Пешчаник против „Стратегијe развоја културе“ јер је са српског становишта

Поделите:

Анализа програмског документа

„Стратегија развоја културе Републике Србије“, како стоји на почетку Нацрта који је недавно објавило Министарство културе, „садржи опредељења државе и дефинише стратешке приоритете и правце развоја културе у Србији од 2017. до 2027“. Овај документ је понуђен јавности као предлог за јавну расправу, о чему би сви актери у култури требало да се изјасне. Неки медији и појединци су већ реаговали, указујући на лош третман одређених еснафа или на поједине нормативне моменте овог документа који није нимало безазлен и требало би га веома пажљиво читати.

Језик и структура

Текст је писан квазинаучним стилом, комбинујући бирократски идиом из седамдесетих година који је још увек присутан у програмским документима Министарства културе Републике Србије, као и у водећим институцијама културе под његовим патронатом, које се данас још декларишу и као „установе од националног значаја“. С друге стране, у том језику могуће је препознати натрухе новоговора културних менаџера, пун неологизама, високопарних и комичних момената, који „сликају“ поље културе као динамичан простор обрта великих средстава, ресурса, извора, нових радних места итд. Овакав спој доводи до стварања неологизама попут „необновљиве заоставштине“ (ваљда скован на трагу обновљивих извора енергије) или духовитих конструкција као што је „културно наслеђе као ресурс за убрзање привредног развитка руралних крајева“. Језик овог документа има и трећи сублимни слој који представља идолошки оквир који трасира „стратегију културног развоја Србије као словенске, старобалканске, херојске, европске, демократске и контактне/отворене културе“. Али о томе нешто касније. За сада је само важно схватити какав је тип дискурса у питању и како изгледа структура Нацрта Стратегије. У питању је четвороделна структура, која поред 1) Увода има још и 2) Опис садашњег стања у култури, 3) Циљеве и приоритетна подручја културног развоја, као и 4) Циљеве у областима културног развоја. На почетку треба рећи да само друго поглавље има јасан контакт са реалношћу, док остала два, поред непрестане репетиције општих дефиниција из другог поглавља мењају жанр и до краја остају у домену научне фантастике и романтичне комедије са торжественим обртом на крају.

Привремено измештена култура

Нацрт Стратегије веома пажљиво евидентира све институције које се налазе под јурисдикцијом Министарства културе, такође и институције у Војводини, као и „привремено измештене“ институције културе са Косова. Притом, биланс уништених културних споменика и свих видова косовске културне заоставштине односи апсолутну превагу у овом документу, што уједно мобилише пуну пажњу аутора Стратегије. Стога и општа слика српске културе данас постаје рушевна, измештена, стара, нестручна, без одговарајућих кадрова и просторних капацитета. Наравно, са хроничним недостатком финансијских средстава. Актуелни су проблеми музеја под деценијском реконструкцијом, архива и библиотека без депоа, застарелих законских норми, неадекватних зграда позоришта, непостојања биоскопа и књижара, доминације аналогне над дигиталном парадигмом у култури. У таквом контексту, култура коју производи цивилни сектор само се помиње као нешто што би требало интегрисати али се даље од тога не иде, јер се подразумева да се овај део културне заједнице добро сналази и без подршке државе. Стога Стратегија нити види нити поседује било какву идеју шта би требало радити у вези са тим важним сегментом, који је у протеклим деценијама оставио дубок траг у савременој култури Србије. Ово се пођеднако односи на алтернативне културне центре, архивистику, аматерска и алтернативна позоришта, филм, књижевна удружења и гласила. Чињеница је да су управо актери из цивилног сектора остварили регионално и европско умрежавање као и прикључивање на водеће ЕУ фондове и програме у култури. Међутим, Стратегија сагледава културу Србије управо без овог дела, могло би се рећи без свог правог погона. И уместо да главни саветници буду људи из овог сектора, који имају већ огромно искуство у културној продукцији у европском и светском контексту, Министарство културе Владана Вукосављевића се опредељује за другачију методологију праћења, поспешивања и трасирања развоја. Централно место у том систему добија Завод за проучавање културног развитка и његов нови директор др Вук Вукићевић, који је највероватније и један од аутора Стратегије.

Мерење културних потреба

Наиме, Стратегија се залаже за формулисање културне политике Србије на основу „реалних културних потреба“, које ће за потребе министарства измерити и установити Завод за проучавање културног развитка. Дакле не проблемски и плански, на основу утврђених недостатака, који су углавном побројани у другом поглављу, већ на основу статистике и рекло би се научног приступа стварима, који треба да демонстрира поменути Завод. Да би се то постигло, неопходно је најпре Завод за проучавање културног развитка претворити у институцију „одрживог финансирања“, што је овом Стратегијом и предвиђено. Након тога долази статистика, на основу које ће министар Вукосављевић са својим стручним тимом моћи да интервенише у пољу културе, било да је реч о галеријама, књижарама, театру или можда фолклору. Заиста, Заводове годишње статистике су интересантне за писање извештаја Министарства, али у бити нису реалне, јер детектују квантитет али не и суштину. У једној партијској држави каква је Србија, где је свака галерија, културни центар, свака тачка која претендује на јавну производњу програма, под паском партије на власти, статистика више скрива него што нуди релевантне информације. (Послушајмо само Вучићеве говоре који обилују статистичким подацима који немају везе са реалним привредним растом и бољим животом грађана.) Тако би, рецимо, Завод за проучавање културног развитка уредно убележио постигнућа Културног центра Пожега, иако сви знамо шта се у том центру догађало последњих година. Исто важи и за друге институције културе или фестивале, као што је рецимо случај са овогодишњим Стеријиним позорјем. Статистика ту не помаже. Стога министрова Стратегија бира мртвозорничко управљање културом уместо да афирмише њене заиста плуралне и виталне капацитете који опстају упркос слепилу министарства.

Српски и македонски сценарио

Треће и четврто поглавље Стратегије представљају скуп нереалних жеља, општих места стратешког планирања без јасног концепта изведбе као и одустајање од реалних потреба културе у Србији и опредељење за дирекције које вероватно произлазе из „статистичких истраживања“. Скоро свако поглавље почиње мантром о унапређењу, побољшању, планирању, едукацији, повећању нивоа знања, подизању културних потреба, анимирању читалачке публике, доношењу јасних критеријума, одговорном управљању и тако у бескрај. Ове универзалне реченице свих културних стратегија света у конкретном случају представљају гарант добре воље власти да се културом бави плански, иако из тих реченица, као ни из статистике којом оперишу, не могу да се прочитају реалне стратегије реализације задатих циљева и решавања проблема из поглавља број два. Напротив, у овим деловима Стратегија иде много даље, најављујући капиталне инвестиције у виду изградње нових музеја (Немањића, фантастике, природних наука и др), филхармоније, биоскопа, галерија, библиотека итд. Такође, предвиђа се раст буџета за културу и медије за 0,1 посто годишње, како би се 2020. „постигла стабилност на нивоу од 1 посто, а 2025. од 1,5“. Овај оптимизам је нарочито климав у ситуацији када је буџет за културу 2017. нижи у односу на претходну годину, а временски рок до усвајања буџета за „стабилну“ 2020. је само две године. Није битно, јер заправо добро звучи у немаштини у којој се култура у Србији данас налази. Ипак, када је у питању регионални контекст, не треба заборавити чињеницу да се према омраженом македонском сценарију за културу издваја 2,2 посто што је чак четири пута више него у Србији.

Стратегија са српског становишта

Највећи проблем ове Стратегије развоја културе, поред лоше пројектованих циљева и буџета, уколико се чита пажљивије, може се видети и у њеном одустајању од културе и окретању једном њеном идеолошком деривату, који је резултат културне политике креиране на основу тзв. српског становишта. Наиме, иако формално заговара европске интеграције, додуше само преко коришћења фондова, Стратегија дефинише културу као нешто налик на бедем за одбрану српског идентитета, који „чине језик и књижевност, свест о историји и религијској припадности, обичајима, начину живота, особеним облицима духовноисторијског сазнања, менталитетски обрасци, те свеколика представа народа о самом себи“. Овакав идеолошки амалгам, провучен кроз софтвер за статистику Завода за проучавање културног развитка генерише даље права и обавезе савремене културе у Србији, која се мора подредити чувању и неговању језика и писма, односно само ћирилице, као и „ширењу научно утемељених сазнања о геноциду над српским народом у 20. веку“. Исто тако, предвиђа пуну подршку развоја српске енциклопедистике, како завршавања вишедеценијских пројеката тако и покретања нових лексикографских пројеката, којих је био немали број током двехиљадитих година. (О лексикографском (ре)креирању Андрића већ је било речи на Пешчанику.) Ова три врхунска задатка елаборирана су у четвртом делу Стратегије, који се бави међуресорном сарадњом и креативним индустријама. Учинак овакве културне политике јасно је видљив и на недавно завршеним конкурсима Министарства културе, где је манифестовано управо стратешко планирање културе будућности – ћирилица, геноцид над Србима и лексикографија. Уколико нормативне интенције из овог Нацрта Стратегије једног дана буду постале законска акта, биће то још један жесток, трајан ударац на културу ове земље. Предлози из овог нацрта одразиће се на све: откупе књига, годишње продукције позоришта, филмова, културних ценатара, на едукативне програме, подршке подобним пројектима. Ова Стратегија, иза наизглед стручних реченица о културном менаџменту, трасира врло опасан самоизолационистички, регресивни тип културе, који се заснива на жртвословљу и постављању циљева који са реалним културним потребама и савременошћу немају никаквог додира. Односно, имају али ти контакти се и даље морају тражити преко партијских канала или јавног улизивања властима. Стога нам оваква Стратегија није ни потребна, јер она привремено измештену културу Србије преводи у трајно измештено стање из свих токова. Нарочито разума.

Saša ilić

Пешчаник.нет

Поделите:
2 replies
  1. Посланик (ускоро бивши)
    Посланик (ускоро бивши) says:

    Очекивана реакција Пешчаника.
    Ако се изврши поређење стратегија „Стратегија развоја културе Републике Србије“ је једна од коректнијих и да је основу за делатно поступање.
    Ако читалац има иоле добре воље препознаће њене квалитете.
    Нормално је да Пешчаник нема ни зрнца добре воље за било чим што је српско или у називу има Србија.

    Одговори
  2. Д. Збиљић
    Д. Збиљић says:

    КРИТИЗЕР ЈЕ НАВЕО ЛАЖНЕ, НЕПОСТОЈЕЋЕ ЧИЊЕНИЦЕ О ЋИРИЛИЦИ
    Овај потписани хрватском латиницом Saša ilić између осталог каже у овом Пешчанику и ово: „Овакав идеолошки амалгам, провучен кроз софтвер за статистику Завода за проучавање културног развитка генерише даље права и обавезе савремене културе у Србији, која се мора подредити чувању и неговању језика и писма, односно само ћирилице, као и „ширењу научно утемељених сазнања о геноциду над српским народом у 20. веку“.

    Прво, на жалост српске културе и српског језика и писма, ово („која се мора подредити чувању и неговању језика и писма, односно само ћирилице“) уопште није тачно. На жалост, нигде се не спомиње стваралаштво на српском језику „само на ћирилици“. И то је и највећа мана Стратегије. Ево једног од више доказа. На пример, на стр. 77. Нацрта стратегије стоји: „6. Обавезати комерцијалне телевизије да 50% титлова буде на ћирилици.“
    Обавеза по Члану 10. Устава Србије морала би да буде српски језик титлован са 100 % на ћирилици. Он би хтео да се српски језик пише и даље двама писмима, па да се и даље замењује српско писмо у српском језику туђим писмом.
    Да ли може ико да замисли да неко критикује неку стратегију у Хрватској, на пример, што је за хрватски језик предвиђена само латиница или сличну стратегију, на пример у Енглеској што је предвиђено да се енглески језик пише само енглеском латиницом, или што се стратегија у Русији на руском језику пише само ћирилицом и сл.
    Дакле, највећа мана ове Стратегије развоја културе Србије јесте баш у томе што није предвиђено да се све у Србији на српском језику пише само ћирилицом, јер је ћирилица српско писмо, као што је латиничко писмо (гајица) хрватско писмо. Овај критизер Стратегије зато што Стратегија полази са српског становишта (а с којег би то другог, туђег становишта требало да полази култура у Србији на српском језику?) не само да критикује нешто што не постоји ни прилике ни основе за стварну критику, него и лаже да пише у Стратегији нешто што би уистину требало и морало да пише као у свим другим језицима, али у вези с писмом у српском језику не пише. Према томе, очигледно је да је овај човек критиковао Стратегију развоја културе Србије, а да је није ни пажљиво ни целу прочитао. Зато је ово лажна критика, тј. буквално нечињенична, па је, види се, злурада јер му смета и само помињање „српског становишта“, и српског језика и српске ћирилице. Човеку се нешто не свиђа власт у Србији (нисам ни ја одушевљен ниједном влашћу био у свом животу, па ми није падало на памет никада да лажем и изврћем чињенице), па превиђа у тексту Стратегије и оно што не пише и смета му оно што му не смета ни у једном другом народу и његовом језику. Смета му само у српском народу и српском писму.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *