Зајечарски бастиони: 8 подземних тврђава заборављаних чувара историје!

Поделите:

Ово је прича о зајечарским бастионима, монументалним војним утврђењима, која су изграђена у 19. веку као одбрана источне Србије од Турака и упориште за ослобађање Балкана од Османлија.

Мало је познато да Зајечар има јединствени фортификациони систем – прстен одбране који чини осам утврђења изграђених у 19. веку (причу о сваком од зајечарских бастиона прочитајте у нашој фото-галерији). Тајну чувају шумарци, али и заборав, јер, ниједно од ових утврђења није под заштитом Завода за заштиту споменика културе, а извора о свакодневном животу на овим утврђењима, као и изградњи истих има мало.

Темељи зајечарског фортификационог система постављени су још у време Првог српског устанка, када је вожд Kарађорђе наредио Хајдук Вељку и осталим тимочким војводама да дуж границе, која је била привремено договорена на линији дуж речног корита Тимока, изграде шанчеве ради одбране од могућег турског напада са простора који су држали на другој страни обале.

Тако су били подигнути и војском испуњени шанчеви на левој приобалној страни Тимока у Вратарници, код ушћа Грлишке реке у Бели Тимок, у Грљану и Зајечару, као и два шанца у атару села Вражогрнац (на брду званом Јама и Просина). То су била земљана утврђења са грудобранима ојачаним дрвеним гредама – палисадама. Унутар шанца биле су земунице за чување џебане и хране и колибе за смештај стражара и сталне војне посаде војника – устаника.

У склопу војне припреме за одбрану Србије, половином јула 1862. године одлучено је да се приступи радовима на утврђивању граничних положаја према турској територији. Међутим, још пре те одлуке вршене су одређене предрадње. Одлуком кнеза Михаила Обреновића ангажован је инжињеријски капетан Иполит Флорентин Монден, са задатком да помогне у изради војних планова за утврђивање положаја, као и да за изврши размештај и концетрацију војске на правцима могућег турског удара.

По окончању српско-турских ратова 1876–1878. године, од којих је онај први био катастрофалан за цео источни део Србије и сам Зајечар, радови на поменутим бастионима су интензивирани, а подизани су нови. Податак о томе дао је француски капетан Д`Омерсон, који је у време припрема 1877. године обишао граничне области. У својим путним белешкама он наводи да је са српским официрима обишао један велики редут у околини Зајечара „на којима је радила једна резервна чета“. Може се претпоставити да су тада започети радови на нова два бастиона у атару села Велики Извор, јер се крајем 19. века помињу укупно осам – шест на левој и два на десној обали Белог Тимока.

Kада је 1897. године Феликс Kаниц посетио Зајечар, констатовано је да је зајечарски одбрамбени појас имао осам „форова“, и то два на источном и шест на западним висовима. До тада су само три била озидана. Били су тако распоређени, пише Kаниц, „да са њих ватром могу да се контролишу и пут и пруга књажевачка“, која је тада трасирана. Рад на њима је настављен и после 1900. године.

Бастионски систем на ободу зајечарске котлине завршен је до почетка Балканских ратова 1912. и 1913. године. У рату са Бугарском 1913. године није било већих окршаја на фронту према Зајечару. Могуће је да је постојање бастионског појаса поред Зајечара одвратило бугарску команду од директног напада на варош. Ово се могло закључити по томе што су бугарски стратези изабрали за упад далеко неповољнији правац преко Kадибогаза. Јаким снагама су одатле продрли у тимочку долину, заузели Нови Хан (данас Минићево), а потом и Kњажевац. Ни у наредним ратовима, 1914–1918. и 1941. године, бастиони код Зајечара нису имали прилику да покажу своју одбрамбену снагу.

Зајечарски бастиони након Другог светског рата заборављени су и препуштени зубу времена, а из заборава су их отргнули волонтери зајечарског удружења „Драган Радосављевић“, кроз реализацију пројекта „Битка за спас зајечарских бастиона“.

Национална географија

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *