Спомена Милачић: Експерти и интелектуалци

Поделите:

„Комесар, то је неко ко је делом гангстер, а делом грамофон“.

Парафраза дефиниције комесара коју је дао Артур Кеслер

 Овај маестрално погођен кoмесар је својевремено био нешто као  врло проминентан интелектуалац. Он јесте ратна партизанска тековина али његова каријера и у поратним годинама је напредовала. Сви ми којима сећање сеже до   друга Тита радо  се сећамо маршалове најмилије дискриминације: „радници, сељаци и поштена интелигенција“. Овим се, са највишег места у држави, упозоравало  да додуше постоје људи које, свему упркос, не можете назвати другачије него интелектуалцима, али, што је далеко важније, ово не значи да су они поштени (за разлику од сељака и интелектуалца који то јесу по дефиницији).  Како је време пролазило комесари су налазили све угоднијом припадност грађанској гласи а и  године су чиниле да је воља за „идеолошком борбом“ немало спласла.  И тако, баш негде током Титовог риђокосог периода неки екс гангстери су постали миљеници Гласа Америке – и то су сада били већ софистицирани грамофони, тј информатичка ера незадрживо је наступaла.

 А онда је дошла транзиција, so, није било тако тешко схватити да, по подизању Гвоздене завесе, исти ми, уз мало софтверске надоградње,  можемо постати експерти. Недостајало нам је нешто техникалија везано за (збуњујуће једноставну) технику писања пројеката, смандрљавали смо (испрва схватајући то озбиљно) Исходе, Ресурсе и Циљеве, савладавали с радошћу мноштво перманентних (значи ставља се лако и не скида никако) осмеха и фраза нове елитне субкултуре и – успело је.

 Успело је нарочито зато што бити интелектуалац (сада када више апсолутно није било могуће бити дисидент) није било ништа нарочито – док су експерти билu очигледни господари новога света. Тојест, у почетку је великом броју  интелектуалаца то тако изгледало.

 ЗБУЊЕНИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ, ЕФИКАСНИ ЕКСПЕРТИ

 Ко је образованији? Експерти или интелектуалци? Није ли ту очигледно правило да су интелектуалци веома образовани и веома невешти када су у питању практични проблеми? Нису ли експерти фантастично делотворни?

 Изгледа да није ипак све тако једноставно како је у првим данима транзиције (онда када су експертске владе биле тако свесрдно рекламиране) изгледало .

 Експерти не морају бити широко образовани. Интелектуалци не морају бити ефикасни – тај део стоји свакако.  Превелика ширина образовања (и све што уз то иде) може бити згодна када треба показати човека који на овај начин подиже рејтинг организацији, али то није оно што ће на дужи рок усрећити Управни одбор или чак ни пројект менаџера. С друге стране експерт је мајстор свог (хммм) заната кога бије глас да не може да омане. Он можда нема појма о томе ко су били перипатетичари, можда никада није читао Селенићеве „Пријатеље“ али зато може да направи тако згодан пројекат о мултикултуралним разликама као шанси развоја несрећног Балкана  да то има да разгали донаторе.

 Али, експерти нису нужно необразовани. Неки од њих су веома образовани и веома флексибилни када је потребно да занемаре начас своје образовање или  методологију истаживања.  Они веома (о)лако померају методолошке  границе, лако апстрахују чињенице које им се не уклапају у пројекат и, веома важно, знају да су сви у њиховој организацији потписали онај фамозни Папир о лојалности те да је сваки индивидуални рад, пројекат или нека слична ствар у основи (чак и када је потписан) власништво организације тј сам експерт за исходе не гарантује.

 На сваком пројекту пише ко су му донатори, од тога су бар две донаторске организације моћније од експертове родне државе те он збиља нема шта да брине. Речју, био он ефикасан или не, њему се грешке не броје.

 Интелектуалци обично немају тако добра „леђа“ тако да, када пређу границу очигледне пристрасности или се рецимо разлупетају о неком иоле важном питању, обично постају „лак плен“ критичара. За њих не скаче нго екипа или компанија  (и уз њих пар држава), њихове глупости често постају сјајна забава асистената и свих колега и, будимо реални, ту и нема ничега због чега би их требало жалити, често је веома лековито јер интелектуалци себе пречесто виде виде као љупко савшенство.

 Експерти (будући да им буџет доста јасно говори где су) у мањем су ризику за самообожавањем али „падају“ управо на ономе на чему им стоји крхка репутација.

 Они наиме ни изблиза нису тако добро погађачи као што воле да нам се представљају, фама о њиховој ефикасности је свесно гајена позитивна предрасуда (чији је најлогичнији творац ММФ). Експерти су нам обзнанили да ће Доналд Трамп изгубити изборе. Експерти су својевремено давали мноштво катастрофичних изјава о томе шта ће се догодити нама са нашим компјутерима а шта путницима у авионима након што откуца поноћ последњег дана двадесетог века. Експерти нам нису дали упозорење на светску кризу нити су наговестили пад Берлинског зида. Предвиђања експерата за ситуацију на Балкану или у Сирију махом су тенденциозни промашаји. Све то међутим не умањује њихову фаму о ефикасном предвиђању догађаја нити растућу жељу да се тиме баве.

 Експерти су спремни да вам кажу и какво ће бити пролеће 2050 и шта ће бити следећи корак наше иначе ко зна већ које реформе просвете – само ако сте ви расположени да их слушате. Речју, колико год прогноза треба и којегод боје, све док има донатора.

„НЕПОТКУПЉИВИ“ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ЕКСПЕРТИ ПАРКИНГ САТОВИ

 Премда се често помиње интелектуално поштење као одлика интелектуалца и похлепа као експертова значајка, не видим да у том погледу међу њима постоји баш тако велика  разлика. Да, постоји разлика у непосредности са којом се новац прихвата и њу ћете одмах уочити. Интелектуалац ће вам се неретко похвалити да „нема тих пара за које неко може да купи његово мишљење“ док ће експерт мртав озбиљан да се похвали „Да ли знаш колико кошта мој сат?“. Имајући у виду да „на сат“ уобичајено иде тарифа или за паркинг или за једну другу професију (коју би свакако требало легализовати) овакве похвале испрва су умеле бити збуњујуће. Пројектна документација је међутим врло прецизна и тзв Распоред активности подразумева колико сати је ко ангажован а Његово Величанство Буџет заиста даје врховни суд о томе колико кошта експертов сат.

 Наравно, та мера зависи од многобројних околности али јесте истина да је многи експерти на крају конца усвоје као  дефинитивну  меру сопственог вредности. Толико вредим и можеш ме имати за ту цифру, мало јесте упрошћено али у основи то јесте експертово основно гесло и уједно његова егзистенцијална позиција. С друге стране, интелектуалци јесу склони да себе гледају као ретку бубу и око свог значаја плету пуно мистификација . Наспрот томе, у неоимперијалном свету експерт је радна снага по уговору (врло често  унутар организације он је  међу мање утицајнима) а једино што  је признато као чаробно и недодирљиво  јесте лого донатора. Експерти су заправо само лако заменљива радна снага.

 Злобници (и завидљивци) интелектуалци имају обичај да кажу да се експерт може продати небројено пута (што није реално у чврсто умреженим неоимперијалним фирмама у мањим земљама ) док се интелектуалац, забога, може продати само једанпут. Искуство нас учи да интелектуалци итекако умеју наизменично да се окрећу на профитабилну страну  док експерти неретко држе курс „само право“ чак и када се јасно осећа да читавом  глобалном пројекту (или и самим донаторима) недостаје здравог разума. Експерти умеју бити аскете, радохоличари или посвећеници, интелектуалци умеју бити похлепни, облапорни или властољубиви. Те тако, чини се, онај најчешћи „грех“ који се експертима упућује заправо нема емпиријску тежину. Оно једино што се експертима може евентуално приговорити јесте да им знамо цену „на сат“ (премда у буџету наравно има увек простора за “додатне услуге“ уколико их одобри и наравно прогласи тајном, сам Управни одбор), Глобално гледано, са финансијског аспекта,интелектуалци обично иду „ђутуре“ тј мање прецизно им се вредност одређује и то се наравно нигде не пише тј остају непоткупљиви великим делом зато што нема буџетског папира (кога врло често, када су у питању посебне особе, заиста и нема).

 

ПРОТЕСТАНТИЗАМ И КУЛТУРА ДИСИДЕНТСВА

 Негде деведесетих, у јеку Милошевићевих недовољно припремљених потеза, кренула је директива да запослени морају потписати неку врсту тзв лојалносто својој матичној кући тј њеном руководству. Овом су се приликом силни интелектуалци испрсили („Нема тих пара за које неко мене може да купи“, сећате се?) и онда су се такође други виђени интелектуалци још више прсили као њихови заштитници, речју, била је то скроз дирљива епизода у којој, како глумци кажу, уопште није недостајало црвеног мастила.

 То је и у тзв високој политици било време када се уз пуно драме нешто потписивало или заветовало да се „никада неће потписати“. Све у свему, новине су све то живо пратиле, понекад и навијале и све се одвијало наочиглед читаве јавности, такорећи интелектуалци су тада имали свој велики ријалити.Они би наиме само да буду слободни од политике и, као и до сада, сасвим независни ствараоци тј новинари. Баш је звучно, јел да?

 У јеку свих тих збивања експерти (укључујући и оне који су отпуштени интелектуалци) потписивали су изјаве о лојалности тешке и преко десет страна. Свака озбиљнија страна фирма или нго наиме при ангажовању радника тражи неку врсту вврло чврстог обећања од својих радника а неке од њих (да не кажем већина) траже запрепашћијућа завештања. Не само да се о послу и ономе што се на том послу ради не сме никада никоме и ни под каквим условима причати него се ниједан потез фирме не сме јавно ни коменрарисати. Речено, учињено. Мислим стварно, нешто се не сећам да је ико од потписника оваквих уговора реаговао. Али знам да многи  са оваквим без речи потписаним папирима лојалности нису били пријављени, нису имали здравствено ни стаж од фирме.

 Такође смо сви онда морали да знамо ко јесте а ко није шта потписао али су експерти вредно радили схватајући целу ту фуртутму као врсту пројектне активности која, јел да, може имати везе са њиховим послом само уколико менаџер пројекта тако одлучи и у том смислу нешто саопшти (јер се иначе разговор о таквој ствари не сматра умесним, колико год грађанство брбљало на националној или којој год телевизији).

 Да ли ово значи да су експерти мање сензибилни када су у питању њихова права? Да ли су „ропски“ уговори које потписују доказ тога?

 Не бих рекла. Још од пре Милошевића, током Титовог доба, интелектуалац је заправо добијао на аури са сваким, макар и малим дисидентским испадом. У једном кратком периоду казне за интелектуално и свако друго дисиденство су биле озбиљне (Голооточани) али остајање без посла или необјављивање књига никада није било тако убојито оружје као што је то бивало у протестантским земљама. Снага медијске компаније, баш као и снага власника рудника, била је изузетно велика и та врста дисиденства не само да никада није величана већ је напротив увек била стигматизована и од стране непосредне околине.

 Са изузетком ретких интелектуалаца сви остали су у посебним, фино резбареним кутијама, као врсту реликвија, чували своје радне уговоре који наравно садрже све власникове снове. То, а не варљива дисидентска слава, јесте традиција коју експерти баштине.

 ГЛОБАЛИЗАМ, СА ЛОКАЛНИМ ПОГЛЕДОМ

Тежња ка ефикасности често се плаћа мало скученијим видиком. Експерти су честе жртве пројектних жеља и одсуства погледа на „ширу слику“. За разлику од интелектуалаца који каткада имају ризичне (али често и успеле) визионарске моменте, експерти раде у скученом простору исхода који су донатору пожељни. „Визионарство“ је допуштено Џорџу Сорошу али не и непрегледној безличној реци његових службеника. И то није једина ствар која је експертима као радној снази ускраћена. Они наиме не стварају ништа, они немају сопствених идеја нити оригиналних модела, они само раде оно што им пројект менаџери говоре. И заузврат користе своју креативност да би упражњавали бајословне потрошачке рајеве.

 Премда су експерти обично глобалистички усмерени њихово поље рада махом узима у обзир тек неколико доста ограничених сегмената а друштвене појаве које анализирају неретко су идеолошки обојене. Што се тиче интелектуалаца другачијег опредељења или критички оријентисаних, они напросто игноришу њихове аргументе а често и њихово постојање. Они граде своју  green field творевину, управо тако, као да на месту њиховог пада и истраживања никада ништа није постојало.

 Оно на шта они рачунају (будући да им полемика обично није јача страна) јесте горепоменута моћна машинерија која иде за њима а која, јел, да, још мање има манир полемисања.

 Наравно, одеђен број интелектуалаца такође је склон да стварност тумачи „кроз шефов прозор“ те да готово неукусно некритички поджава владајућу номенклатуру своје државе. Поједини интелектуалци су отвоили полемику која доводи у питање оправданост интелектуалне подршке сопственој джави у односу на, рецимо, оправданост подшке међународној невладиној организацији контровезног утицаја. Полемика која личи на интелектуалце, експерти нису њени претерано заинтересовани учесници. Нема наиме таквих пројеката.

 Напокон, чини се да је подела на интелектуалце и експерте само тренутно стање. И експерти и интелектуалци  своја знања стичу на одеђеним универзитетима (где су експерти одавно укорачили као наставни кадар) а своје „бодове“ скупљају у истим стручним часописима (који, погађате, такође имају своје донаторе). Ово нас води ка закључку да интелектуалци данашњег доба нису више до експерти у транзицији. Питање свих питања није дакако могу ли интелектуалци да надмаше експерте (изгледа да то чине одвајкада) , питање је једино хоће ли уопште остати интелектуалаца након што сви они постану део врло прецизне машине. Питање јесте комплексно и тешко, управо онакво на какво само експерти могу да нам одговоре.

 

Спомена Милачић,  клинички психолог и вишегодишњи нго ekсперт

ВИДОВДАН

Поделите:
2 replies
  1. Spase Uzelac, Beograd, Srbija
    Spase Uzelac, Beograd, Srbija says:

    Dobro, mada metoda “ ide“ od empirije ka pojmu, a da se ovom ne“ priblizuje“; isuvise stroga paralelnost intelektualac:ekspert, izuzev t v r d nj e za analizu nema sadrzaja; nedostaje srednji “ pojam“, koji, pre pojave onih koji jesu n i s t a- eksperata, bi, u paraleli, drugim- inteligenti; ovi su negdanji eksperti: u, uslovno, paralelnosti, progutali su prvoga iste- intelektualce; pokazateljem je to hoda zbilje ka n i z e m; spuzvasti, a su- kladni zbilji, izvrsili su samopretvorbu samo u imenu, te su e k s p e r t i- oni koji od golemog znanja nista ne znaju; pretvorbu po sadrzaju-znanju nisu ni mogli izvrsiti, jasno iz recenog; ako su, kao inteligenti, imali malo duse, pretvorbom samoprevedeni u bezdusje. Radi se o jednoj te istoj sorti!, a po samoimenovanju – u hodu zbiljskog- sorta prilagodljivih, eticki: sorta ljigavaca, zvucnim samonazivanjem prikrita bit- sluge svega i nicega; najpostvarenija stvorenja, sebeznajuca kao nistitelji zivota; oni, dakle, nisu d a n a s, od kada je svijeta tu su; karakter duha vremena odredjuje (i) njihovu bit…
    No: srpski, ipak!, KesTler( ne: Kesler; mozda greska slucajna); takodjer, parafraza nikada ne ide pod navodnike- tada je c i t a t o m….

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *