфера утицаја од комунистичке претње која је надирала са Истока многи српски интелектуалци тог доба постали су гласноговорници пројекта учвршћивања заједничке државе и идеје југословенства коју су одмах прихватили као своју врховну идеологију.

Водеће политичке, научне и културне институције Србије тог доба свесно су се одрицале свог националног програма, занемаривале интересе сопственог народа како би удовољиле другима, олако су као своје прихватале туђе идеологије и националне циљеве. Та слепа улица у којој смо се тада као народ нашли створила је у нашим очима једну илузију да ће српски интереси најбоље бити сачувани и обезбеђени у држави која је најмање била српска. Та илузија отворила је врата стварању још једне вештачке творевине, још једне утопије, идеократске државе, у којој је Србима била намењена судбина балканских Курда – Титове Југославије.

У њој су бирократизована, антинационална интелектуална врхушка и диктатура комунистичке партократије створиле атмосферу перманентне потребе за борбом против „српске претње“. Терор који су титоистичке власти вршиле над преосталим делом истинске, просвећене српске политичке и научне елите није забележен скоро ни у једној другој држави чија историја је обележена комунистичком владавином, осим у Совјетском савезу. Срби су у тоталитаристичкој Југославији били приморани да забораве на своју прошлост јер их је чекала нова будућност, будућност заснована на антисрпском наративу у којој је аутошовинизам према свему српском постао једина прихватљива идеологија у свим сферама друштвеног живота.

У таквим околностима стварали су и радили они чији наследници данас заседају кључна места у свим најважнијим научним институцијама у Србији. Док су српски интелектуалци сањали о „вечном братству и јединству“ и за највећи успех српске политике представљали највећу заблуду нашег народа – југословенство, остали народи, пре свега Словенци и Хрвати, вешто су радили на унапређењу и реализацији својих националних тежњи.

У свом чланку о праву народа на самоопредељење, објављеном прошле године у издању магазина „Младина“, бивши словеначки дипломата, један од идејних иницијатора изласка Љубљане из заједничке југословенске државе, некадашњи службеник словеначке Владе на Косову и Метохији, Војко Волк, говори како су Словенци Југославију увек перципирали као „привремено решење“, као пролазну станицу ка својој независној држави.

Он наводи како је 1989. године, у праскозорје крвавог распада СФРЈ, група словеначких интелектуалаца и представника тадашње републичке власти из редова социјалиста упутила писмо Вилијаму Бранту, тадашњем председнику Социјалистичке интернационале, у којем га упозорава на опасност избијања грађанског рата у федерацији и то ни мање ни више него због „покушаја савезних органа у Београду да силом угуше демократске тенденције словеначког и хрватског народа за самосталношћу“.

Том приликом један од чланова те групе истиче: Нестанак Југославије са политичке мапе Европе за свет неће бити потресан догађај. Напротив, уколико се она одржи, постаће извор трајних регионалних нестабилности“.

Док су остали народи активно радили на свом уједињавању, градећи самосталност на отимачини трагова српске историјске државотворности Срби су слепо веровали у „братство и јединство“ и Југославију третирали као „највиши степен свог политичког развоја“, као коначну станицу у реализацији свог националног програма.

Наша опијеност југословенском идејом у много чему је допринела да занемаримо наше најважније стратешке интересе; она је дала ветар у леђа процесу стварању нових, измишљених нација (Бошњака, Црногораца), подстакла великоалбанске сепаратистичке тенденције Шиптара и српску државу довела на руб политичке и привредне пропасти, а српски народ на ивицу биолошког нестанка.

Исту грешку као некада са југословенством сада правимо и са европским интеграцијама. Међу водећим српским интелектуалцима као да владају стид и срамота јер су Срби. У свом подилажењу „западним, европским вредностима“, које су данас постале параван за распарчавање српске територије и обуздавање српске државе, они не познају границе. Ради неколико мрвица пажње и места међу „елитом обећане ЕУ“ спремни су да се одрекну себе и својих корена.

Мислим да у Србији упркос дугогодишњим покушајима да се сатре и сломи наша истинска, аутентична национална, родољубива интелектуална елита још увек постоје појединци који су достојни тог назива. Управо они треба да буду оно здраво језгро око којег ће се окупљати будући српски млади интелектуалци којима ће у средишту пажње поново бити „српски национални интерес“. Они који ће умети да осветле пут свом народу да више не залази на странпутице, већ да крене главним путем, путем обнове свог државног суверенитета, националног идентитета и да Српској академији наука и уметности поврате интегритет и достојанство које заслужује.

Оканимо се заблуда, окренимо се сопственим, дугорочним националним интересима. Они се огледају у институционалном, економском, безбедносном и културном повезивању српских земаља, у стварању јединственог и кохерентног српског (гео)политичког простора на Балкану.

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:
1 reply
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    SA AKADEMSKE FARME
    Na farmama ovim su akademici svi
    – i volovi i prasci i magaci i psi!
    Jedan krmak debeli, nešto želi pa veli:
    „Povijest gled’o iz blizo“ – dok korita liz’o!
    Sve što nekad liz’o sad to isto sere
    jer tako se (kod njih) historija pere.
    Sa Svilaje doš’o, tam je kupio žira
    sada povijest piše – šta mu se diktira.
    Obložen je „pancerom“ debele slanine
    pršuti mu široki – kao dve planine!
    Utovljenom krmku životom bez muke
    pucaju šavovi na obadve šunke!
    Pravo čudo prirode, takva kreatura
    krmak – akademik? – Da te Bog sačuva!
    Šta bi rek’o Platon? – Ili Aristotel?
    – akademije njihove za krmke su hotel!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *