СИМБОЛ ОСВЕТЕ: Ево зашто је Мира Марковић носила ЦВЕТ У KОСИ

Поделите:

Мира Марковић се, кад је напунила 17 година, одлучила на једно уистину врло необично и уникатно „експериментисање живота“. Одлучила је да копира животни пут своје мајке Вере Милетић. То јест, постала је, на неки начин, њеним (али первертираним) клоном.

Ове тврдње објавио је „Недељник“, из пера хрватског новинара Дениса Kуљиша, позивајући се на речи тајанственог мушкарца који је годинама био тајна симпатија Мире Марковић. У фељтону под називом Зашто је Мира Марковић носила цвет у коси: „Симбол освете“ који ће променити Србију, аутор Kуљиш пише:

– За свог боравка у Београду упознао сам и човјека, подријетлом из Пожаревца, који је дуги низ година био (тајна) симпатија Мире Марковић, чак и онда кад се Мира заљубила у Слободана Милошевића, па и након што се за њега била удала. Везу с Миром одржавао је све до 8. сједнице ЦK СK Србије, тј. до 1987, а повремено ју је и посјећивао у Београду. Он је био годину дана млађи од Мире, тј. рођен је 1943. (за разлику од Мирјане која је 1942. годиште).

Њих су двоје касних 1950-их и раних 1960-их заједно ишли у пожаревачку гимназију. Мира му се чинила „нормалном“, тј. ведром, друштвеном и комуникативном, попут осталих ђевојака, а онда се, негђе у вријеме кад је ишла у 3. или 4. разред гимназије, збио један чудан догађај који га је (једнако као и Миру) дубоко потресао и који му се, све до данас, снажно урезао у памћење.

„Била се разбољела“, рекао ми је, „па сам је посјетио код куће. Разговарали смо у њезиној соби, гђе је спавала. Била је узбуђена и дубоко потресена, дрхтала је кад ми је говорила: ‘В…, нешто сам крупно и врло ружно дознала!’ Али није ми хтјела одати о чему се ради. И никада ми то није испричала. Претпостављам да је тада дознала за ‘статус’ своје мајке у јавном (партијском) животу Србије.“

Тај се исказ тога мог суговорника из Пожаревца (који данас живи у Београду и бави се знанственим радом) може довести у везу с ониме што је у својој књизи Тајне енигме о Вери Милетић написао Ђ. Лабовић. Он у њој цитира допис који се, како каже, чува у Историјском архиву Београда, а у којем пише да су „приликом ексхумације стрељаних 22-26. ВИИИ 1959. године, изнад две масовне раке у Јајинцима, нађени (…) дрвени крстови и пирамиде, са више означених имена“, да је том пригодом идентифицирано 20 лешева и да је под редним бројем 13 наведено име и презиме Вере Милетић. Налаз комисије верифицирала је, на лицу мјеста, Верина млађа сестра (тј. Мирина тетка) Бранка.

Година 1959… Мира Марковић је тада имала 17 година. То јест, 17. је рођендан славила (ако га је славила) 10. јула 1959. Социолог Kарл Маннхеим у свом есеју „Проблем генерација“, уврштеном у књигу Есеји о социологији знања, упозорава на 17. годину у одрастању и сазријевању сваке особе па каже, између осталога, да се „могућност стварног испитивања ствари и промишљања о њима јавља (…) тек у тачки када почне лично експериментисање живота – око 17. године“.

Мира Марковић се, кад је напунила 17 година, одлучила на једно уистину врло необично и уникатно „експериментисање живота“. Одлучила је копирати животни пут своје мајке Вере Милетић. То јест, постала је, на неки начин, њезиним (али первертираним) клоном.

Вера Милетић је постала ватреном љевичарком, симпатизером комунистичког покрета, у 7. разреду (данас је то 3. разред) гимназије, коју је похађала у Пожаревцу. Било је то у школској години 1936/37. Активно је суђеловала у литерарној дружини „Развитак“, формираној у Пожаревачкој гимназији, а познатој по љевичарском, комунистичком опређељењу неких (или многих) својих чланица (међу којима је била и њезина сестрична и будућа Титова ратна секретарица и љубавница, заправо невјенчана супруга, Даворјанка Пауновић, звана Зденка).

У истој животној доби (17 година), на истоме мјесту (Пожаревачка гимназија), у истом разреду гимназије (3. разред) и у оквиру исте литерарне дружине, односно школског листа Развитак (дефинираног као „омладински часопис за књижевност, друштвени живот, науку, културу и забаву“), активира се, попут каквог бомбаша-самоубојице, и Верина кћерка Мира Марковић. Било је то у школској години 1959/60. У првом броју листа Пожаревачке гимназије Наша стварност, тисканом 15. априла 1960, а који ће већ од другога броја (оног од 25. маја 1960) промијенити име у Развитак, Мира Марковић је објавила чланак под насловом „Размишљања“, у којем је обзнанила да је напунила 17 година и да, на одређен начин, креће са својим идеолошким и друштвенополитичким активизмом и својом политичком каријером.

Одржала је моралну буквицу својим друговима и другарицама из разреда, поручивши једноме свом другу који се на школском сату, како је написала, „код стиха о погинулима (могућа асоцијација на Веру Милетић – оп. аут.) широко насмејао“: „Друже, стиди се!“

А у другом (формално 17.) броју пожаревачког Развитка, од 25. маја 1960, објављен је извјештај с омладинске конференције Пожаревачке гимназије од 19. маја 1960, као и састанка одржаног неколико дана касније, на којем је 17-годишња Мира Марковић изабрана за предсједника Школског комитета омладине Гимназије. У истом је Kомитету био и њезин дечко Слободан Милошевић. А на стр. 5 тога броја објављена је и „пјесма у прози“, без наслова, Мире Марковић, са стихом: „Једног пролећа у коси су ми процветали цветови…“, пише Денис Kуљиш за Недељник.

 

 

Недељник

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *