Покајници због разарања Србије: Боје се савести или суда

Поделите:

Суд историје, по питању НАТО агресије на СРЈ, биће негативан, а није пријатно наћи се на страни која ће бити кад-тад окривљена за агресију. Неки актери бомбардовања желе да колико-толико оправдају своју улогу у томе.

Бомбардовање СРЈ било је експериментални рат НАТО-а, рекао је пензионисани италијански генерал НАТО-а и војни дипломата Бјађо ди Грација поредећи бомбардовање Србије са бацањем атомске бомбе на Нагасаки.

Ди Грација није једини који је покушао да се „извини“ Србији или оправда пред њом због масакра над једном државом коју је починила НАТО алијанса 1999. године у војној операцији у којој је побијено више од 3.000 цивила, а земља претрпела материјалну штету процењену на десетине милијарди долара.

Овај својеврсни феномен „правдања“ оних који су Србију разарали 78 дана, професор др. Бора Кузмановић, социјални психолог, за Спутњик објашњава као њихову потребу да олакшају своју душу.

Прање савести, по његовим речима, јесте основни циљ оваквих порука. Напомиње и да је протекло довољно времена да се са дистанце боље и види која је била улога НАТО-а у целој тој ситуацији.

У исто време, подсећа и да је већина актера бомбардовања пензионисана. Дакле, нису активни, па су, оцењује, сада мало и слободнији да искажу лично мишљење. Неки од њих су, цени наш саговорник, и онда мислили да то што се ради није у реду, да 19 земаља нападне једну малу државу, па сада осећају грижу савести, или, ако ништа друго, притисак јавности, да није у реду то што су учествовали у једном таквом нападу, притом без дозволе Уједињених нација.

Професор Кузмановић наглашава да је у људској природи потреба да човек, макар било то и са закашњењем, опере своју савест, или, како каже, барем се „извади“ за оно у чему је учествовао.

„Тога је било и раније. И на Нирнбершком процесу је било оних који су, несумњиво криви, налазили неке изговоре за учињено, а један од тих изговора јесте — ја сам само извршавао своју дужност. Верујем да би исто одговорили и они који су нас бомбардовали. Вероватно би рекли да нису могли другачије, јер је НАТО таква организација — крута, ауторитарна. Е, тек када се људи ослободе обавеза према њој, могу да проговоре. Дакле, нико од њих не може да се осећа пријатно, јер је несразмерна сила употребљена против једне мале државе, и то без озбиљног оправдања“, истиче он.

Зашто извињења или кајања јавно стижу пре свега од бивших извршилаца, док бивши наредбодавци о свему углавом пишу у својим мемоарима?

Кузмановић то објашњава чињеницом да је теже јавно, пред огромном масом рећи да си погрешио, јер тако признајеш и своју слабост, док се књиге мање читају, па ако сте у њој нешто и рекли, уверавате се да је то довољно и да сте и на тај начин признали да сте нешто погрешили.

„Они који су највише криви су у мало другачијем положају од оних који су у свему били нека друга, трећа гарнитура, дакле извршиоци, који могу да се правдају да су ’радили оно што су им људи изнад наредили‘. Али онима који су креирали и наређивали, теже је да се оправдају“, објашњава професор Кузмановић.

Наш саговорник напомиње и да су сада ставови оних који су све ове године правдали НАТО, сматрали да је имао разлога да бомбардује Србију и СРЈ, бледи и губе на снази аргумента. У том контексту, додаје он, све је теже признати грешку, али је још теже ћутати.

„Вероватно предвиђају да ће суд историје, у овом питању, бити негативан за НАТО, а није пријатно наћи се на страни која ће бити кад-тад окривљена за агресију на нашу државу. На овај начин желе да колико-толико оправдају своју улогу, или ако им то не успе, да остане бар забележено да су покушали да се извине“, објашњава он.

Тони Блер, Хавијер Солана, Бил Клинтон, Џејми Шејн, Медлин Олбрајт… само су нека од имена која ће неколико генерација Срба памтити по великом злу. Мало је оних који су попут италијанских генерала НАТО-а, јавно рекли да су погрешили, да није требало да нас бомбардују, или су барем објаснили зашто су то урадили.

Тони Блер у својој књизи себи чак приписује заслуге за бомбардовање, док Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО-а и бивши шеф дипломатије ЕУ, на двадесетак страна у књизи „Одбрана политике“ из 2011, тврди да није било никакве жеље да се Србија бомбардује, а већи део кривице сваљује на Немачку.

Са друге стране, Герхард Шредер је на конвенцији НАТО-а у марту 2017. изјавио да му је „жао што је Србија бомбардована, као и да је то стравичан догађај, али да је тако морало да буде“.

Октобра 2012. године је и официр за односе са медијима мировних снага НАТО-а на Косову, Кристијан Карс, рекао да је Југославија 1999. године бомбардована „без довољно разлога“, уз оцену да је Србија у Рамбујеу била уцењена — или бомбардовање или окупација.

Августа 2016. тадашњи потпредседник САД Џозеф Бајден рекао је, током званичне посете Србији, да му је жао жртава НАТО бомбардовања, а и даље је потпуна мистерија да ли је садашњи председник Америке Доналд Трамп изјавио у изборној кампањи да му је жао што је НАТО бомбардовао Србију, и да се због тога извињава.

Џејми Шеј, који је 1999. светску јавност свакодневно обавештавао о „успесима“ агресије НАТО-а на СРЈ, за аустријски „Пресе“ 2013. проговорио је о „грешкама војне алијансе“, којих је, каже, било, али нису почињене намерно. Он је на 14. годишњицу бомбардовања СРЈ рекао да је „у тим интервенцијама војни савез правио велике грешке, јер су се на мети нашли и избегличка колона, па и један путнички воз, напомињући да су такви догађаји увек жалосни и срамни“, али је порекао да је неки од тих напада изведен свесно.

Последњи амерички амбасадор у СРЈ Вилијам Монтгомери јавно је признао да је НАТО бомбардовање Југославије 1999. била грешка и да је стварност после те акције другачија од оне коју је званични Вашингтон желео.

Ханс Кристијан Штробеле, посланик странке „зелених“ у немачком Бундестагу у више наврата је прозивао Немачку да је учествовала у бомбардовању Србије и признала независност Косова, чиме је прекршила међународно право.

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг у име алијансе је упутио извињење због невиних жртава током бомбардовања Србије 1999. године.

Амерички стручњаци попут Теда Галена Карпентера, стручњака за одбрану и спољну политику, одавно су упознати са оценом да је интервенција НАТО-а на Косову „била страшна грешка због које Запад сада горко испашта“. И Џорџ Фридман, реномирани светски геополитички стручњак, на истом је становишту.

Ипак, најискренија извињења су изван сфере политике. Један од тих примера је и жаљење америчког пилота Дејла Зелкоа, чији је „невидљиви“ авион оборен у Србији 1999, а који је човеку који га је оборио у лице рекао: „Срби, жао ми је због ваших патњи током бомбардовања!“

Или пример са друштвених мрежа, кад је један наш суграђанин ставио објаву поводом годишњице почетка НАТО бомбардовања Србије, у коме је навео да је тада имао 12 година и да ће се због онога што је доживео целог живота борити против рата, а убрзо му је стигао и одговор од човека који је учествовао у операцији „Милосрдни анђео“. Човек се зове Џошуа Шарли, а написао је: „Све што смо учинили у везу са Косовом је ГРЕШКА, и то што смо одабрали страну и што смо водили рат против доброг народа Србије (наравно, увек има и лоших јунака на обе стране)“, навео је Џошуа уз извињење народу Србије.

Спутњик

Поделите:
1 reply
  1. 🌻🌽🍀
    🌻🌽🍀 says:

    http://www.lafeltrinelli.it/libri/biagio-grazia/kosava-vento-odio-etnico-nella/9788892312203

    ето вам књиге.

    а ово је неки исечак

    Biagio Di Grazia
    Ed. pubblicato dall’autore, 2016
    pagg.264

    Con il generale Di Grazia ci siamo rivisti molti anni dopo la naia: era un capitano ai tempi di Cesano (1975), apparve in tv durante l’intervento IFOR in Bosnia (1995), ora stava in pensione e pranzavamo insieme ai bersaglieri. Mi disse che era stato addetto militare a Belgrado e che stava scrivendo un libro. Eccolo: KOSAVA (2016, 264 pagine). Kosava è il nome di un freddo vento balcanico che origina dai Carpazi e attraverso le Porte di Ferro dilaga fino all’Adriatico: metafora del male perverso che sconvolse l’allora Jugoslavia negli anni ’90 e che ora abbiamo rimosso, anche se da anni manteniamo truppe in Kosovo e la ricostruzione civile in Bosnia non è ancora realmente avvenuta.

    Il libro è complesso, si snoda per 25 capitoli che coprono gli anni dal 1992 al 1999 e scorre su tre livelli paralleli: le vicende di un gruppo di giovani di Sarajevo, una serie di ricostruzioni storiche e infine – in corsivo – alcune note autobiografiche su quanto l’autore ha visto quando era in servizio. Progetto ambizioso; eppure la narrazione scorre agile, integrata da mappe e foto che aiutano a districarsi nel caos balcanico originato dalla fine di quella Jugoslavia che Tito orgogliosamente descriveva: “Sei stati, cinque nazioni, quattro lingue, tre religioni, due alfabeti, un partito”. Il libro inizia a Sarajevo nel 1992, quando la Repubblica di Bosnia-Erzegovina decide di staccarsi dalla Federazione Jugoslava, dopo che Slovenia e Croazia l’hanno già fatto l’anno prima senza troppi traumi. Qui conosciamo i nostri baldi giovani: Milan o Milo (serbocroato di Knin), Vesna (croata di Vukovar), Vesely (di Mostar), Alex (musulmano di Sarajevo), Anja (croata zaratina), Miriam (musulmana di Sarajevo), Branko (serbo), Vlady (serbo di Belgrado), Jadranka (kosovara musulmana di Pristina), Ivan (fratello di Milo). Tutti amici o fidanzati tra di loro, prenderanno strade diverse, tragiche, intrecciando e loro vite con la storia di una barbara guerra civile. Questo mi ricorda proprio un film jugoslavo, Okupacja u 26 slika (L’occupazione in 26 quadri), dove tre giovani amici – un croato, un italiano e un ebreo – seguono strade diverse dopo che nel 1941 Ragusa (oggi Dubrovnik) viene occupata (1). Anche qui i personaggi sono di fantasia, ma verosimili. Seguirne le vicende non è facile (sono una decina!), intrecciate come sono nella brutale, confusa storia balcanica degli anni ’90: gli uomini si arruolano nei rispettivi eserciti o milizie, mentre le ragazze seguono strade più tortuose: Vesna, infermiera a Vukovar, viene stuprata dai miliziani serbi (nel 1991 l’esercito croato quasi non esisteva) ma li denuncia; Anja e Miriam sopravviveranno nella Sarajevo assediata per tre anni (la città fu liberata dalla NATO nel 1996), Jadranka andrà a Pristina ma solo per trovare una situazione peggiore (in Kosovo i Serbi rifecero lo stesso errore di ripetere in piccolo la Grande Serbia). Ma lasciamo al lettore il piacere della sorpresa

    Se le vicende dei nostri giovani sono intricate, la descrizione degli avvenimenti storici è invece molto chiara: ordinata cronologicamente per paragrafi, rende quasi comprensibile una storia quanto mai complicata. Ma non è un’asettica sinossi scolastica: il generale Di Grazia non fa sconti a nessuno, neanche alla civile Europa che è intervenuta tardi e male. La guerra civile è stata brutale, al di là di ogni standard di civiltà, combattuta da quattro eserciti regolari e un numero imprecisato di milizie canaglia al di fuori di ogni controllo (2). Tito aveva costruito uno stato rispettato da tutti, mentre i vari Tudjman, Izbegovic’, Milosevic’ e Karadzic’ hanno cercato solo di creare impossibili nazioni omogenee, purificate attraverso ‘pulizie etniche’ (3), che hanno anche aperto gli occhi di noi italiani sull’esilio istriano e dalmata. Anja, uno dei personaggi di finzione, è di Zara e attraverso di lei ricostruiamo la storia della sua famiglia, che è poi quella – sorpresa! – del generale Di Grazia.

    E con questo passiamo al terzo livello del libro: le memorie personali del generale, il quale ha avuto dal 1991 al 1999 una serie di incarichi di responsabilità nelle zone toccate dal conflitto. Tutti noi lo ricordiamo quando nel 1996 appariva in tv parlando dal comando della brigata „Garibaldi“ a Sarajevo. Ma è stato anche capo ufficio operazioni della inadeguata ECMM (Missione di monitoraggio della Comunità Europea) che doveva controllare gli accordi tra Serbi e Croati ed è stato addetto militare a Belgrado nel 1999, sotto le bombe anche nostre (4) : per un’alchimia tutta italiana, la nostra ambasciata non ha mai chiuso i battenti. Il nostro generale ha aspettato la pensione per dire la sua, ma è un testimone onesto: scrive solo di quello che ha visto di persona. E ne ha viste di tutti i colori: a Brcko e Velika Kladusa (Krajina) i Serbi non permettono ispezioni nelle zone contese tra Croazia e Bosnia; nel 1996 visita il campo di concentramento di Omarska, teatro di stupri e violenze di ogni genere; descrive le distruzioni di Vukovar, città martire croata nel 1991 ma martire serba nel 1995 (nell’ex-Jugo vittime e carnefici si scambiano spesso le parti) ; nel 1995 viene accolto a Zara come un doge veneziano, mentre a Sarajevo l’aereo deve scendere in picchiata per evitare i cecchini appostati sulle alture (poi ispezionerà il „viale dei cecchini“ ad assedio finito, nel 1996). Ispeziona la zona del mercato di piazza Markale dopo la strage (con i giornalisti già sul posto!), per dedurne che non si trattava di un colpo di mortaio ma di una bomba messa di proposito. Riesce a parlare con ambienti vicini ai mujaheddin, i miliziani musulmani stranieri venuti in aiuto di Izbegovic, verso i quali prova un’istintiva diffidenza, ed ora sappiamo di averla scampata bella (5). Non crede alla morte del comandante Arkan o almeno ha ancora qualche dubbio (forse è esfiltrato come Pavelic’). Descrive il tunnel che dall’aeroporto di Sarajevo conduceva alla città e ne permetteva il rifornimento, e che può vedere solo quando diventa vicecomandante del contingente italiano e responsabile di una delle JMC (Joint Military Committee, Commissioni militari miste); descrive il palazzo distrutto del giornale Oslobodjenje (libertà), che continuò fino all’ultimo a informare la gente. Discute in seguito con generali serbi peraltro intelligenti ma tarati dall’ossessione della Grande Serbia, mentre invece a Knin i Croati negano che esistano le Krajine (all’origine: marche di frontiera abitate da soldati-contadini serbi). Ma le menzogne si sprecano, soprattutto quando – mappe alla mano – non si capisce dove siano finite centinaia di abitanti registrati in precedenza ma fuori del conto dei profughi: fosse comuni ne salteranno fuori per decenni. Descrive il ponte di Mostar distrutto, simbolo per secoli della convivenza etnica; discute le responsabilità della strage di Srebrenica voluta dal generale serbo Mladic’ (1995), affermando che, anche se i caschi blu olandesi hanno fatto male il loro lavoro, le regole d’ingaggio ONU erano troppo vincolanti (p.es. permettevano l’autodifesa ma non il combattimento), ben diverse da quelle della missione IFOR della NATO, che solo in quel di Sarajevo distrugge 20.000 tonnellate di munizioni. Quelli del nostro generale sono tutti incarichi delicati, del cui funzionamento poco o nulla sapevamo ed ora vediamo descritti dall’interno. Nell’ultima parte del libro gli Italiani proteggeranno i Serbi che lasciano Grbavica, il loro quartiere di Sarajevo: ormai hanno perso, anche se Milosevic’ ci riproverà in Kosovo, dimostrando di non aver capito niente e attirandosi le bombe della NATO. E proprio a Belgrado si consumerà a fine secolo l’ultimo atto della tragedia iniziata dieci anni prima.

    Marco Pasquali

    (il libro è pubblicato dall’autore e può essere ordinato presso le librerie Feltrinelli oppure tramite Amazon)

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *