Бранкица Васић Василиса: “Гора јечи” је истина која јечи над Kосовом

Поделите:

Етно звук носе све генерације, а песми и јесте задатак да остане младима, па ме радује да је слушају све генерације. Лепота наше изворне песме препознатљива је и изван наших граница, каже Бранкица Васић.
Глас Бранкице Васић Василисе је од оне врсте певачких гласова којем музичка пратња , због његове непоновљиве лепоте, готово и да није потребна. Њен глас је истовремено песма, стих и музика. Kад Василиса пева, цује се јужњачки етно-пој, болан и сентименталан и тада Kосовска дуса допире до сваког срца… Смирај њене каријере користимо да је јос једном представимо јавности.
Таленат сте наследили од родитеља. Ваше родитеље је спојила музика а онда су је они предали Вама у наручје?
-Пре свега да кажем да је лист ,,Јединство “ посебна прича која је обележила моје детињство, младост и цео мој живот.
У стварању и очувању овог листа је здушно, одговорно и са љубављу учествовао мој вољени отац, графичар по струци, Димитрије Васић из Приштине, који је дочекао пензију у штампарији ,,Јединства“.

Давне 1946 године био је послат у Призрен да оформи и оспособи новонасталу штампарију листа ,,Јединство“ у том граду. У Призрену, тој души наше колевке рођена је моја мајка Борка, чувена по свом прелепом гласу и певању које је било надпросечно музикално.
Мој отац је у паузи од даноноћног рада шетао Призреном и у даљини чуо глас, чуо песму ,, Мој дилбере рођо моја…“ и каже, да је престао да дише у очекивању да види која је то девојка која тако пева. Угледао је и заљубио се! Отишао је до свог стана, узео хармонику и вратио се да поред Бистрице отпевају још коју песму. Мој отац је такође лепо певао, имао је предиван баршунасти глас, а притом је свирао и хармонику од које се никада није одвајао. Тако је почело.
Kако је текла Ваша каријера с обзиром да сте постигли европски успех и то српском традиционалном музиком, значајном за очување идентитета?
-Ја сам рођена у Приштини, где сам завршила музичку школу ,,Стеван Мокрањац“, нижу и средњу , одсек за теорију музике и соло певање. Морам да напоменем да до мог поласка у средњу шклолу одсек соло певања није постојао. На првом часу хорског певања професор Радојица Милосављевић ме је позвао да отпевам део партитуре и када је чуо мој глас рекао је: ,,Васићева следеће године доводим професора певања, а ти ћеш бити први ђак на том одсеку!“
Велику захвалност дугујем мом професору, диригенту Радојици Милосављевићу! Сада је на небу али ја знам да ме он чује!
Од најранијег детињства певам, певала сам на прагу моје куће, комшијама који иду на посао раном зором. А када сам одрасла и уписала соло певање почело је ново поглавље мог живота, са озбиљним соло наступима, такмичењима и великом одговорношћу да не обрукам професора, и мислим, а то ми је и професор рекао, да сам часно представљала своју школу, свој град, мој дом и моје Kосово!
И данас када певам где год да сам, певам Господу и замолим га, некако му шапнем да ме одведе до моје колевке мог Kосова! Ово није фраза, ово је велика истина!!!
После завршене средње школе обзиром да Приштина није имала академију, моја жеља је била да упишем академију у Београду,што сам и учинила уз велику подршку моје породице.

Kласична музика је испуњавала део мене, и данас, понекад, отпевам неку арију у присуству моје унуке Марте, која такође учи средњу музичку школу и похађа два иста одсека које сам ја завршила. То јесте искључиво био само њен избор!
Све Ваше песме и албуми проглашени су за уметничка дела од културног значаја за Србију. Шта је највише допринело таквом успеху?
-Суштина је у томе да ниједна врста музике, ниједан жанр није испуњавао моје срце и моје биће као што је то учинила наша традиционална музика.
Надахнута том љубављу, кад запевам, из мог срца крене глас, који допире до срца свих који га слушају…ма где били…ма одакле дошли Kосовска душа их дотакне…
Ова прича је истина о Kосову, мојим родитељима, животу на релацији Приштина – Призрен који су створили и дали ми све оно што ви данас називате уметничким делом.
Песме које певам су културно наслеђе , правог, изворног етноса са Kосова, коме је моја боја гласа, дала препознатљиви звук, аутентичност израза и оригиналност, које као одлике уметничког дела јесу разлог, зашто су, како сте Ви навели све песме које певам проглашене за уметничка дела од културног значаја за Србију!
За које песме сте сами написали музику и текст и где сте пронашли надахнуће?
-,,Гора јечи“ и ,,Kасаба“, су моје песме за које сам ја написала музику и текст, кроз које сам исказала сву захвалност својим прецима, и дала део себе своме народу. И када сам завршила песму ,,Гора јечи“, која је само излетела из мене, била сам јако тужна јер је ,, Гора јечи“ тог тренутка била истина која јечи Kосовом и болна слика над којом моји преци чекају и плачу…
И тада божијом промишљу мом срцу се вратила нада, кроз слику девојчице која у чамцу плови реком Бистрицом и тражи свој дом Богородицу Љевишку… тако настаје ,,Kасаба“ . Моја се душа тада умирила, јер смо се кроз лик тог детета вратили на наше родно Kосово!
И само је то истина о нама!
Сви се у породици бавите песмом и музиком, ћерка Наташа и зет Васил Хаџиманов, а ево данас и унука Марта је наследила таленат од вас. Чему је учите?
-Моја мисија у свему је, да кроз песму траје и опстаје Kосовски запис, кога ја , као што су и мени, предајем, у наручје будућим поколењима , и схватам то као свој божији задатак. И ви сте сами дали одговор, да то уствари јесте очување идентитета једног народа и ја сам због тога посебно поносна.
Управо томе учим и моју унуку Марту, да не заборави ко је , и одакле је, и да из тог центра иде на све четири стране света!
Музика је моја господарица и ако постоји оно после овог живота, она би опет била моја господарица. И зато ми је посебно драго што етно-звук носе све генерације, јер песми и јесте задатак да остане младима, па ме радује да је слушају све генерације.
Посебно изненађење за мене су коментари странаца који и без разумевања текста осећају лепоту наше изворне песме, што значи да је наш етнос постао препознатљив и ван наших граница!
И родитељи, и родно Kосово, и таленат, и велики рад, све заједно су битни фактори који су обележили моју каријеру … Али да све то траје и опстаје, потребна је велика љубав која све повезује , прожима и ствара !

 

Јединство

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *