Какву је „улогу“ Хелмут Кол имао у распаду Југославије?

Поделите:

Берлин — Немачка је изгубила Хелмута Кола, политичара “старе гарде“, оца немачког јединства после пада Берлинског зида.
Преминуо је моћни саговорник многих некадашњих лидера, од Роналда Регана и Џорџа Буша старијег, Франсоа Митерана, Маргарет Тачер до Михаила Горбачова, коме је он једном, док су увече, на изненађење заљубљених парова, шетали парком у бившем главном граду Бону, рекао да је немачко уједињење сигурно, као што Рајна сигурно тече ка мору, а Горбачов му тада није противуречио…

Кол, рођен 1930. године у питомом Лудвигсхафену, који је са 17 година постао члан Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), на чијем челу је сада Меркелова, био је за Немце, како су га звали, и “канцелар суперлатива“.

У срцима Немаца остаће упамћен као “канцелар ујединитељ“ и државник хришћаншких вредности и политичког визионарства, а у сећању грађана бивше Југославије као шеф немачке владе која је прерано и пре других европских земаља признала независност Словеније и Хрватске.

Кол, “канцелар-рекордер“ са шеснаестогодишњом владавином од 1982. до 1998. године и “политички отац“ актуелног шефа немачке владе Ангеле Меркел, један је од најчешће помињаних немачких канцелара на просторима бивше Југославије…

И док су му Словенци и Хрвати исказивали захвалност, дотле су неки немачки интелектуалци говорили да ће историја једног дана, ипак, поставити питање о одговорности Колове владе због прераног признања за сукобе у Босни и наставак распада Југославије.

Колови савременици, међутим, то негирају, тврдећи да се Немачка придржавала европских одлука, а приче о преурањеном признању приписују немачкој левици, која је, кажу, осећала повезаност са Југославијом.

Пре одлуке о признању, Немачка се одлучно заузимала за опстанак Југославије, кажу Колови савременици и указују да је, 1991. године, када је постало јасно да Слободан Милошевић жели “велику Србију“, на предлог Француске основана Бадинтерова комисија, а затим је Савет министара ЕУ најавио да ЕУ мора да покрене процес признавања, ако се у року од два месеца не пронађе мирно решење.

Тај рок истекао је почетком децембра 1991. године, а Немачка је на седници владе 19. децембра 1991. године, последњој у тој години, одлучила да ће признати Словенију и Хрватску 15. јануара 1992. године, подсећали су Колови сарадници, наглашавајући да се Кол тиме придржавао заједничке европске одлуке.

Он је свакако био политичар огромног искуства из “златних“, али и лоших времена и државник који је регион бивше Југославије увек сматрао важним.

За Кола се каже да је имао праву меру и знао да пусти проблеме мало да “одстоје“, пре него што “нестану“, а када је реч о немачком уједињењу, најзначајенијем догађају новије европске политичке историје, ту је Колов осећај за немачки национални интерес и начин реализације, неоспоран. Сам Кол у сећањима на те дане говорио је да “осећа захвалност и радост што је уопште могао то да доживи и у томе учествује“ и што је, “а то се често заборавља, све постигнуто без проливања крви“.

У својој ЦДУ, Кол је имао критичаре, али и оне који су га “ковали у звезде“, а међу онима који су га волели, били су, кажу аналитичари, и Руси, немачког порекла.

Колов пад започео је 1998. године у афери о донацијама његове ЦДУ, у којој Колова кривица није доказана, а Меркелова, која је важила за његову “политичку ћерку“, прва се тада од њега, кажу савременици, хладнокрвно дистанцирала.

Сам Кол је, међутим, говорио да он никада није имао интерес за обрачун, а медији пишу да је између Меркелове и њега “пут утабан“. Недавно је, међутим, у једној спорној књизи бивши Колов биограф новинар Хериберт Шван, написао да је Кол рекао како Меркелова нема појма и како није знала правилно ни да се служи ножем и виљушком, а ту се нашло и да је о Горбачову говорио као о пропалом председнику, а о бившем немачком шефу државе Кристијану Вулфу, као о нули и издајнику.

Осим финансијске афере у ЦДУ, Коловом паду допринео је и – евро.

Када су 2. маја 1998. године шефови држава и влада ЕУ, међу њима и Кол, донели одлуку о увођењу евра, њему је, изгледа, било јасно да је деловао против воље једног широког слоја Немаца, привукнутих на “немачку марку“ и да га то може коштати бирачких гласова.Неколико месеци касније, у септембру исте године, Кол је изгубио савезне изборе од бившег канцелара Герхарда Шредера.

У време евра – и дужничке кризе, стизале су критике на Колов рачун и то од његових демохришћана који су говорили да су њему рокови, изгледа, били важнији од стабилности.

За његове политичке одлуке говорило се да почивају на фундаменту вредности, обележених оним што је преживео – ратом, али и успехом, одговорношћу, обновом и помирењем, социјалним категоријама..

Колова “политичка домовина“ била је ЦДУ – партија, како се каже, слободе, немачког јединства и европске интеграције, а он се, у традицији првог првог посреатног канцелара Конрада Аденауера, у спољној политици залагао за даље повезивање Немачке са западом, а пријатељство са Америком сматрао делом немачког државног резона.

Када је, међутим, реч о унутрашњој политици, рецимо о односу према странцима у Немачкој, Кол је пре пар година, када је већ био далеко од политике, изазвао реакцију Турака, али и рођеног сина, када се сазнало да је у Бону 1982. године, у разговору са Тачеровом рекао да се Турци не интегришу добро и да у наредне четири године жели да преполови њихов број у Немачкој.

Колов син, Петер, привредник ожењен Туркињом, критиковао је свога оца због изјава од пре више деценија и рекао да и ЦДУ мора прихватити актуелну реалност да је Турска једна од најважнијих немачких партнера за будућност, а и његов други син, Вилхелм, имао је обрачуне са оцем.

Колова жена Ханелоре Кол извршила је 2001. године самоубиство, пошто је боловала од ретке болести – алергије на светлост и била присиљена да живи у мраку.

Кол је привукао пажњу Немаца када се пре неколико година оженио тридесетак и више година млађом Мајке Рихтер. Неупућени су се тада чудили, а упућени тврдили да другачије није ни могло бити и да би за старог конзервативца, какав је био Кол, свака друга опција, осим часне женидбе, била неприхватљива.

Колова женидба изазвала је, изгледа, несугласице у породици и синови, судећи према медијима, нису пуно држали до маћехе, о којој се писало као о чуварки Колових мисли и жени која говори уместо њега и склања с пута све оне који покушавају да му се приближе, а чак се постављало и питање да ли је старац-Кол затвореник сопствене супруге, чија је борба за његову политичку заоставштину већ позната.

Кол је последњих година једва могао да говори, тако да су медији писали о трагедији случаја да је човек, који је речима ковао историју, практично остао нем.

Танјуг

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *