Кад ће Србија и њени суседи постати део ЕУ?

Поделите:

ПРАВО ПИТАЊЕ НИЈЕ КАДА ЋЕ СРБИЈА И ЊЕНИ СУСЕДИ ПОСТАТИ ДЕО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ, ВЕЋ ДА ЛИ ЋЕ ЕУ ИКАДА ОТВОРИТИ ВРАТА ЗА ЗЕМЉЕ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА. ЈЕР, РЕГИОНАЛНИМ АУТОКРАТАМА ОДГОВАРА ЛИМБ У ПРЕДВОРЈУ БРИСЕЛА, А САМА ЕУ ЈЕ ОПТЕРЕЋЕНА ТОЛИКИМ ПРОБЛЕМИМА ДА СЕ И САМО ПОМИЊАЊЕ ПРОШИРЕЊА СМАТРА ПОЛИТИЧКИМ ХАЗАРДЕРСТВОМ. ТАКО ЈЕ, ПРЕМА ИСТРАЖИВАЊИМА ЈАВНОГ МЊЕЊА, ДВЕ ТРЕЋИНЕ НЕМАЦА ПРОТИВ ПРИЈЕМА НОВИХ ЧЛАНИЦА
За „Време“ из Бона
Ивица Дачић није познат по реторичким бравурама што га, међутим, никада није обесхрабривало. „За танго је потребно двоје, и Србија, која здушно спроводи реформе, не сме бити талац нечије опструкције“, рекао је вршилац дужности премијера на самиту Брдо-Бриони прошле суботе, говорећи о односима са Европском унијом.
Око тога колико су реформе „здушне“ дало би се расправљати, али Дачић је на Брду код Крања у за његове стандарде задивљујуће дипломатском тону побројао замерке на рачун ЕУ: напредак у поглављу 35, у које су смештени односи са Косовом, поставља се као услов за отварање свих других поглавља („Ако се тај темпо задржи, требаће нам деценија само за отварање свих преговарачких поглавља“); потребна је „јасна, предвидива и временски омеђена перспектива какву су имале досадашње чланице ЕУ“; грађани Србије „све више губе веру да ће приступни процес бити окончан, што је лоше и за нас и за ЕУ“.
Србија на европском путу тапка готово у месту још од краја 2009. када су укинуте визе за туристичка путовања у Шенгенски простор. Кораци који су уследили – званично добијање статуса кандидата, свечани почетак преговора, отварање овог или оног поглавља – бирократске су трице, вратанца која су одшкринута због тога што је Србија била добар ђак из предмета сарадње са Хашким трибуналом и Приштином. Утисак да Србија исту мету циља са сличног одстојања настаје, јер се ни до сада Брисел није устезао да преговоре развлачи или стопира по политичким критеријумима – као у случају Македоније (кандидат за чланство од 2005) или Турске (од 1999).
„Људима у немачкој администрацији сам рекао да је цела ова игра слалом на малом простору – још ако су вам капије покретне, онда никада не можете да дођете до циља“, рекао је тако Дачић у свом првом премијерском интервјуу који је у Берлину дао за ДЊ јула 2012. године. То што један од највећих лисаца српске политике варира сличне мисли и данас – након пет година „најбоље власти у новијој историји Србије“, грљења са европским званичницима и разговора са косовским Албанцима – потврђује тезу о суштинском тапкању у месту.
Ту судбину Србија дели са осталима у европској чекаоници (видети оквир). Последњи пут је клима за проширење у свих 27 чланица била повољна у јуну 2011. када је претходни шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозо дао препоруку да се затворе преговори са Хрватском. Укратко би однос ЕУ и њених водећих чланица према проширењу од тада могао да се опише парафразом легендарне изјаве регрута ЈНА Бахрудина Калетовића током рата у Словенији: „Они као хоће да приступе, а ми бисмо као да се проширимо.“
ПЕРСПЕКТИВА УМЕСТО РОКОВА: Стање у тих неколико несрећних балканских државица тренутно даје Европској унији за право. Са сиромашним и незапосленим грађанима, урушеним институцијама, партократијом и прегаженим медијима, ниједна није ни близу испуњавања макар формалних услова за чланство.
Али није због тог стања на терену Жан-Клод Јункер – човек који је малени Луксембург утемељио на пореским преварама – по ступању на функцију шефа Европске комисије 2014. рекао да током његовог петогодишњег мандата неће бити проширења. Он је то рекао због разлога домаћих који су се од онда само гомилали: финансијски колапс на југу континента, страх од могућег збега Бугара и Румуна у социјалне системе срећнијих чланица ЕУ, одлука Британије да напусти „клуб срећника“, мигрантски талас са Блиског истока, ренесанса десничарских популиста у етаблираним западноевропским демократијама, затезање односа са Владимиром Путином и напослетку улазак Доналда Трампа у Белу кућу.
Макар два од побројаних проблема заправо могу бити адути ЕУ у смутна времена, каже у разговору за „Време“ професор Ерик Горди, познавалац Југославије са Универзитетског колеџа у Лондону. Најпре, Британија се одувек противила тешњој интеграцији и проширењу ЕУ. Друго, америчка неурачунљивост у доба Трампа нуди могућност да ЕУ постаје значајнији играч.
Па ипак, то не мора ништа да значи за Западни Балкан: „Сасвим је могуће да су све кандидатуре биле део плана да ЕУ задржи утицај над балканским земљама јер је увек могла да им каже да неће постати чланице ако се не понашају добро. Та стратегија има све мање ефекта с обзиром на то да се све већи број људи изгледа слаже да ове земље никада неће ући у ЕУ. Да би ЕУ задржала утицај, она мора да пружа реалну могућност чланства.“
Ђаво често лежи у језичким детаљима – док Горди говори о „реалној могућности чланства“, а Дачић о „јасној перспективи приступа“, европски политичари реч „приступ“ упорно избегавају и говоре само о „европској перспективи“. Од идеје о проширењу су, чини се, остале само тлапње о томе да „европска породица вредности није потпуна без Западног Балкана“ – што је речено у Солуну још 2003; врзино коло саопштења и комуникеа у којима се „снажно подржава“ европска перспектива без посебних обавеза, а камоли рокова; извештаји о напретку у којима се мало куди, а више похваљује, па онда свакоме остаје да тумачи како му воља.
То је дипломатија између две ватре: постоји опасност да земље Западног Балкана, изнутра окупиране аутократијама, а споља разочаране празним обећањима, побегну под скуте Русије, Турске или земаља Арабијског полуострва; друга је опасност да оне заиста буду примљене у ЕУ, при чему би европски лидери ризиковали нове Румуније, Бугарске, Кипрове и Грчке, као и негативни публицитет који би дао ветар у леђа десничарским популистима. Закључак: у тренутку када је европски ланац ионако натегнут до границе пуцања није мудро, а свакако није опортуно, додавати том ланцу нове карике за које се оправдано сумња да ће бити трошне. Немци би такву дипломатску игрицу назвали Зицкзацк-Курс, у народском преводу – врлудање.
СВАКО ИМА СВОЈЕ КОСОВО: „Са сигурношћу знам да наредних година неће бити проширења ако не решимо базичне, фундаменталне проблеме ЕУ“, рекао је у фебруару Франс Тимерманс, потпредседник Европске комисије, напуштајући накратко дипломатски вокабулар којим се бодре Балканци. „Ту ништа не би променило ни ако би земље Западног Балкана испуниле претпоставке за приступ. Низ националних парламената би тај приступ блокирао. Јер многи људи сумњају да је нереформисана ЕУ довољно стабилна – и ту имају право.“ Тимерманс је, ваља подсетити, холандски социјалдемократа којег штампа описује као „убеђеног Европејца“.
Недавно је угледни магазин „Политико“ проширење ЕУ упоредио са закланим пилетом: трчи по дворишту, нешто се као дешава, а у ствари је већ мртво. У једном другом чланку магазин процењује шансе Србије да се прикључи ЕУ на 80 одсто, али не пре 2027. године. И највећи оптимисти признају да је проширење у најмању руку дубоко замрзнуто. Председник Србије Александар Вучић, лидер у оптимизму када су у питању рокови, након што је пре три године постао премијер говорио је о 2019. као години у којој ће Србија завршити приступне преговоре. Крајем прошле године је у интервјуу за швајцарски „Блик“ ретерирао: „Надам се да ћемо 2022. постати чланица ЕУ. Сигуран сам да ћемо пре 2025. постати чланица ЕУ.“
Лаж коју су након Петог октобра готово десет година углас понављали српски и европски политичари – о томе како су Косово и чланство у ЕУ два одвојена колосека – одавно је громогласно пукла. „Један од најважнијих задатака наше дипломатије јесте да питање Косова и придруживање ЕУ остану два раздвојена процеса“, говорио је још крајем 2008. тадашњи шеф дипломатије Вук Јеремић. Први је то јавно довео у питање тада одлазећи британски амбасадор Стивен Вордсворт у јуну 2010: „Косово и ЕУ за Србију више нису одвојени колосеци.“ Требало је времена да то признају и у Београду, па је тако децембра 2012. потпредседница Владе Сузана Грубјешић за „Вечерње новости“ рекла: „Више није могуће водити политику на два колосека – и ЕУ и Косово. Сада су се та два колосека испреплела и постала један.“
По увреженом тумачењу, Вучићу је запало да глуми локомотиву на том колосеку, да испоручи Косово у замену за тапшање по рамену, жмурење на диктаторске тенденције и какву-такву приступну перспективу. На састанцима Радне групе за проширење ЕУ – у чије поверљиве протоколе овај новинар редовно има увид – сада се уместо о законима и реформама говори само о Косову као услову за Србију. Из тих протокола се, рецимо, јасно види да је Немачка у децембру пристала на отварање поглавља која се тичу јавних набавки, науке и образовања тек када је Србија пристала на позивни број +383 за Косово.
Ако се вратимо на Гордијеву тезу, да симулација проширења Унији служи да задржи политичку контролу над балканским простором, видећемо да свака држава региона има „своје Косово“. Док је тако ултимативни задатак за Вучића да раскрчи пут чланству бивше покрајине у светским институцијама – ено га где је најавио „широки друштвени дијалог“ о реформи Устава и Косову, што би могло да буде увод у брисање преамбуле о Косову у Уставу Србије – Македонија кубури са грчком блокадом због имена, Црна Гора и Албанија са борбом против корупције, Косово са демаркацијом границе на Проклетијама и злочинима ОВК, а Босна са целим дејтонским мртворођенчетом.
ЛОШ ИМИЏ ПРОШИРЕЊА: Осим Косова, коментарише професор Горди, постоје и други услови које Београд према садашњем стању ствари никада неће до краја испунити: „Рецимо да усагласи спољну политику са Европом, да поштује слободу штампе или судства. Тако остају две могућности: или ће вечно остати у кандидатском статусу због немогућности структуралних реформи или ће Европа бити приморана да прави компромис, да прихвати земљу која није испунила све услове, што је раније радила.“
Ту се такође крије враг – најкасније пријемом Бугарске и Румуније 2007. проширење је избило на лош глас као геополитички инструмент који се не обазире на формалне услове. Слично се на врхунцу грчке кризе писало о пријему те земље у еврозону као преурањеном политичком потезу при којем су у Бриселу чак спремно прогутали фалсификоване економске показатеље. Тако је Хрвате пред приступање ЕУ у булеварском „Билду“, најтиражнијем немачком листу, уз слику јадранске плаже дочекао наслов: „Потапа ли ЕУ овде наше следеће милијарде?“
Посматрајући проширење Европске уније на такав начин, балканске републике које куцају на врата ЕУ спајају све најгоре: финансијски су нестабилније од Грчке; недефинисаних граница попут Кипра; нефункционалних, политички зависних институција као у Бугарској и Румунији; њихове су власти склоне угњетавању критичара попут влада у Варшави или Будимпешти; блокадама комшија као што је Словенија блокирала Хрватску; па још и подложне утицају Русије и других сила.
Написе таблоида и конзервативне штампе попут „Шпигела“ или „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ – који поручују то исто, само мало ученије – никако не треба занемарити. На том је фону јачала братија европских десничара разних профила које спаја углавном једно: желе да растуре Европску унију. Победа Емануела Макрона над Марин ле Пен у Француској или Александера Ван дер Белена над Норбертом Хофером у Аустрији само су ситне утехе: француски Национални фронт остао је најјача странка у земљи, аустријски Слободарци могу да се надају победи на парламентарним изборима у октобру, популисти владају у Пољској и Мађарској, у Британији су испословали Брегзит.
У доба алтернативних истина изгледа да нова десница није краткорочан феномен. Изложени притиску здесна, европски демохришћани, али и социјалдемократе (види „Од црвеног џина до белог патуљка“, „Време“ 1326) вазда су бирали да и сами скрену удесно, јер ће тако тобоже задржати макар део бирача. То је видљиво у питањима финансијске непопустљивости према Грчкој, у избегличкој кризи, а тако је и када је у питању проширење ЕУ.
Док ствари тако стоје, Брисел и Берлин ће се у региону задовољити „стабилношћу“ коју је „Зидојче цајтунг“ у једном коментару у априлу цинично назвао „омиљеним комплиментом“ западноевропских политичара балканским колегама. Дакле, да се баш не пуца пред вратима ЕУ, да се ради против радикализације муслимана у Босни и на Косову, да Балканска избегличка рута добро дихтује и да се оплођује западни капитал. Одсуство правне државе не смета инвеститорима све док их балкански вождови обасипају субвенцијама и нуде им јефтину и обесправљену радну снагу.
ЕВРОПА ВИШЕ БРЗИНА: Ироније ради, европски проблеми нису само начинили проширење непривлачним за Брисел, већ полако чине ЕУ све непривлачнијом за грађане земаља које чекају на придруживање. „Најјачи аргумент који је Европа икада имала је да може да буде гарант иреверзибилности демократских промена. То сада не изгледа убедљиво, када имате ауторитарне владе у Пољској и Мађарској на које ЕУ не реагује на било какав убедљив начин. Тако ЕУ постаје мање атрактивна због својих политичких проблема“, сматра Ерик Горди.
На једној трибини у Београду уприличеној 2013. поводом десете годишњице обећања о проширењу ЕУ, професор ФПН-а Јован Теокаревић рекао је да се у земљама, које желе да јој се прикључе ЕУ перципира тројако: као банкомат, реформско сидро и инструмент за решавање тешких питања. „Ниједан од ових елемената није застарео“, рекао је тада Теокаревић. Но, нису ли сви елементи застарели до данас? Нити свуда у ЕУ теку мед и млеко, нити је чланство гарант демократије и реформи нити ЕУ успева да решава кризе, чак ни у протекторату попут Косова.
Истраживачи јавног мњења овде су на посебно клизавом терену, али нека нам послуже за илустрацију: последње испитивање Нове српске политичке мисли показује да је 46,5 одсто грађана Србије за улазак у ЕУ, наспрам 37,8 одсто колико је против. У случају референдума не би, претпоставимо, било одушевљења, али би се још нашла натполовична подршка. Насупрот томе, две последње анкете урађене у Немачкој прошле јесени показују да су чак две трећине грађана против пријема нових чланица у ЕУ. Умор од проширења већи је од умора од чекања.
Док траје ова „креативна пауза“ у којој ЕУ смишља куда ће са собом, пламен љубави према Европи требало би одржавати парама. Тако се Вучић од почетка године хвали да канцеларка Меркел подржава његову идеју о некаквој царинској унији на Балкану – од тих речи се није одмакло – док је немачки шеф дипломатије Зигмар Габријел колико прошле седмице говорио о инфраструктурним фондовима из којих би се финансирало свашта по региону, најпре ауто-пут који би повезао Србију, Косово и Албанију. Та офанзива шарма на запостављени Балкан углавном је дочекана са пригодним смешком, али је црногорски шеф дипломатије Срђан Дармановић за ДЊ гласно рекао оно што многи мисле: све је то лепо, али не сме да буде замена за проширење ЕУ.
Вреди поменути још једну бизарну наду о којој се све гласније шапуће, да би за Западни Балкан било повољније не да ЕУ ојача, већ да се даље растаче. Мисли се на формализовање такозване ЕУ у више брзина, за шта се залаже канцеларка Меркел. Да, што би рекао њен одрешити министар финансија Волфганг Шојбле, „не морамо око свега да чекамо на Бугарску и Румунију“. Стварањем више прстенова у ЕУ – а тај је план ипак на дугом штапу – несумњиво би се олакшао улазак у спољни прстен, у некакву Европу друге или треће категорије. Али онда би грађани Србије и околних земаља с правом могли да питају: да ли је то она Европа у коју смо кренули?

Време

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *