Јован Шиповац: Част отаџбине Српске – скоро цео век на испиту!?

Поделите:

Познати примери послератних судбина хероине Милунке Савић и Војводе Живојина Мишића и сличне или далеко теже али мало познате судбине савремених српских хероја из ратова деведесетих година, подстичу нас на размишљање када ће на јавну сцену ступити одговорна и патриотска власт која ће поштовати учинак и значај њихових дела, и дати одговарајући третман својим највећим ратним јунацима…

Чланак о српској хероини Милунки Савић[i] – најодликованијој жени-ратнику у Великом рату пред чијим би помињањем имена – те жене горостасног јунака а скромне и благе српске мајке – требали сви да устанемо, подстакао ме је, по ко зна који пут, да се запитам какав смо то ми народ. Због чега? Зато, јер се ближи већ скоро пун век непрекидног срамног односа српских власти ка њеним најбољим кћерима и најбољим синовима попут војвода Живојина Мишића [ii],Петра Бојовића и других јунака некада, или према српским борцима и командантима из ратова деведестих данас, који су се сви, у различитим судбоносним тренуцима, на јуначки начин, борили за спас и част своје отаџбине.

milunka_s1

                                          Милунка Савић 

Највећи српски хероји Великога рата, страдалници албанске голготе, најхрабрији Солунци, без обзира на чин (од десетина хиљада обичних редова до славних српских Војвода), чим се стишао одјек Великога рата и уз додељену земљу с њом и колонизације становништва, када ратни команданти и њихови јунаци из јединица више нису требали да спасавају рањену и од спољног непријатеља измучену Србију, полако али сигурно уклоњени су из јавног живота. Послератни саборци славних српских војвода, генерала и официра, изоловани од било каквих важних функција, остављени су и заборављени да сами и у кругу својих породица видају ратне ране, које су, онима који су успели да поживе, временом и зарасле, за разлику од рана у срцу и души које су наставиле да крваре због односа мајке Србије за коју су се борили, а која их је протоком времена не само оставила и заборавила, већ, и, умањујући значај њиховог дела, почела погрдно да назива „Солунашима”.

 apis

Пуковник Драгутин Димитријевић-Апис, још један од славних команданата над којим се отаџбина најстрашније огрешила 

По завршетку II Светског рата, српске јунаке, углавном монархистичке српске провијенције, нова комунистичка власт на крилима победе је све које нису побегли и емигрирали или побила или затворила, дакле већином оне из краљевске војске али и комунистичке хероје који су кроз страхоте рата на делу препознали и доживели ”братске” непријатеље и поред прокламованог ”братства и јединства” назвали усташке, муслиманске и балистичке злочине, правим именом. Некадашњи борци комунисти – који су након рата имали сувише јак национални ”српски предзнак” и карактер а посебно од резолуције Инфорбироа и ”руски белег”, прошли су још горе од хероја Великога рата, завршавајући по Голом отоку и другим идеолошким казаматима, обележени као Велики Срби тј. мали Руси, или српски националисти, укључујући чак и децу бораца од многих јунака (свакако не мислим на децу издајника или ратних злочинаца) већином потомке бораца равногорског покрета, који се деценијама после 45-те, као неподобни, нису могли у државним службама запослити.

Када се деведесетих баук рата надвио и потом рапламсао од стране истих оних како спољних тако и унутрашњих непријатеља, и из истих оних праваца од којих смо се у Великом и II Светском рату, успешно али уз огромну цену одбранили – рата усмереног по ко зна који пут против и на терет српског народа – показала се на делу она дуго потискивана и скривана истина, коју су с муком храбре српске патриоте и прозивани српски националисти од заборава историје сачували.

Готово преко ноћи заклети комунисти доживели су својеврсну катарзу постајући националисти тако што су кроз ”марксистичку интернационалу уједињене браће” одједном јасно угледали геноцидне намере повампиреног усташтва и ханџарско-вахабитског налета ”младих муслимана, који су у међувремену довољно порасли да понесу у срце Европе неоисламистичке идеје Отоманске империје са актуелном жељом да на крилима ИСИС-а на крају стигну тамо где је 1683. заустављен Сулејман. Опет су у ратовима деведесетих у Хрватској и посебно у БиХ највећи терет понели потомци оних истих Солунаца и јунака отаџбинског рата, који су много пута уз команду ”за мном” херојском борбом и храбрим делима попут водника Грујовића[iii], мајора Тепића[iv], генерала Младића и његових команданата и војника који су јуначким делима по угледу на мајора Гавриловића[v] ушли у славну историју ванвременских српских Леонида, о којима се још увек недовољно пише и о којима ће се тек у времену које је пред нама писати као о српским Синђeлићима с краја 20-ог века.

Milan-tepic-670x447

                                   Мајор Милан Тепић –последњи одликовани херој ЈНА

Још није ни изветрио мирис барута на Балкану и осушило се мастило са Дејтонских парафа а већ је разним бирократским заврзламама уз помоћ нове ”демократске” власти, хашких ”делитеља правде” и страних служби, разним сплеткама, лажним уценама, притисцима и другим потезима прво уклоњен комплетан кадар легендарних команданта славне српске војске и полиције који су створили Републику Српску, и послат на пут између превремене пензије и привременог али дуготрајног ”притвора” у Схевенинген. Потом је распуштање моћне војске и претапање њене огромне војне технике у пећима железара била само техничка реалност и још једна од тзв. надлежности којом је поратна Република Српска мазохистички слабила себе а јачала БиХ.

Херојима рата 1999., браниоцима Кошара и учесницима других славних битака широм Косова и Метохије, међу њима и припадника – послужиоца ПВО система који су обарали и ”невидљиве” и видљиве НАТО апарате, или пилота који су узлетали у небо на својим ловцима неисправних радара знајући да иду у заветени лазаревски сусрет са небеским висинама против неколико стотина пута веће војне силе у немогућој борби за земаљску победу. Иако на крају срушени и оборени, добили су они победу која се за живота само реткима и ретко храбрима пружа, да учине своја херојска дела бесмртним, што ће њихова имена задржати на највишим висинама оне божанске и патриотске Србије.

 org_sslx990

                                Генерал Ратко Младић 

Убразвајући технолошким променама и саму историју и ширење лажи и заборава, петокотобарске промене довеле су на крилима ДОС-а другосрбијанце и другу Србију да наставе срамну традицију уклањања највећих српских јунака из јавног живота и колективне свести српског народа са широким спектром модерних техника за спровођење својих неславних дела – од поменутог слања у Хаг и европске казамате, или српске затворе преко ”ефикасног” домаћег суда за ратне злочине који по сразмери гоњених и осуђених Срба наспрам других учесника рата није далеко од ”старијег брата” у Хагу или антисрпског суда у Сарајеву, све до угрожавања цивилних права скоро свих ратних команданата, командира и оних национално опредељених и успешних бораца – јунака овог последњег рата (али на жалост вероватно не и задњег против нашег народа) да су по истом ”програму” власти и страних саветника, скрајнути са тока историје, а многи и са животног пута.

Тако смо вероватно постали јединствен народ у свету да су многе породице са неколико ратних генерација доказаних јунака и бораца ”од прађеда до унука”, прошле третман власти на исти начин. Ако су бивши поносни ратници имали понекад снаге да отворено проговоре о својој муци и неправди на примеру како отаџбина – вољена мајка постаје зла маћеха – могли су само тужно да закључе да су и они поделили судбину солунских прађедова и да се понадају да бар њихови унуци неће тако проћи, јер ће се коначно нешто променити у држави, кад је ЧАСТ ОТАЏБИНЕ у питању. ЧАСТ да јунаци своју земњу као мајку и матицу увек до краја и без поговора бране, али и обавезу ОТАЏБИНЕ да своје најхрабрије синове који су за њу крварили потом чува и штити, и обезбеди им заслужени статус и достојне услове како би и она своју част сачувала, а борци своју обавезу одбране отаџбине с поносом и у миру наставили.

Где су и какве су садашње српске власти према својим херојима без обзира на земљу у коме сад већ добро расцепкани српски народ живи, односно преживљава? На жалост, на истом оном месту у односу на све борце отаџбинских ратова где и претходни властодршци, а чини ми се у још погубнијем и перфиднијем односу према српским херојима и ратним командантима.

Сатус бораца у борачкој организацији Републике Српске али ништа мање Србије и Црне Горе у којима се учесници рата скоро ни не воде као добровољци и борци (као да је и даље срамота те две државе српског народа да кажу да су њихови резервисти били у рату или да се народ добровољно одазвао и узео пушке у руке да спречи поновно клање), је у најмању руку катастрофалан. Крајње тужна али истинита чињеница је да је већина бораца – од којих су многи ратни војни инвалиди и међу њима многи истински јунаци (укључујући чувене ратне команданте) – буквално једна од најугроженијих социјалних категорија.

