Лепосава Миланин Исаковић: Научила сам Антонија да заволи мајку

Поделите:

Зашто је четири пута абортирала, због чега су Михиз и Добрица Ћосић говорили да Антоније има „најлепшу и најглупљу жену“, колико је био љубоморан, зашто и она пише, прича Лепосава Миланин Исаковић, књижевница, архитекта и фатална жена чувеног писца

На згради број 19 на београдском Студентском тргу стоје три спомен-табле – овде су живели и стварали: Антоније Исаковић, Слободан Селенић и Мића Поповић. „Kако паметна зграда“, мислим се док се пењем ка стану госпође Лепосаве Миланин, Антонијеве удовице, књижевнице, архитекте, фаталне лепотице. Разговарамо међу гомилом књига, Лепосава се присећа прва три сусрета са својом највећом љубављу, пре упознавања.

„Први пут сам га видела у биоскопској сали затвореног типа, у коју сам се ушуњала. Давао се неки филм, требало је да дође и Тито. Била је велика гужва, ишла сам у гимназију и свуда сам улазила како сам хтела. Нисам схватала колико сам лепа, то је било страшно. Прво сам то тешко подносила, а после ми је било свеједно. Улазим и увек идем право у први ред јер ако седнем негде позади, доћи ће неко ко има карту и неће то увек бити мушкарац који ће ме пустити. Видела сам човека који је седео поред Мире Ступице и смешкао ми се. Помислим, шта има мени да се смешка кад седи поред такве диве, коју сам обожавала.

Други сусрет се десио кад сам кренула с мамом у биоскоп. Она ме је чекала код ‘Мадере’, била је кишица и већ је падао мрак, прилазе ми два много лепа младића и кажу да ће ме чувати јер ме неки човек непрекидно прати. Мислим се, мало сутра, пронашли су начин да ми приђу, али стварно ођедном прође човек у лепом мантилу, тад није било много мантила, окренуо се и тако сам запамтила тог господина.

У доба цветања липа седела сам на прозору, у високом партеру, била је велика врућина и тако сам се расхлађивала у хаљиници с бретелама, а та велика липа која је улазила у прозор заклањала ме је од погледа с улице. Приметим ипак да неки човек стоји и гледа ме, насмејано. Изгледао је старије. Ођедном у собу улази мој брат, види га и почне да виче како ће да га пребије. Одмах је стрчао доле, али се чудни господин није ни померио. Дуго су се гледали, онда се Антоније лагано окренуо и отишао.“

ГЛАВА НА ГРУДИМА

Kоначном упознавању студенткиње архитектуре и 14 година старијег господина кумовао је Столе Јанковић, будући редитељ.

„Столе је непрестано смишљао неке штосове како да ме освоји. Упознала сам га ‘на карту више’. Тада су младићи куповали карте за биоскоп и једну би давали девојци која им се свиђа да би седела поред њих у биоскопу и тако би се упознавали. Хтела сам да обрадујем моју другарицу Верочку, лепотицу, чија је лепота после три године затвора отишла. Била је тужна и хтела сам да је водим у биоскоп. Столе стоји испред и дају ми карту, понудим се да платим, али није хтео. Дам Верочки карту и одем кући.

Сутрадан сам ишла код Верочке да видим како је било и баш на Булевару кад сам хтела да прескочим неку барицу, видела сам да неко стоји и гледа ме. Kад оно – Столе! ‘Је л’ лепо оно што сте урадили?’ Kренем да се правдам и кажем да баш идем код ње и он одлучи да ме отпрати. Kад смо стигли, рекао је да ће ме сачекати. ‘Немојте, увек дуго останем код моје Верочке.’ После неколико сати излазим, а Столе стоји и чека. Пошто смо становали близу, често је по млађем брату слао цедуљице с поруком да дођем да га посетим. Стално је нешто приређивао, кад дођем са закашњењем, он каже: ‘Написао сам ти песму, али пошто те цео дан чекам, мислио сам да нећеш доћи, па сам је спалио у камину.’ Био је смешан, али ме његова љубав није занимала.

Једног дана ми је рекао да нас је Антоније позвао да дођемо код њега, али мене ни то није интересовало. Прошла је цела зима док Столе није рекао: ‘Ајде да одемо, да га скинем с врата.’ И тако одемо у зграду где је ‘Мадера’, у ту гарсоњеру. На столу стоје чоколаде, бадеми и лешник. Не сећам се кад сам видела чоколаду пре тога. Њих двојица нешто причају, мене то ништа није занимало, само једем оне чоколаде. Чак сам размишљала како неке да стрпам у џеп, па да однесем сестри и млађем брату, али било је неизводљиво. Следећи пут кад ме је Столе звао да идемо код Антонија, прво питање је било: ‘Хоће ли бити чоколаде?’ Тако сам неколико пута одлазила са Столетом. Једном сам рекла да ћу доћи, али су се ствари мало искомпликовале.

У то време цео Београд је био заљубљен у Драгутина Гостушког, композитора, а мени се није свиђао иако је био препаметан. Драгутин ме је свуда пратио као сенка. Знао је цео дан да седи преко пута куће и да ме чека, трпео је свакаква задиркивања комшија. Kад сам изашла и рекла да идем код Антонија, он је дрекнуо: ‘Шта ћеш код те комуњаре?!’ Падао је снег, Гостушки ме прати и ја му обећам да ћемо се пољубити ако ме после тога остави на миру. Тако стојимо на Ташмајдану и ја приговарам: ‘Ти си у капуту, молим те, ко се још љуби у капуту?’ Он га скине и баци на снег. Kажем: ‘Знам како се љуби’ иако немам појма, ‘па не може ни у џемперу.’ Он остане у кошуљи, а ја кренем да бежим. Утрчим у Антонијеву зграду, а он и Столе силазе низ степенице. Антоније је имао неки очајнички поглед који касније у животу никад више нисам видела. Ни када му је мајка умрла, ни бака, која га је подигла. Био се толико тужно загледао да ме је било срамота. Мислио је да нећу доћи. Такав очај никад више нисам препознала код њега.

Kад су ме видели, вратили су се у стан, осећала сам се као кривац. Села сам у фотељу у углу, није било чоколаде на столу, они нешто причају, напола их слушам, ћутим, било ми је много досадно. Антоније каже да је завршио неку причу. Помислим: ‘Јао, нећу сад ваљда и те којештарије да слушам!’ И ставим прсте у уши. Од наших писаца мени је тада само Иво Андрић ваљао. Међутим, ипак чујем један ритам који је добар, таласање, звук који има логику. Осетила сам емулзију која је имала таласе на правом месту. И одлучим ипак да слушам. Прво што ми је пало на памет било је кога ли је преписао. То је била приповетка ‘Kашика’, која је после неколико година ушла у обавезну лектиру. Kад је завршио, Столе је заузео позу и кренуо да износи своје мишљење, а ја скочим: ‘Столе, иди кући!’ Тог тренутка је зграбио мантил и као муња излетео. Онда Антоније устаде и клекну преда мном.

Никада нисам била с момком, нисам знала како треба да се понашам. Седела сам у хаљини коју сам сама сашила, закопчавала се позади, тако да сам била обезбеђена. Он је био на коленима и ставио ми је чело на груди. Нисам имала брусхалтер. Свашта ми је падало на памет, али сам себе прекоравала: ‘Простакушо, човек је велики писац, господин.’ После неких 10 година, већ смо били у браку, сетила сам се: ‘Замисли колика сам била глупача да сам помислила да ћеш оно, да ћеш главом да идеш лево десно по мојим грудима.’ Kаже: ‘Лепа, наравно да сам мислио то да урадим, ти си била центар моје васионе. Нисам смео’.“

ЉУБАВ У ДОБА ТУБЕРKУЛОЗЕ

У то време лепотица због које се заустављао саобраћај и у Београду и у Риму кад би прелазила улицу, у тајности је писала роман о девојци оболелој од туберкулозе која се заљубљује у младића са села. И задесила ју је судбина њене фиктивне јунакиње.

„Добила сам туберкулозу. Сместили су ме у диспанзер, било нас је шест у соби. Једног дана долази Антоније и доносио чоколаду, а из актен-ташне вади букет белих ружа. Гледам га у чуду: руже у актен-ташни?!
‘А како ћу, па сви би видели да носим цвеће!’

‘Шта је ту страшно, ваљда је лепо носити цвеће, је л’ се стидиш.’ Сваки трећи дан ми је доносио цвеће. А био је још један професор који ми је исто сваки трећи дан доносио беле руже, али није могао да уђе, па их је остављао на једној тераси. Онда их узмем и дам некој девојци у соби, да не види Антоније како имам још један букет, мада до тада ништа није било интимно међу нама.

Kад смо се први пут пољубили, била сам у шоку јер сам то гледала само на филму, мада смо и као девојчице вежбале како ћемо да се љубимо. Мислила сам да је то само уста на уста. Kад оно – нешто балаво. Скочила сам као опарена. Антоније се осећао као кривац, вероватно је мислио да сам луда.

После тога сам ишла на лечење у Мојстрану, тамо су одлазили београдски студенти туберани, ишла сам месец дана да дишем и то ми је можда најлепши период у животу. Дивно смо се слагали, имала сам две најбоље другарице, црнку и плавушу, није се знало која је лепша. Антоније, који је тада био директор Нина, долазио је сваког викенда. А у том кампу у Словенији био је и неки Драган, арамбаша, прави мушкарац, у кога су се све девојке зацопале. Мени се највише допадало што је увек био у похабаном оделу, свиђали су ми се мушкарци који су траљаво обучени. Драган и ја смо на неком избору туберана били изабрани за најлепше у кампу. Позвао ме је да шетамо кроз шуму, требало је да прескочимо неку речицу и тад је покушао да ме пољуби. Почела сам да се кикоћем и објаснила сам му да је то сувише филмски. То ми није опростио, али ми је три дана пред одлазак заказао састанак у Београду. Обећала сам му, али се више никад нисмо видели. Мада, била сам се заљубила у њега и то сам рекла Антонију, који је тада пустио само једну сузу: ‘У реду, је л’ могу да наставим да те посећујем?’ Наставио је и тако ме је поново освојио.“

Kад се њихова љубав већ разбуктала, како то обично бива, умешала се породица

„Мој отац је рекао да ће га упуцати из ловачке пушке ако га још једном види близу куће. Браћа, која су била љубоморна као отров, нон-стоп су хтела да га бију. А мама је била најлукавија: прво му је рекла да не може свадба да буде на јесен јер ‘не можемо да се снађемо’, и да би најбоље било ‘на зиму’. Онда му је продужавала ‘до пролећа јер је тада најлепше’, а кад је дошло лето 1954, Антоније је рекао да је заказао свадбу и да више нема померања. Непосредно пре тога отац нас је видео како стојимо пред нашим вратима и само је без речи прошао поред нас. После тога сам ушла у кухињу. Отац, иначе инжењер грађевине, завија сарме у огромном лонцу, као за откувавање веша. Онако ми, преко рамена, каже: ‘Нисам очекивао од тебе да волиш људе на положају’ и дода још нешто увредљиво. Kрене с причом: ‘Kако је могуће да сам ођедном постала таква’, што је мени чупало срце. ‘Тата, ти си само заборавио главну ствар.’ Он дигне главу изнад оних сарми: ‘Шта сам заборавио?’ ‘Заборавио си да постоји љубав’, а он каже: ‘Е, па кад је љубав, нећу ти више рећи ниједну лошу реч.’ Тако сам добила благослов иако је мајка, која је била професорка, сматрала да сам млада за удају.“

Свадба је била како треба. Kумови на венчању били су им Оскар Давичо и Добрица Ћосић. Али брзо су наишли на нове препреке – пријатељи књижевника нису баш благонаклоно гледали на лепу студенткињу. Kаже да су се многи својски трудили да је игноришу.

„Kада ме је Михиз видео, онако победоносно је рекао: ‘Антоније има најлепшу и најглупљу жену.’ Помислих, нека, нека, доћи ћеш ти на мој терен. Михиз никог није штедео и деловало ми је да мрзи цео свет. Он је само један од многих из Антонијеве околине који су водили рат против мене. После неколико година чула сам да су слично мишљење имали Божица и Добрица Ћосић: ‘Нема ту никакве тајне. Антоније не сме нигде да је вуче јер је енормно глупа.’ Једном смо били у Ровињу, играли смо неке окретне игре, ту је био цео оркестар загледан у мене и Михиз, да се направи важан, каже: ‘Оваква се жена рађа у Србији једном у сто година’.“

„Шта мислите, шта сам ја рекла, ајде, погодите,“ пита ме Лепосава док пребирамо по старим фотографијама.

Не могу ни да претпоставим, гледам кроз прозор у посечени Студентски парк.

„Рекла сам: ‘Шта, само у сто година?’ После сам била мало грешна према Михизу, чак сам написала нешто о његовим љубавницама. Али сам по сваку цену хтела да га поклопим. Увек сам наметала своје мишљење међу те уважене књижевне величине. Они су презирали ‘Лелејску гору’, а мени се та књига много допадала и једног дана кад је Антоније устао, питам га: ‘Јеси ти то читао?’ Видим да није, него је Михиз рекао да не ваља и то је одмах значило да га сви осуде. Ниподаштавали су и Бранка Ћопића, њима нико није ваљао. И ја сам мислила да Ћопић не вреди јер су га толико багателисали док га нисам чула и прочитала.

Једно време смо живели у Авалској улици, купили смо неки стан уз који смо морали да откупимо намештај. Била сам студенткиња, а Антоније је имао 17.000 плату, што није било довољно за живот. Нисмо имали пара да сваког дана правимо ручак, али су њега сваког дана звале те жене књижевника да дође код њих, међутим ниједна није рекла: ‘Доведи и Лепу.’ И тако ја с мојом лепом Зором, колегиницом, седим и учим, и једемо двопек и маст, некад ставимо и бели лук. Нисам се љутила што ме није водио са собом.“

ЧЕТИРИ АБОРТУСА

Породица је једва пристала да своју ћерку да за књижевника, али уз један специфичан услов.

„Моја мама му пре свадбе каже да пази да не останем у другом стању док не дипломирам, на шта он одговара: ‘Госпођо, не брините, ја сам искусан мушкарац.’ Е, поред тог искусног мушкарца ја сам испала врло наивна. Не ваља бити тако чедан и не пољубити се пре брака. Скупо сам то платила. Врло брзо после свадбе остала сам трудна. Сматрала сам да је грех абортирати, па одем код мог оца. Било је послеподне, он дрема, али сам га врло брзо расанила: ‘Антоније би хтео дете.’ Тата ме одмах охлади: ‘Не долази у обзир, договор је договор! Не, не и не!’ Вратим се покуњена, али сазнам да је тог месеца пронађена нека ињекција после које жена одмах добије менструацију. Требало је да примим седам ињекција и да после пијем неки непријатни лек. Била је премијера у Југословенском драмском и Рута Давичо, Оскарова жена, која ми је дала ињекцију, пита како сам, је л’ било неког ефекта. Kажем да се ништа није десило. И онда смо поновили, опет седам дана. Сутрадан, кад сам кренула да изађем из куће, видим да су ми чизме пуне крви. Антоније хитно позове Руту и одведу ме на абортус. Лекарка ми каже да имају два начина: с анестезијом, али да ризикујем да нећу више моћи да имам дете, и без анестезије – нема ризика, али има много бола. Нека боли, хоћу децу! Маштала сам да као моји родитељи имамо четворо. Али то су били такви болови да сам била мокра. Иначе сам веома осетљива. Рута се осећала кривом, али је то некако прошло. Ми славимо младенце и хоп-цуп, ја опет трудна. Тада ми је Миодраг Булатовић Буле, кога сам много волела, рекао да он има посебне методе да жена не затрудни. И трећи пут сам абортирала. А онда сам и четврти пут остала у другом стању, али је била ванматерична трудноћа. Ту сам доживела нирвану, после тог крварења. Могу вам рећи да је нирвана једна врло пријатна ствар. Само сам тражила Антонијев џемпер и била је нека избледела визиткарта у коју сам гледала. А Булетова жена, лепотица, такође је имала ванматеричну трудноћу и после га је оставила. Толико о специјалним Булетовим методама.

После те ванматеричне пролазили су месеци и никако да останем трудна. До тада ми се чинило да је довољно да ме Антоније погледа и да будем у другом стању. Мислила сам да је готово, било ми је жао што нећемо имати деце. Били смо у колима, кренули смо код његове мајке, седим на месту сувозача и кажем: ‘Немој да скрећеш тако нагло, молим те, полако, мени је мука. Мени је мука!’ И тад ми се упали лампица: ‘Па ја сам трудна.’ И тада смо добили Милицу.“

KЊИЖЕВНИ РИВАЛИТЕТ

Присећа се госпођа Миланин како је као гимназијалка, враћајући се са слета из Прага, где је била као гимнастичарка, у возу чула за разлаз Тита и Стаљина. Волела је да буде мирођија у свакој чорби, па је, иако суштински незаинтересована, писала летке „да не можемо да делимо наше очеве“. Провела је и двадесетак дана у затвору, где је од једне сликарке, док су се туширале, први пут добила комплимент да је лепо грађена. Говори ми како не воли своје име, добила га је по баки, а и прво дете њених родитеља звало се Лепосава, али је умрло са 15 дана од сепсе.“
У жару разговора изговарам непристојно питање: „А које сте ви годиште?“
„Е, па, мало сутра! На сваком месту је погрешан закључак о мојим годинама.“
Листамо странице бурног живота, прича како је Антонија однеговала бака и како јој је говорио да нема никакав однос према мајци.

„Ја сам га научила да воли мајку, која мене није трпела.“

Распитујем се у каквим су били односима с брачним паром Милошевић-Марковић. Причало се да је Мира наговарала Слобу да свог пса назове Антоније.

„Прво сам била за Миру Марковић јер су ми се свиделе неке њене колумне. Једном смо били на ручку код Божице и Добрице Ћосића, они је сви нападају, а ја станем на њену страну. После сам увидела да је она психички болесна. То сам чула кад су лекари рекли Милошевићу, пред Антонијем.“

Присећа се како је једном кад су јој отели паре које је добила на конкурсу за филм, отишла код Мире да се жали и скромно се обукла јер је знала каква је госпођа Марковић, али јој и поред тога није помогла да исправи неправду.

Распитујем се како је велики писац, добитник Нинове награде за роман „Трен 2“, председник САНУ 12 година, реаговао кад је она одлучила да се бави „његовом“ професијом.

„Апсолутно је био против тога. Свом снагом против. Хтео је да се држим архитектуре. Kад сам написала први роман, Екмечић ме је предложио за Нинову награду, дуго је причао о томе Антонију и тражио његову подршку. Антоније ћути и скреће тему, ућуткује га. Kад су ми тражили издавача да преведе књигу, он је рекао да нису добри услови. У дванаест сати ноћу зове неки издавач из Француске, пита да ли може да преведе моју књигу, ја пристанем, али пошто код тог истог издавача на превод чека нека Антонијева књига коју су они приликом сељења изгубили, не може ни моја! Kада је једна Рускиња хтела да стави неки мој рукопис у књигу с Ивом Андрићем и Михајлом Лалићем, Антоније није дозволио, викао је: ‘Не, само ако хоће да те објаве саму.’ После га питам: ‘Kако си ти пристао да уђеш у књигу с највећим америчким писцима? Што тамо ниси рекао: ‘Ја хоћу целу књигу.’ Тад сам први пут то изговорила, до тад сам пуштала. Било ми га је жао. Он је знао да сам се заљубила у њега зато што је књижевник и мислио је ако и ја почнем да се бавим књижевношћу, да наша љубав неће бити ништа нарочито. Разумела сам га.

Он је изградио своју сигурност у моју љубав баш на књижевности. Слободан Милошевић ми је једном рекао:’’Па ви сте бољи писац.’ Нисам могла да поднесем такве комплименте. Антоније је имао специфичан ритам, његова дела као да су песме. Проникла сам у то како пише. Негде пред крај сам му рекла: ‘Знаш шта, Антоније, немој да се бринеш. Ако умреш, и даље ће ти излазити романи, ја ћу да пишем и да те потписујем.’ Одговорио ми је: ‘Можеш, само немаш моје искуство’.“

Ипак, подсећам госпођу Миланин да је једне године Антоније Исаковић вратио Октобарску награду за књижевност због ње.

„Тада је требало ја да добијем Октобарску награду за књижевност за ту годину, а Антоније за целокупно књижевно дело. Али некима је било чудно да муж и жена буду награђени у исто време, да две награде иду у исту кућу, па је Момо Kапор, који је био у жирију, ту видео своју шансу: ‘Одузећемо Лепосави, нека остане Антонију, а ову годишњу даћемо Ðурићу.’ Издавачу који је њему требао. Извините, какав је то начин, помислила сам. Онда сам рекла нешто што је баш пецнуло Антонија. Не сећам се шта тачно, али је заслужио да га пецнем. И после тога је Антоније телефонирао жирију: ‘Ако ви њој одузмете награду због мене, ја враћам своју.’ То сам га ја наговорила да каже! Он је имао толико награда да му није било ни битно, једна више или мање. Овако је испао витез.“

Цитирам Kапора, који је тада рекао: „Можда и њихова кућна помоћница пише изврсну поезију.“

Хоћете да погађате шта сам му рекла?“

Опет гледам у посечени Студентски парк.

„Kућна помоћница, зашто да не?“

На излазу, док ме прати, питам шта би данас рекла свом супругу.

„Е, мој Антоније!“

 

 

Њузвик

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *