Тренд испуњавања намера и жеља НАТО остварује се нажалост помало и прикривено у Србији. НАТО пакт је прошле године, Законом о ратификацији ИПА споразума, у Србији добио слободу кретања, имунитет свих припадника НАТО пакта, дипломатске привилегије по Бечкој конвенцији, а чак су уговорене размене поверљивих информација и опреме.
Поставља се питање зашто Влада Србије још увек није донела закон којим би се потврдио Споразум којим би се Српско-руском хуманитарном центру у Нишу дале идентичне привилегије какве су по ИПА споразуму добили припадници НАТО пакта? Такав однос би био коректан и израз уважавања воље српског народа према Руској Федерацији.
Вероватно због притиска са Запада, Влада Србије није доделила дипломатске привилегије представницима Српско-руског хуманитарног центра и то упорно одлаже. НАТО је до сада исцепкао српски етнички простор, окупирао Косово и Метохију а заузврат добија повлашћен статус својих припадника, док су Руси ту „…да помогну код тешких страдања, климатских непогода, пожара, земљотреса и свега осталог“. Такав однос и дупли стандарди су не само недопустиви, већ нису ни у складу са политиком војне неутралности. Не само Српско-руски хуманитарни центар, него и припадници Војске Руске Федерације и Кине треба да имају исти статус у Србији као припадници НАТО пакта. Свако избегавање таквог односа јесте аргументација за аналитичаре који тврде да се у Србији спроводе мере сарадње са НАТО које нису транспарентне нити су у складу са стратешким опредељењима војне неутралности. То се што пре треба решити и јасно исказати у новим стратешким документима националне безбедности Србије. Било би национално оправдано да Русија и Кина контигентом војних снага уђу у састав КФОР-а. Србија не треба да постане плен НАТО пакта него држава у којој се војна неутралност баштини на крајње транспарентан начин.
Премијер Александар Вучић изјавио је да Србија остаје војно неутрална, али да нам је „…НАТО потребан као савезник да штити и чува српски народ на Косову и Метохији“. Такву реторику примењивала је и прошла власт, чиме се индиректно изражава „захвалност“ што су ту. Вучић је на критике које су се појавиле у медијима, а долазе и из дела опозиције, због споразума Србије са НАТО и различитим олакшицама за Алијансу, узвратио да је реч о политичком лицемерју оних који се бусају као заштитници Косова и Срба на Косову, а нису били у стању „ни џамије да одбране“.
Треба рећи јасно да НАТО није заштитник Срба на Косову и Метохији. НАТО је окупирао нашу јужну покрајину и под окриљем њњгових снага је са Космета прогнано преко 230.000 Срба, учињен погром и уништавање црквене и културне баштине. НАТО је створио лажну државу Косово и ту је остао да покуша да је учини функционалном и да базира своје снаге у будућности. Србија треба да учини све да се процес преговора врати под окриље УН у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. У складу са тим потребно је да се у састав снага КФОР-а укључе и оружане снаге других државе које нису чланице НАТО. Жалосно је да на томе нити инсистира нити шта чини Влада Р. Србије.
„Тражимо од НАТО-а да заштити Србе на северу Косова, а нећемо да му дамо да дође на север Косова? А где сте уопште видели те НАТО војнике? Нама је НАТО потребан као савезник и да чува наш народ на Косову, да га не би чували ти лицемери“, рекао је Вучић. „Немој да држе предавања они који су донели све најгоре и најпогубније одлуке за ову земљу, они који би сутра да врате ову земљу у изолацију и они који би сутра да Србију уведу у неке нове сукобе… Само нека ми не држе предавања, јер морају да нешто науче, ураде, па онда држе предавања и придике“, поручио је.
Поводом полагања заклетве председника Србије, Александар Вучић је на конференцији за новинаре изјавио да би Србија уласком у НАТО решила велики део својих проблема, али би то било против воље 75 одсто народа (што није тачно). С друге стране, и оних 70 одсто који желе да будемо уз Руску Федерацију треба да размишљају о томе где нам је тржиште и да од нечега мора да се живи, рекао је Вучић на предавању студентима на Факултету за безбедност. Аргументи да Србија има велику робну размену са ЕУ су привид, јер та размена је диригована и израз послова који нису профитабилни у тим развијеним државама. Објективни економисти указују на стратегију која треба да почива на равноправној сарадњи са свим тржиштима света, те да не користимо могућности које нам се пружају на евроазијском простору. Такође, сва објективнија истраживања говоре о томе да НАТО нема већу подршку од 15 одсто, али политичари се труде да кажу више, као да их је срамота и као да ће им замерити ментори са Запада што имају „такав народ“.
Вучић је нагласио у том смислу да је циљ Србије да одржимо нашу војну неутралност, да уђемо у ЕУ, али и да имамо најбоље могуће односе са Руском Федерацијом и Кином. „До сада смо успели у томе. Имамо изјаве и признање и Путина и Рогозина да Србија и Русија нису имали никада боље односе. Из САД и ЕУ поручују да никада бољу сарадњу нисмо имали, а о односима са Кином и да не говоримо“, рекао је Вучић.
Такво опредељење на дуже стазе неће дозволити ЕУ и питање је дана када ће то поставити као услов за даље интеграције у ЕУ. Народ те уцене неће прихватити и то је повољна околност која иде у прилог тези да нам не треба ЕУ без Косова и Метохије, нити ЕУ која упорно спроводи санкције према Русији, као припрему за војно супротстављање. Таква ЕУ јесте за Србију фашистички пројекат са нешто промењеним методама деловања.
Премијер Србије каже да се „… на глобалном плану осим САД, Кине и Русије као велика сила намеће и Европа без Велике Британије, да ће се убудуће инсистирати да се не зна ко је шеф ЕУ, али да је свима јасно ко је то.“ Српском народу не треба ЕУ са доминацијом Немачке, већ Европа на поставкама Де Голове визије о Европи слободних народа и држава, где неће бити подела и припремања рата. Оваква ЕУ и стање небезбедности, по много чему, неодољиво подсећају на приод пред Други светски рат.
За велику је критику и Вучићев став о томе да је „… данас задатак немачких и осталих дипломата да Европу постављају као економску и политичку глобалну силу, али доћи ће тренутак да се развије Јункерова идеја о стварању европске војске.“ Коме треба европска војска и за шта би била намењена? Сигурно за даљи поход на исток и одбрану од „руске опасности“. Веома је јадно наседати на такву немачку пропаганду. То није Јункерова него Хитлерова идеја о „новој Европи“, са доминацијом Немачке. Европа није Немачки забран нити ће икада бити. Србији и српском народу не треба тзв. европска војска нити ЕУ као протекторат Немачке. У Европи слободних народа и држава место треба да имају баш све државе Европе, на равноправним основама, без подела на исток и запад. Свака подела на „Немачку ЕУ“ и Русију и друге државе које нису чланице јесте пут у сукобе и ратове са огромним последицама.
Какво право полаже Немачка да управља Европом више од САД, Русије и Кине? Када год је Немачка својом моћи прелазила границе своје државе и примењивала различите врсте насиља, настајале су последице по мир и безбедност у свету. После два светска рата у прошлом веку, да има имало морала и поштовања према жртвама, власт Немачке се не би постављала на овако агресиван начин нити би слала своје војнике ван граница националне територије. Треба погледати снимак о деловању на Косову и Метохији након уласак на српску земљу, па ће све бити јасно каква је крвожедност немачког војника према Србима и дан-данас. Као да та мржња код њих никада није ни престала. Након два рата против српског народа, немачки официр је у Призрену убио двојицу цивила када су 1999. ушли на Космет, а да никада тај злочин није процесуиран на прави начин.
Напротив, поиграли су се мученичком смрћу страдалих који су убијени на зверски начин. Тих дана, јуна 1999. године, Срби у Призрену су буквално били под двоструком окупацијом – пристиглих терориста УЧК и немачког КФОР-а који се отворено ставио на њихову страну. Сниматељ једне стране телевизије, Игор Шаљењевић, забележио је камером тог 13. јуна 1999. године у јутарњим сатима потресно, нечувено, безразложно убиство Жарка Андријевића из Призрена, портира у „Косово-вину“, и Славка Веселиновића Босанца, избеглицу из Босне и Херцеговине, радника Електродистрибуције у Призрену. Они су тог јутра жутом „Ладом“ кренули да напусте град због апсолутне несигурности која је претила од стране Албанаца у Призрену и Метохији.
Немачке јединице на Косову и Метохији 1943. године
Пристигли немачки КФОР је проценио да су им Жарко Андријевић и Славко Веселиновић опасност. У том моменту немачки потпоручник КФОР-а на пункту, Давид Ферк, први пут после Другог светског рата ван Немачке издаје наредбу својим војницима да се на Србе цивиле отвори ватра. Након тога немачки војници испаљују равно 220 метака из аутоматског оружја у Андријевића и Веселиновића, како је то званично на суду у Кобленцу у Немачкој записано.
Радник међународне организације „Wоrld Vision“, који је помагао смртно рањеном Андријевићу, казао је да су задње Жаркове речи биле: „Ја сам Србин, ја морам да умрем“.
Али, још док је био смртно рањен у ауту Жарко последњим атомима снаге, са исколаченим очима, изговара оно што се јасно чује на снимку Шаљењевића: „Не снимај ме, водите ме у болницу“.
Случај убиства Андријевића и Веселиновића је судски процесуиран у немачком граду Кобленцу, одакле је потпоручник Давид Ферк – први Немац који је после Другог светског рата ван своје земље – наредио да се отвори ватра на људе цивиле.
Међутим, оптужница за убиство је пала у воду јер су судије дошле до закључка да су немачки војници наводно пуцали у самоодбрани. Одмах после тог судског процеса, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг одликовао је Давида Ферка златним орденом Крста части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“.
На суђењу у Кобленцу, Давид Ферк је казао: „Нисам убио зато што сам хтео, већ зато што сам морао – и погодио сам право у мету“. Шта додати на такво суђење и фашистичко оправдање разлога безобзирног убиства.
Немачки безобразлук и „заборав злочина“ иде до те мере да траже обнову гробаља где су сахрањени фашисти, чак и у Шумарицама, код Крагујевца. То је доказ да нема истинског покајања за злочине које су починили над српским народом и још траже да откупе пољопривредно земљиште по Војводини и поврате имања фолксдојчера а да никада не плате ратну одштету.
Недопустиво је даље пузајуће испуњавање налога и захтева НАТО и урушавање виталних националних интереса. Лажна Вучићева дилема „да ли требамо живети за своје дедове или унуке“ је фиктивна, као и „небеска Србија или будућност“. Србији треба и једно и друго, поштовање предака и потомство. Без части и поноса на своје претке нема нам будућности. Срби нису аморфна маса, којој се душа може одстранити, да као „зомбији“ лутамо овим наопаким светом без сазнања о томе ко смо и какве светиње чувамо.
Свети цар Лазар је изабрао Царство небеско, а без њега не би нас данас ни било, нити би било ни Србије. Косово и Метохија се данас не може силом вратити у уставно-правни поредак Србије, али ће се променити околности када нестане снага и утицај оних који су га окупирали. НАТО и ЕУ су пролазне категорије и неће проћи много времена када ће отићи у историју као омражене и неправедне организације и хегемонистички системи. И већина поштених Албанаца на Косову и Метохији знају да живе на српској земљи, да ће се држава Србија вратити на тај простор, као што се враћала више пута кроз историју. Космет је фашистичка Немачка 1941. године након окупације припојила тзв. Великој Албанији. Срби су повратили слободу над тим делом Србије 1944. и 1945. године.
Након окупације Косова и Метохије 1999. године и вештачке државе Косово доћи ће поново слобода и вратиће се Србија на тај простор. Они који су се нелегално населили на Косово и Метохију и који су под претњом и уценом откупили српска имања, мораће да се врате тамо одакле су и дошли. Зато власт у Србији не треба да жури да „решава статус Косова и Метохије“ по мери Запада. То ће решити неке наредне генерације способније од ових данас, у сваком смислу. Нема право нико да им ускрати међународни правни основ да поврате суверенитет над Косовом и Метохијом, као српском земљом.
Стратегија ЕУ за Косово и Метохију јесте суштинско и формално отцепљење од државе Србије. То народ мора да зна и лако ће донети одлуку да ли му треба таква ЕУ, за коју српски политичари као опчињени говоре „да нема алтернативу и да је Србија чврсто на европском путу“. Можда они јесу на таквом европском путу, као и камарила чиновника у джавној управи, која ради тај посао, али српски народ засигурно није на том путу са њима и то ће показати у одлучним тренуцима. Манипулацијама, дуплим стандардима, уценама се све више ближи крај јер су тзв. преговори и другачија решења били у функцији лагане предаје тог дела Србије. То народ препознаје и неће подржати такав однос и то је скупо наплатио прошлој а вероватно ће се слично десити и са актуелном влашћу, у колико се оглуши о виталне националне интересе.
Да се српски народ кроз историју руководио логиком „бољег живота“ и заборављао веру и духовне вредности, данас вероватно не би било ни српског народа ни државе.
Добро је да политичари одустану од тих „материјалних аргумената“ јер их народ не разуме и неће им поверовати. У тим речима ће препознати њихово полтронство, поданички однос и елементе издаје националних интереса. Нико нема право да одузме и узурпира право народа на његове одлуке. Зато питање Устава и Косова и Метохије тражи референдумско изјашњавање народа а не договор и разговоре тзв. политичких елита, које нажалост и не постоје у Србији. Већином су то „интересна удружења“ јер већина истинске интелигенције није у политичким странкама. Политичарима и странкама народ не верује и стално живи под оптерећењем у којој мери ће они изневерити јавно дата обећања.
ФСКСРБ