12313566_10208495941303891_341975344599679296_n

Генерал Владимир Лазаревић 

Да није тужно било би апсурдно смешно, војник и чувар државе коју је исти и створио и одбранио и за њу живот или део тела а свакако део живота дао, је економски толико угрожен да није у стању да живи живот достојан човека! Српски борац у својој одбрани без помоћи државе за коју се борио ако већ није неоправдано оптужен, гоњен, ухапшен или осуђен и већ не издржава казну у неком европском, сарајевском, хрватском или српском затвору, онда је сигурно преверемено пензионисан и склоњен из војске или цивилних структура, по налогу НАТО партнера, и разних ”деливери јунит-а”.

Над нашим народом се опет надвијају црни облаци, али не дају се и не мире са наметнутом судбином и даље поносни наши јунаци из претходних ратова, иако већ поприлично стари, седих глава и остарелих костију, уз мањи део оних међу њима, у позним средњим годинама. Очигледно и даље по принципу ”куване жабе” страни фактор разним ЕУ, ИПАП и СОФА споразумима треба толико полако да нас води и задржи на ЕУ-НАТО путу – док сви бивши ратни команданти и њихови виђенији борци спремни на одбрану отаџбине не поумиру или узму старачке штапове у руке, односно нестану као категорија становништва. Можда рачунају да после њих неће бити више нико  спреман да успешно брани државу од непријатеља, или можда поведе народне масе у борбу против уласка земље у НАТО брод звани ЕУ-Титаник.

загруженное (1)

Неоправдано оптужени Капетан Драган је ипак изручен и остављен непријатељима на милост и немилост попут многих бораца и официра у рату у Хрватској и БиХ         

Инат српски а делом и луда храброст је чудна појава на којој су до сада падале све реалне аналитичке процене преозбиљних и ”свемоћних” западних обавештајних апарата, којима српски непријатељи већ вековима изучавају наш народ, и који не верују да још нисмо до краја поробљени, да ”ратничке седе главе” могу све да истрпе и  преживе, чак и да се уједине и дигну свој глас који ће народ и чути, и поштовати, и правилно разумети.  А тај глас каже: Доста је! Земља је угрожена! Не играјте се са српским народом и српском историјом! Не водите српски брод тамо где му није место у раље непријатеља и вековних наши џелата!” Не предавајте окупаторима српску земљу натпољену крвљу оних који су њу борили! Ово смутно време старе кости и интуиција сваког правог борца и ратника добро препознаје – то је звиждук ветра из даљине који у пролеће доноси ону наглу хладноћу која леди жиле – тај жвиждук је зов отаџбине када се главе поново окрећу ка Истоку и због сунца које тамо излази да угреје старе јунаке, и због непогрешивог осећаја нашег народа да препозна с које стране су наши савезници, са које стране му никад није претила опасност за биолошки опстанак и ко ће нам помоћи у нашој одбрани, наравно, ако сами одлучимо да урадимо нешто и одбранимо се не чекајући савезнике.

Старији и млађи бивши борци, у овим смутним временима борећи се овај пут за елементарну егизистенцију, слуђени медијским манипулацијама разних јавних и приватних сервиса и уплашени новим политичким поделама у српском народу, обраћају се и стављају на располагање онима којима највише верују – својим ратним командантима – који без обзира што су у годинама, без новца, оружја и положаја, и даље имају оно што сви ”другосрбијанци” и сви припадници власти (част видљивим изузецима) немају, нити су икад имали, а то је непољуљани интегритет, ауторитет, натчовечанска храброст и оданост свом ратном другу и својој држави.

Ветрови који нам доносе немир опет ће у случају непосредне ратне опасности натерати плашљиве и неспособне властодршце да се обрате свом народу, међу којим су и његови бивши борци и команданти, као и главним полугама којима се свака држава на свету у случају рата и напада брани – војсци, полицији и службама безбедности. Безбедносни апарат системски уништаван деценијама, следећи погубну политку власти, ни данас (и поред најављених набавки средстава и опреме што је за похвалу) не сме значајније ојачати уз помоћ неког нама наклоњеног савезника или братске Русије, која нам, сведоци смо,  и у овим тешким временима – као пред Велики рат када је била и сама у опасности –  пружа братску руку спаса, и тиме угрожава себе, не остављајући нас саме непријатељу.

 88824_vest_rusija-vesti-vostok

                           Војска Републике Српске 

Државни безбедносни апарат више нема у својим редовима онај ратни кадар са искуством, ни командни ни војнички, који је ипак један од најважнијих фактора уз које се добија рат, и који зна да однесе превагу над математичким калкулацијама о снази оружја и бројчаном стању непријатеља, који, видели смо много пута у нашој даљој и ближој историји, више није тако супериоран, кад је част и одлучна одбрана наше отаџбине у питању. И управо зато, већина тих јунака, бораца и ратних команданата, иако немају услове за живот достојан човека, не чекају позив уплашене и неодлучне власти, прелазећи преко срамног односа државе према њима, поново се окупљају стварајући неполитички већ државотворни патриотски фронт, представљајући оно најбоље што ова земља има, како би поново били спремни, ако затреба, да бране народ, државу и ЧАСТ ОТАЏБИНЕ.

Почео сам текст о дуготрајном срамном односу државе и српских власти према некадашњим херојима попут Милунке и Живојина, или војводе Бојовића [vi], или према садашњим ратним херојима (од Младићевих команданата, официра и бораца Републике Српске, преко официра и бораца генерала Лазаревића – учесника рата на КиМ, до Капетана Драгана и других бораца у Крајинама у одбрани српског народа од на жалост успеле политике етничког чишћења нове независне државе Хрватске). Због тога желим да текст завршим верујући да ће се оваква политика власти која у континуитету траје већ скоро читав век и која је на крају иста у односу према својим херојима након сваког рата (а било их је на жалост много) коначно променити. Желим да верујем да ће се у јавном мњењу коначно формирати чврст став који ће омогућити да се овакав третман државе према својим најбољим синовима више никад не понови, и да однос достојан поштовања према часним борцима и официрима постане обавеза у свести и животу свих будућих генерација.

 загруженное (2)

    Војска Републике Србије 

 

Геополитика, политика и на крају српска историјска пракса показали су да ми као народ, не желећи да дође до рата, морамо имати јаку економију, јаку војску, полицију и службе безбедности, али и јаке савезнике да би били у стању да живимо у миру као да ће он трајати 1000 година, али истовремено бити спремни за рат као да ће почети сутра, што представља најбољи фактор одвраћања наших вековних непријатеља. Свакако је један од првих корака на том путу поштовање и давање одговарајућег статуса бившим борцима и официрима, али и стварање посебних економских услова за рад и живот свим активним припадницима војске, полиције и органа безбедности. 

У борби за истином и одбацивањем наметнуте српске колективне кривице неопходно је стално подсећање и снажно медијско облежавање и промовисање историјских догађаја о страдањима нашег народа и о победама српске војске у силним биткама за слободу (јер других код Срба није ни било). Поштовање вредности, традиције и дела наших ратних предака и њихових живих савременика, уз снажно некалкулисано јачање целокупног система безбедности, може и мора да припреми младе за одбрану отаџбине у случају да до такве потребе дође. Временом, (кога на жалост немамо превише) распознавање правих у односу на наметнуте вредности, дођи ће и до подизања колективне свести да се у будућности бирају само они достојни себе, својих предака, и славних савременика који следе српске националне интересе, што ће помоћи народу да све властодршце који се другачије понашају, брзо пошаље на сметлиште историје. 

Отаџбина је поново озбиљно угрожена и зато треба поручити народу а пре свега његовим борцима, јунацима а посебно њиховим славним ратним командантима – у случају, да, не дај Боже, дође до нежељеног и наметутог сукоба или рата, и поновне потребе државе за ангажовањем искусног ратног кадра, (без кога се тешко неравноправни и наметнути рат може добити) да следећи пут, на крилима победе и освојене слободе не понове старе грешке, већ да међу собом изаберу најчвршће, најмудрије и најхрабрије, и формирају такву власт и ”чуваре отаџбине и поретка” који ће генерацијама бити у стању да штите и чувају све државе српског народа, и буду стални ”корективни фактор” који више никада неће дозволити да на чело државе дођу они који ће се на непримерен начин односити према националним вредностима и интересима, и својим јунацима коју су ту исту државу и бранили и стварали. 

[i] www.pravda.rs

[ii] www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno

[iii] www.naslovi.net

[iv] www.spc.rs/sr/setshanje_na_majora_milana_tepitsha

[v] www.novosti.rs/vesti/

[vi] sr.wikipedia.org/sr

Фонд Стратешке Културе

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *