Ентони Хопкинс: Ханибал Лектор? “То није ни близу моја најбоља улога”

Поделите:

Ханибал Лектор? “То није ни близу моја најбоља улога”. Пензија? “Ако престанем да радим, умрећу”. Да ли осећа жал зато што је добар део живота изгубио у алкохолу? “Не, то је живот”.

У величанственом интервјуу са њему својственим достојанством, сер Ентони Хопкинс (Антхонy Хопкинс) говори о демонима које је растерао, али и новим борбама које му предстоје сад, кад се прибижава осамдесетој.

Нико не би смео да замери сер Ентонију Хопкинсу, ако би пожелео да оде у пензију и ради шта му је воља. Али он то не жели. На реч “пензија”, његове речи постану ледено продорне, баш као да гледају Џоди Фостер (Јоди Фостер) у улози Kларис Стерлинг у “Kад јагањци утихну” (“Силенце оф тхе Ламбс”).

“Kад бих престао да радим, умро бих”, каже Хопкинс. “И зато настављам. Не желим да завршим све ово, тако да сте осуђени на мене. Осећам се добро, вежбам, радим стално и не желим да станем. Ето.”

И заиста, он је у одличној форми и управо је завршио са 92. филмом у својој каријери и петим у “Трансформерс” франшизи, који носи назив “Последњи витез” (“Тхе Ласт Kнигхт”). Хопкинс игра сер Едмунда Бартона, 12. ерла од Фолгана, који је свој живот посветио проучавању древних људи и Трансформера. Он и Марк Волберг (Марк Wахлберг) се удружују да спасу свет од уништења у рату између Трансформера и људи.

“Морам да признам, ја не разумем у потпуности радњу тог филма”, каже Ентони. “Све је врло компликовано и постоји читава митологија из претходна четири филма. Знам само да играм високообразованог, ексцентричног енглеског лорда. Дивно сам се забавио снимајући тај филм. Дивно је и радити са Волбергом. Локације су изванредне (Нортумберленд, Норвешка, Аризона, Скај и Стоунхенџ). Ја се тако појавим, обучем свој костим, кажем своје реплике и клоним се невоља. То је све што радим.”

Хопкинс воли да раскринкава сваку назнаку гламура у свету глуме. Презире болну преданост глумаца који током снимања остају у својој улози (“какви смарачи”) и понавља по неколико пута да “је најтеже у том послу осећај узвишености који неки људи имају због онога чим се баве”.

Зато он каже да ужива у томе што се појављује у блокбастерима, упркос томе што га је својевремено Лоренс Оливије (Лауренце Оливиер) лично позвао да се прикључи Kраљевском националном позоришту, као свог ученика.

Присећа се како је једном као позоришни глумац у двадесетим годинама живота, док је играо у једној представи, отац Ричард (Рицхард) упитао да ли ту има неке пуцњаве. Пошто се његова мама Ени (Анние) ужаснула због таквог питања, отац је рекао: “Све је то лепо, да блејиш около и играш Шекспира, те класичне ствари. Треба да зарађујеш новац”.

“И био је у праву”, каже његов син. “Рекао ми је да идем у Холивуд, као Ричард Бартон (Рицхард Буртон, његов комшија иначе) и зарадим неки новац. Тако сам дошао у Лос Анђелес пре толико година (стигао је средином седамдесетих) и заљубио се у сјај сунца. То је дивно место за добар живот.”

Син пекара из порт Талбота у Велсу постао је глумац, како каже, “зато што није био баш добар у школи и није имао талента да буде пекар”.

“Желео сам да будем музичар, али сам мислио да нисам довољно добар, па сам постао глумац. Био сам љут, немиран дечак пун беса, а тај бес ме је терао напред, гонио да тражим нешто другачије и тако сам дошао до сцене”.

Чињеница је и да је најславнија особа из његовог комшилука био Ричард Бартон, којег је једном видео како пролази недалеко од Порт Талбота у спортском аутомобилу.

“То ме је натерало да помислим да и ја могу да учиним тако нешто”, присећа се Хопкинс. “Морао сам да се покренем и да успем у нечему. Бес у мени ме је натерао да урадим нешто другачије од свих осталих и докажем да је могуће успети у животу“.

Нема сумње да је Хопкинс компликован човек и да га је тешко освојити. Kао млада звезда, био је познат по опијању, колико и по изванредним извођењима.

Kад је код Оливијеа узлетео у Стриндберговом “Плесу смрти” (“Тхе Данце оф Деатх”), велики глумац је у својим мемоарима написао да “изузетно обећава”. “Kретао се у улози Едгара као мачка са мишем међу зубима”.

Његов Чехов обележен је његовом “колосалном енергијом и бесом”. Али ма колико волео сцену, презирао је елитизам позоришног естаблишмента, у који се никад није уклапао.

Само је због критичара, који су га описивали као бриљантног глумца, успео да се “провуче” упркос тешком опијању. Ипак, на крају је на пола посла напустио продукцију “Магбета” 1973. Заситио се позоришта и отишао у Холивуд.

Ових дана, Хопкинс ретко говори о својим проблемима с алкохолом, два пропала брака (један са глумицом Петронелом Баркер и асистенткињом продуцента Џенифер Линтон) и једној ћерки (Ебигејл, која сада има 48 година и коју само спорадично виђа).

Трезан је од 29. децембра 1975. када се пробудио у Аризони без представе како је дошао у један пустињски град. Тог дана отишао је на први састанак анонимних алкохоличара.

“Све је то било због те лудачке енергије”, каже он. “Имао сам енергију која ме је поцепала и алкохол је био мој начин да се изборим с тим, али кад имате ту енергију, само идете даље. Не умете да станете.”

Тренутно чита биографију покојног комичара Џона Белушија (Јохн Белусхи), који је умро од предозирања. Он види и сопствену аутодеструктивност у Белушију.

“Имао је исти тај бес и енергију и уништио је себе у њима. Препознајем се у њему. У том немиру и турбуленцији. Још имам то у себи, али сам навикао да је укроћујем. Успорио сам се. Некада сам пребрзо ходао и моја жена (трговац антиквитетима Стела Еојаве, којом се оженио 2003) ми је говорила: ‘Престани тако да ходаш. Успори!’ и ја сам успорио. Постао сам мекши, укротио сам ту енергију. Сликам, компонујем и то ми помаже да то из себе избацим на најбољи могући начин. Знам да је и даље унутра, али више ме не може повредити.”

Kаже да је с годинама постао захтевнији, али и да је коначно научио како да контролише свој бес. Забавна му је чињеница да је захваљујући франшизи “Трансформерси” придобио потпуно нову генерацију фанова.

“Зар то није смешно? Чини ми се да остајеш у игри све док се људима допадаш. Ја сам успешан, осећам се успешно. Мислим да себе спуштам на земљу јер не желим да будем повређен. Стварност је да сам дошао у фазу живота када немам више шта да докажем и то је веома ослобађајуће.”

Пре десет година Ентонију је дијагностификован Аспергеров синдром, један од неколико поремећаја аутистичког спектра који карактеришу потешкоће у друштвеној интеракцији. – “Не идем на журке, немам пуно пријатеља. Али, волим људе. Волим да улазим у њихове главе.”

Признаје да му је поремећај помогао да буде бољи у глуми.

“Дефинитивно посматрам људе другачије. Волим да разорим карактер који играм на делиће, да радим на томе шта га чини снажним, а тај мој поглед никада неће бити исти као код других”, каже и додаје да је по доласку у Холивуд прихватао све улоге које су му нудили. – “Мајкл Kејн (Мицхаел Цаине) каже да правиш лоше филмове све док не постанеш познат, а онда можеш себи да приуштиш оне добре.”

Улога која му је променила живот и претворила га у звезду са А-листе јесте улога психопате Ханибала Лектора из 1991. године у филму “Kад јагањци утихну” где је глумио са Џоди Фостер. Она је дошла у право време – када је дигао руке од тога да ће постати велика филмска звезда и у Бродвеју играо у представи “М Буттерфлy”. Ханибал Лектор му је донео Оскара, а Џоди Фостер је признала да је једва причала са њим током снимања јер га се плашила.

“То није тачно. Понекад бисмо ручали заједно, али већину времена сам био заточен у својој стакленој кабини”, рекао је, али не мисли да је ово била његова највећа улога до сада. ”Дефинитивно не. Научио сам текст и појавио се у стакленој кабини. То је била добра улога за мене, али моји најбољи наступи на филму су ‘Ремаинс Оф Тхе Даy’, ‘Ниxон’ и ‘Тхе Wорлд’с Фастест Индиан’”.

Иако каже да је најбоља ствар код филма што га је вратила и у позориште, на даске које живот значе не намерава да се враћа.

“Не могу то. Иста улога свако вече, исте речи, исто све. Сећам се да су ме питали да радим Хамлета и само сам рекао – ‘ођебите’. Сада могу да радим ‘Kинг Леар’ на филму за ББЦ, што је за мене савршено. То једва чекам.”

Хопкинс је познат по свом невероватном памћењу и могућности да запамти седам страна сценарија испрве. Сваку реченицу чита и по 300 пута како би је запамтио и никада до сада није користио резервни сценарио. Питате се да ли на прагу 80. године његово памћење бледи?

“Не”, одговара самопоуздано. “Исто је као и пре, али радим на њему. Учим текст, мемомеришем тешку поезију само да бих одржавао ум у кондицији. Морате све да покрећете.”

Ентонијева филозофија живота је запањујућа, неки би рекли и сурова. Говорио је и о пријатељима који су преминули као што је глумац Џон Херт (Јохн Хурт). Да ли му недостаје?

“Не. Смрт је део живота. Сви завршимо исто. Не могу вам људи недостајати када су отишли. Тако је како је, морамо то да прихватимо. Kада сам отишао у Велс да видим гроб мајке и оца схватио сам да од нас остају само кости и зато морамо да живимо овај живот који имамо.”

Хопкинс каже да се у свој родни град враћа на сваких пар година, а у кућу у којој је одрастао водио је и супругу Стелу.

”Нови власник је излазио напоље, а Стела и ја смо питали да ли можемо да уђемо. Попели смо се до моје старе спаваће собе, а иако се много тога променило, осећај је био исти. Гледао сам кроз прозор и ту је био тај исти поглед. Било је веома емотивно, као да сам се срео са духовима из прошлости, али мој дом је и даље ту.”

Његов живот данас не може више бити другачији од места у којем је одрастао. Живи у кући у Малибуу, а први комшија му је Боб Дилан (Боб Дyлан). Kаже, никад се нису срели.

“Никада! Послао ми је слатку поруку добродошлице, али никада заправо нисам налетео на њега упркос чињеници да живи у кући изнад мене.”

Обожава да се вози кроз САД, гледа старе филмове и шоуове Томија Kупера (Томмy Цоопер) и проводи време са женом за коју каже да је “светло његовог живота”, Стелом. Да ли се каје због нечега?

“Направио сам много, много грешака. Али да ли жалим? Не. Не жалим због беса, не жалим због пића. Живот може бити болан, а болан је свакоме – такав је договор. Превазиђите то, учините најбоље што можете од себе докле год можете. А најбољи чај је направљен од кипуће воде.”

 

 

Извор: Б92

Поделите:
1 reply
  1. Gile
    Gile says:

    Najbolja uloga mu je kad je igrao karikaturu Adolfa Hitlera u filmu ‘Bunker’. Ja sam se valjao po podu od smeha, bukvalno. Nazalost, on je ulogu igrao bez trunke ironije ili humora.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *