Србин ког је Мухика угостио, а Лавров вадио из затвора

Поделите:

Много је оних који маштају о путовањима, светски познатим местима, најнеобичнијим крајевима, али је мало њих који попут пустолова са великом радозналошћу одлуче да се упусте у истраживање и најнепознатијих крајева света без имало страха.

Таквог авантуристу има и Србија. Виктор Лазић је књижевник и адвокат. Ипак, најдраже занимање му је светски путник. До сада је обишао 85 земаља, упознао много занимљивих и значајних особа, сусретао се са безбој непредвиђених ситуација и доживео оно што многи неће ни за цео свој живот. Међутим, и даље сматра да још ништа није видео.

Foto: Privatna arhiva

Од венчања до затвора

Страст за путовањима јавила се јако рано. Са родитељима је био у прилици да посети Париз и Лондон, а сам на прво веће путовање отишао је са 18 година, у Хамбург. Колико је његова жеља за путовањем била велика говори и чињеница да се још у средњој школи пријавио за такмичење за дактилографе, јер је прва награда била пут у Будимпешту. У жељи да оствари свој циљ, вежбао је толико да су му руке месецима касније биле у завојима, а такмичење се обављало на старим писаћим машинама. Од тада његову страст прати упорност која већ годинама не посустаје.

Земља за земљом, искуство за искуством. Од 18 сати бежања са сопственог венчања у Боток племену, када се тешко разболео и залутао у следеће племе, до хапшења у Јужној Осетији, где је у затвору провео више од недељу дана.

“Извукао сам се захваљујући ангажовању многих добронамерних људи од Ненада Поповића до Вељка Лалића, Вука Јеремића и Сергеја Лаврова. Иако сам био потпуно невин, па ни за шта чак ни званично оптужен, понекад и понегде можете бити криви и за то осуђени због грешака оних који вам суде или само зато што сте се нашли у погрешно време на погрешном месту. Моје ослобођење су подржале многе светске организације и федерације новинара, а посебно сам захвалан нашем УНС-у, УКС-у и Репортерима без граница”, присећа се Лазић у разговору за „Б92“.

 
Књиге као сувенири с путовања

Са сваког путовања Виктор са собом донесе и понеку књигу или више њих. На тај начин наставља традицију дугу годинама, а чува их у породичном “Музеју књиге и путовања Адигат”. Ту је могуће наћи јестиве књиге од пиринча, нејестиве од измета слона, на штапицима од бамбуса, на корицама од људских костију…

Познанства вредна хиљаде километара

Бразил, Аргентина, Уругвај, Француска и Словенија последње су земље које је обишао и из којих носи једнако занимљива искуства. У Бразилу је пронашао улицу која носи име наше земље, у Амазону је пливао са делфинима и дружио са пиранама и тарантулама, јео ларве из дрвећа како би преживео у џунгли, упознао некадашњег председника Уругваја Хосе Мухику, познат као најсиромашнији, најскромнији и уједно најомиљенији председник на свету.

“Мухика је, као и сви велики људи, комплексна личност и дефинитиван суд о њему донеће само дуг проток времена. Свакако је веома скроман. На пример, знам засигурно да је одбио двеста хиљада евра да одржи један говор о својим убеђењима. Једноставно, није га то привлачило, а новац му није мотивација. Веома је био срдачан, Кустурицу иначе сматра за доброг пријатеља. Није био одушевљен нашом ситуацијом и нагињању ка Европи или ка Русији – сматра да народи требају да се изборе за сопствени пут.“

У Уругвају је упознао и Србина из Борче који је са собом повео жену и 8.000 кактуса. Без кактуса није хтео да оде из Србије, па је успео бродом да их пренесе у Уругвај, где их сада и узгаја. Још једну занимљиву личност упознао је у малом месту у Амазонији, а реч је о баки, Дики Фразао, која прави чудесне хаљине од материјала из џунгле. Њене радове наручивали су чак и папа и белгијски краљ. И у 96. години врло вредно ради, додаје Виктор.
Да ли се у некој од досадашњих ситуација осећао уплашено?

„Не треба мешати немање страха и храброст. Ретки су људи који се не боје. Али, они не могу бити храбри. Храброст је када се бојиш, али побеђујеш страх“.

Најлепша и најгора искуства везана су му за Србију, али има и оних изван наше земље којих се врло често сети.

„Свакако су били веома тешки тренуци у Ираку када су пуцали на моју ‘ладу’ и када ми је метак разлупао фар, када су ме на правди Бога затворили у затвор Јужне Осетије да истражују да ли сам заиста онај за ког се представљам или када сам главом без обзира морао да бежим са сопственог венчања. Но, како време пролази, нисам сигуран чак ни да ли су ово најгори или најбољи тренуци мојих путовања! Што каже Ајнштајн, све је релативно.“

Након толико сати проведених изван своје земље, у коју се сваки пут врати, и путовања у непознато, деси се да себи каже “не могу ја ово” или “други пут ћу”.

“Сваки дан то кажем, и то више пута у току дана. Онда се сетим афричке изреке да све што човек може да одложи за сутра, не мора ни да уради. А ја желим да урадим ствари. То је вечита борба са пасивношћу, која је саставни део сваке личности.”

Породица? Србија, Бразил, Кина, ко зна…

На сваком путовању са собом увек има три ствари.

“Мапа, пасош и кредитна картица су свето тројство путника, с тим што је сад мапу заменио мобилни телефон. Ипак, са собом увек покушавам да понесем главу. Све остало је мање важно. Увек путујем спонтано, не планирам дуже од дан унапред, а и током самог путовања умем да потпуно променим правац.”

И да, никада не планира, чак ни онда када је породица у питању.

“Какви планови… Не волим да планирам. Куда ме пут и живот нанесу, све ћу то прихватити. Живим тачно онакав живот какав одговара мојој личности и какав желим. Мислим да бих ја и сви око мене пуно изгубили ако би се то променило. Што се тиче породице, не бежим од тога. Биће. У Србији, Бразилу, Кини… ко зна“, искрен је Лазић – „Ниједно путовање није било узалуд, чак и када нам се чини да јесте.“

Б92

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *