Мухарем Баздуљ: Ћирилица није само српска, већ благо свих нас

Поделите:

Књижевник Мухарем Баздуљ за „Новости“ О национализмима, Косову и Метохији, интересима великих сила на Балкану, заштити нашег писма…

ПОСЛЕ распада СФРЈ, елите у новонасталим државама нису успеле да успоставе ниједну алтернативу осим националне. Национализам је у овом делу Балкана константа већ 30 и више година. Истовремено, не треба се заваравати, није то само наша особина. Национализам постоји и у Западној Европи и у другим земљама. Оно чему ми треба суштински да тежимо је избегавање насиља у најширем смислу као политичке праксе.

Говори овако, у интервјуу за „Новости“, књижевник Мухарем Баздуљ (40). Овај аналитичар, са травничком крштеницом, дипломом из Сарајева Филозофског факултета и београдском адресом, који врло често ускомеша страсти на свим странама постјугословенског региона, сматра да, ако се људи и боре за националистичке циљеве, они као такви нису нелегитимни.

– Докле год се за своје политичке циљеве боре демократским средствима, то је у реду. Мислим да је ту важно поставити једну врсту ситуације у којој ће се насиље и радикализам одбацити као политичке опције.

* Имате ли визију расплета „балканског политичког чвора“ у којем се Србији и Македонији прети „великом Албанијом“, а стижу и све отвореније претње тзв. Исламске државе?

– То је, по мом мишљењу, резултат велике збуњености на глобалном нивоу. Ми, на југо-простору, са завршетком свих сукоба, имали смо идеју да ће уласком читавог овог простора у Европску унију та напетост да ослаби. Чланство у ЕУ није изгледало претерано далеко и људи су се уздали у то. Ето, Србија је успела да постане кандидат и да отпочне преговоре, али због „брегзита“ и због тога што се ЕУ у последње време све више бави собом, та преспектива се чини све мање реалном, рецимо у идућих пет година. Још је на дугом штапу.

ПРОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ СОЛЖЕЊИЦИНА
* Ваше су књиге преведене на немачки, енглески и пољски, а приче и есеји на још десетак језика… Тврдите, ипак, да је утицај књижевности све мањи.
– Књижевност је у тоталитарном времену представљала једини начин да се неки политички концепти преиспитају. Та позиција какву су некада имали Солжењицин или Хавел полако нестаје. Променио се начин живота. Код млађих генерација, време које могу да сконцентришу на одређени садржај је све краће, па ће и писци морати да се прилагоде новом времену. Али с друге стране, докле год постоји човечанство, постојаће и потреба за писањем и читањем прича.

 

* Шта би нама било најбоље да чинимо док се ЕУ бави сопственим проблемима?

– Ова прича о царинској унији, која се, не чекајући ЕУ али и даље се надајући пуноправном чланству, у последње време завртела на овом нашем простору, чини ми се добром. Из перспективе коментатора и посматрача без стварне политичке моћи, ја не бих одбацивао као идеју не само царинску, него и монетарну унију. Стварање једне врсте потпуно заједничког економског простора на којем би доминантна земља била Србија било би добро економско решење.

* Како видите расплет ситуације у вези са Косовом и Метохијом?

– Проглашење независности КиМ било је потпуно у супротности са међународним правом и апсурдно је од Србије очекивати да она каже „да, узмите нам ову територију“. Мислим да ће ту морати да дође до решења типа две Немачке или као што је Кина имала са Хонгконгом, а то је нека врста преседана да се де факто призна стање на терену, а де јуре да се Србији остави право да тај део територије сматра својом. Због целог низа историјских и других околности тешко је замислити да би неки српски политичар био спреман да направи ту врсту „реза“ и да призна независност Косова.

* Европа се мање-више прави да не чује ратнохушкачке изјаве албанских вођа са Космета…

– Био је занимљив разговор Вучића и Хана, недавно у Београду, када је Хан рекао да су изјаве Харадинаја последица предизборне кампање, а Вучић казао да то није само у питању предизборна кампања. Наравно, ако људи у Србији осете да у Бриселу постоје различити аршини, да се изјаве из Београда осуђују јаче него изјаве из Приштине, то у Србији мора да изазове једну врсту револта. Али, када се гледа политика, увек је здравије доносити одлуке на нивоу рационалног елемента него на основу сентименталности.

* Све више аналитичара сматра да ће тзв. балканско питање компромисом решити Путин, Трамп и Кина…

– Балкан је почетком 21. века био виђен као европска зона интереса. Падом снаге ЕУ у тај простор је ушао руски, кинески, па и турски утицај, и ту се сада више играча бори за неку врсту симболичне хегемоније на Балкану. Али мени се чини да је географија судбина. Када погледате да су Грчка, Бугарска и Румунија с једне, и Хрватска с друге стране већ пуноправне чланице ЕУ, а сада је и Црна Гора ушла у НАТО, видите да је овај простор који данас обично зову Западним Балканом потпуно окружен. Зато је Европској унији, док је била јача, страшно било важно да изван логике стандарда прими Румунију и Бугарску, управо да би одсекла тај део од Русије. Мислим да, ипак, наш део Балкана остаје првенствено нека врста европског полигона и европског игралишта.

БЕЗ ЛАЖИ И ЋУТАЊА
* На гласу сте као „најхрабрији јужнословенски интелектуалац“, да ли вас погађају осуде оних који не могу да вам опросте пресељење у Београд или симпатије за Кустурицу?
– Ако ту има неке моје храбрости, то је да се ствари назову правим именом и да се више верује властитим очима него било чему другом. Као интелектуалац и писац мислим да је једини смисао свега да говориш управо оно што мислиш, не мислећи, наравно, да си увек у праву. Алтернатива би ми била или да ћутим или да лажем, а то би значило да сам изабрао погрешну професију.

* Али све више и друге силе показују свој интерес за овај регион…

– То је последица грешке коју је ЕУ начинила коцкајући се у Украјини и Грузији, где су им шансе биле мање. Ту је ЕУ изгубила моментум да, рецимо 2010, ситуацију на Балкану релативно једноставно реши.

* Ових дана се у Србији покреће акција заштите српског језика и писма….

– Можда ће то некоме опет зазвучати јеретички, мислим да ћирилицу треба законски заштитити, а не мислим да је ћирилица искључиво ствар српске културе и српске традиције. Ћирилица је културно благо свих јужнословенских народа изузев евентуално Словенаца. Ћирилицу би требало да баштине и Хрвати и Бошњаци преко разних споменика своје традиције. Јасно је да постоји тенденција потискивања ћирилице и у самој Србији. Довољно је проћи улицом, погледати натписе. Ћирилици је заштита неопходна.

* Многи на постјугословенском простору не гледају благонаклоно ни на то што као човек бошњачког идентитета пишете на српском језику…

– Од назива језика чије је најтачније лингвистичко име било „српскохрватски“, у једном моменту су све политичке елите јужнословенских народа одустале и почеле да користе друга имена, првенствено везана за нацију. За мене је то врло једноставна ствар – ако одустанемо од имена „српскохрватски“, онда име „српски“ има најјачу традицију, има највећи број говорника на овом простору и то име је свакако легитимније од других назива.

Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *