Маја Лалић о фонтани: Споменици таштине и незнања дижу се често из комплекса

Поделите:

Овако ћемо имати руине будућности, грађевине, тргове и фонтане које смо напустили, а да нису ни били наши, сматра архитектиња.
„Тренутни урбанизам Београда доживљавам као недостатак кредибилитета да се окупе стручни људи који су врсни у свом послу, каквих Београд и Србија имају много, а плашим се да ће их бити све мање и мање због порука које им се свакодневно шаљу“, рекла је Маја Лалић за Недељник одговарајући на питање како јој се као архитекти свиђа све што се дешава у Београду у последње време а што је кулминирало са постављањем фонтане на Славији.

„Ако си млади архитекта и схватиш да на реци може да се изгради баријера величине тренутних кула ‘Београда на води’ не узимајући у обзир ни визуре, ни утицај на микроклиматске услове, док хумана пракса третирања речних обала многих европских градова говори супротно, ако нерешена власничка питања могу да се решавају применом силе под фантомкама – то су све јасне поруке за какве људе има места у струци, а за какве не. Не свиђа ми се у ком правцу иде архитектура Београда“, рекла је она.

Говорећи о томе да ли јој се свиђају нове грађевине, да ли су добро уклопљене у постојећу амбијенталну целину, да ли модерна архитектура града иде у добром смеру, Маја Лалић каже да свима саветује да прочитају књигу Дејана Суђића Тхе Едифице Цомплеx (Градитељски комплекс) која управо прича о томе како новац и моћ у рукама љубитеља власти бивају употребљени за подизање „споменика“ таштине и незнања, често из комплекса и фрустрација, примењујући „силу“ која им је у том тренутку на располагању.

Признаје да не би могла да издвоји неки креативни искорак у архитектури Београда који се догодио у последње време, док за „Београд на води“ каже – „но комент“.

„Београд је изгубио још једну трку. Права је штета да, кад већ дуго није грађено ништа сличних размера у једној метрополи, град иде застарелом праксом коју други градови увелико напуштају. А у свету управо наши људи воде велике пројекте, јер имамо и стручност и знање. Овако ћемо имати руине будућности, грађевине, тргове и фонтане које смо напустили, а да нису ни били наши“, сматра Маја Лалић.

Наш проблем је, између осталог, и што кључне позиције на којима се решава судбина града одавно нису професионалне већ политичке, уместо да се та питања оставе струци и иновативним урбанистичким праксама које спајају интересе заједнице са питањима одрживог развоја.

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *