На данашњи дан 1839. абдицирао кнез Милош Обреновић

Поделите:

На данашњи дан 1839. године абдицирао је кнез Милош Обреновић у корист сина Михаила и напустио Србију, окончавши прву владавину коју је као вођа Другог српског устанка започео 1815.

Отишао је због сукоба са старјешинским слојем који је захтијевао учешће у власти и доношење устава и закона, што аутократском владару никако није одговарало. Под притиском Милетине буне, 3. фебруара 1835. донесен је либерални Сретењски устав, али га је кнез због противљења Русије, Аустрије и Отоманског царства са задовољством суспендовао већ у марту 1835.

Крајем 1838. турски султан је издао хатишериф, према којем је с кнезом власт дијелио Совјет, што Милошу није било по вољи. Послије неуспјелог мирења са уставобранитељима морао је да напусти земљу, у коју се вратио 1859, послије одлуке Светоандрејске скупштине 1858. о збацивању кнеза Александра Карађорђевића, и владао је до смрти 1860.

Српској јавности је недовољно познато да је један од најпознатијих српских вођа, модерног доба, Кнез Милош, презиме Обреновић преузео 1810. године, од ујака, а да му је право презиме било Теодоровић. На тај чин, претпоставља се, Милош се одлучио после смрти брата од ујака, Милана, који је као истакнути војвода имао велики углед у народу.

Уз Милана, Милош је прошао скоро све велике битке у Првом српском устанку, а због исказане храбрости од Карађорђа му је на управу и одбрану поверена Ужичка нахија. Након пропасти Првог устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији, добивши амнестију од турских власти и поставши оборкнез Рудничке нахије. Касније је своју владавину проширио на Крагујевачку, а потом и на Пожешку нахију.

Изгнанство

Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Своја имања у Влашкој кнез Милош је стекао монополом на трговину, а и закупом рудника соли у Влашкој. Међутим, одлуком Свете алијансе, кнез Милош није дуго остао на свом имању. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму с аустријским двором, одредили су му за место Беч, којим је владао кнез Метерних, а са којим ће кнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички сукоб. У Бечу, где му је кретање било ограничено, смео је ићи на север или према Чешкој или Моравској али никако на југ. Кнез Милош је у Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске тврђаве, садашњег Ринга. На један спрат куће је дозволио да се усели са породицом књижевник Вук Стефановић Караџић, који му је био на услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингу имање на којима су данас чувене пивнице.

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило је, после два боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила. У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџића. Кретање кнеза Милоша и Михаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто време били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Београда. Кључан догађај за Милоша у то доба представља смрт његове супруге Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не добија сагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге. Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију. Под његовим утицајем избила је 1844. године Катанска буна, названа по униформама организатора ове буне, који су пребацили преко реке Саве и покушали да побуне Западну Србију под вођством Стојана Јовановића Цукића. Буну је угушио Матеја Ненадовић са Ваљевцима у њеном зачетку. Исте године, Србија је, после доста перипетија, добила први савремен грађански законики, који је саставио Јована Хаџића (на том послу је радио од 1837. године) по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804., аустријског из 1811. и холандског из 1838.) Кнез Милош и Михаило су окупљали поверљиве људе око себе и правили планове за повратак у Србију, међутим, они нису били за српске сукобе са Мађарима за разлику од присталица илирског покрета, који ће се претворити у ратни сукоб за рачун рестаурације Бечког двора. У марту 1848. године отпочели су студентски немири у Бечу који ће покренути оружане сукобе у целом царству. Метерних априла 1848. у великом страху бежи из Беча и одлази у изгнанство. Крајем априла кнез Милош шаље Вука Караџића на „Велики словенски конгрес“ у Праг, свог сина, кнеза Михајла, упућује у Нови Сад како би спречио сукоб између Мађара и Срба, док сам одлази на југ у Загреб на заказан Хрватско-српски сабор, где га присталице „илирског покрета“ и рестаурације Хазбурга због својих веза са Кошутом убрзо стављају у кућни притвор.

Смрт Милоша Обреновића

Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26. септембра по новом календару 1860. године, у својој 80 години, у Двору у Топчидерском парку.

Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду.

Наслеђе

Кућа Милоша Обреновића у Горњој Црнући, из које је Милош две године управљао Србијом и у којој је донета одлука о подизању Другог српског устанка, је проглашена за споменик културе од изузетног значаја.

Његово име носи Улица Кнеза Милоша у Београду, дуж које се налазе бројне државне институције и амбасаде, те улице у бројним другим српским градовима. Улица је носила име Улица Милоша Великог све док јој за време комунизма нису променили назив у њено данашње име. Композиција „Таковски устанак“ која га представља постављена је 2004. испред зграде Владе Србије. Књаз Милош А. Д. је један од водећих српских произвођача минералне воде.

Милан Ђ. Милићевић је 1893. објавио књигу „Кнез Милош прича о себи“ приређену на основу рукописа старог више деценија у коме је кнез Милош причао о свом животу, а писар је то записивао.

Кнез Милош је имао осморо деце у браку са кнегињом Љубицом, и још осморо ванбрачне деце.

Неколико година његов берберин је био Нићифор Нинковић који је о томе оставио мемоаре. Лични лекар током прве владавине био му је Бартоломео Куниберт који је написао двотомну књигу преведену на српски под насловом „Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића 1804-1850“.

Црква Светог Саве на Савинцу је његова задужбина.

Део породичне преписке кнеза Милоша сачуван је код његове ћерке Петрије Бајић у близини Темишвара. Имање је 1925. године откупио Јоца Вујић и преписку је завештао Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ која је 2015. године објавила књигу „Породична преписка кнеза Милоша Обреновића из Архивске збирке Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић““

Кнез Милош у анегдотама

Кад је кнез Милош ослободио Србију и завео неки ред у земљи, онда они који су полагали неко право на заслуге у земљи, а веле да их је било пет или шест, дигну се па Кнезу Милошу у Крагујевац. Кнез Милош их лепо прими и упита их што су дошли.

Па, Господару, рећи ће један од њих, дошли смо да те молимо да поделиш Србију на спахилуке, те да и нама даш по који спахилук, јер и ми имамо заслуге за ову земљу, па је право да будемо спахије.
Какве спахије, оца вам вашег, зар се ми борисмо и крв проливасмо док истерасмо спахије из земље. Турци су били спахије у овој јадној земљи, па сад да дам народу крштене спахије да му крв сисају.
Дуго су ћутали ти народни трудбеници, па ће онда тек један од њих рећи:

Па, Господару, кад то не даш, а ти нам дај титуле грофова, барона…
Јес, јес, отац ти је био козар ти требаш да будеш гроф… јок море, батали.
Па, кад нам ни то не даш, а ти нам бар допусти да се зовемо као они Руси – Корзаков, Горчаков, Дондуков…
Е, то море, одговори кнез Милош. Ето, ти се зови, указујући прстом на сваког, Шаров, ти * Зељов, ти – Белов, ти – Гаров, ти – Мургов (имена волова).

Медицина
У Србији се у Милошево време прочуо један надрилекар који је сам на своју руку справљао неке „лекарије“ против болова и потом их продавао сељацима. Пошто је било притужби на његово „сочињеније“ ти су гласови стигли до Милоша и он нареди да му приведу надрилекара да га испита. Након што се Милош уверио да надрилекар прави неке смешне траве потпуно произвољно, он изрече пресуду: „Ударите му 25 батина, а онда му ставите на леђа те његове траве да му олакшају болове.“

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *