Ненад Кецмановић: Повратак Америке на Балкан са којег није ни одлазила

Поделите:

Не заваравајмо се, рејтинг Србије и Српске у тзв. међународним организацијама прије свега зависи од позиције Београда и Бањалуке на релацији Вашингтон-Москва

Један дан читамо да САД одлазе са Западног Балкана и европско двориште препуштају ЕУ, а већ сутрадан да се САД враћају јер ЕУ нема капацитет да рјешава проблеме у Србији, Македонији и БиХ.

Одлазак заговара предсједник Трамп, а на повратку ради Хојт Ји из Стејт департмента. Али, ако САД одлазе, значи да су биле овдје, а ако се враћају испада да нису биле овдје!? Хокуспокус – час јесу, час нису!

САД су, међутим, и биле и остале на Западном Балкану, и директно и преко NATO-а и ЕУ.

Довољно је да просјечан човјек прати у медијима туторске иступе америчких амбасадора у региону па да му то буде јасно. Када баш претјерају, лидери локалне власти и још незакупљени озбиљни медији реагују, али код нас се од пада Берлинског зида створила навика на ароганцију суперсиле, па са нама немају већих проблема. А они сматрају да им наша апликација за вазалну ЕУ и Партнерство за мир са NATO-ом, којим командује амерички генерал, дају и својеврстан легитимитет.

За њих је проблем настао када се појавио руски фактор на Западном Балкану. Занимљиво да САД то нису доживјеле као природно геополитичко надметање, него као хајдучки упад у свој атар, мијешање у туђу интересну сферу, или барем нелојалну конкуренцију, коју „свјетски полицајац“ има право да казни.

„Откуд сада ту Русија?“, „Шта има да тражи Путин на Балкану?“, „Руси једино имају за циљ да подбуњују регионалне народе и ометају нас у евроатлантским интеграцијама!“ – низале су се револтиране изјаве западних политичара, као да су им балканске земље капарисане некретнине. И као да присуство руског фактора на Балкану не потиче још из времена када су амерички лидери мало знали о региону.

Да би претекли Путина, Румунију и Бугарску су преко реда угурали у ЕУ и NATO. Преко Црне Горе у NATO-у, затворили су Русији поморски прилаз Западном Балкану. Као што су и наметнутим политичким консензусом у Скопљу ставили под контролу моравско-вардарску долину. И након свега тога САД не престају да сумњичаво мотре на свако гостовање у Москви – Вучића, којим су само условно задовољне и Додика кога сматрају готово непоправљивим.

Не заваравајмо се, рејтинг Србије и Српске у тзв. међународним организацијама (политичким, финансијским, трговинским, инвестиционим и сл.) прије свега зависи од позиције Београда и Бањалуке на релацији Вашингтон-Москва.

И даље их јако брине ширење руске меке моћи у региону и апострофирају Спутњик и два-три руска или проруска сајта у Београду, а њихово софт присуство (N1, Ал Џазира, мрежа НВО) је кудикамо веће и улагања бар педесет пута.

Зашто њихова бојазан ипак није без разлога?

Постоје словенско-православне везе и историјска савезништва Србије и Русије. Затим, за разлику од Русије, Српску и Србију су, сем Грчке, бомбардовале све чланице NATO-а и ЕУ, убијале Србе и нанијели енормне материјалне штете које улагањима нису намирили. Али, и у новије вријеме су блокирали прилив руских енергената Јужним током и кинески трговачки пут свиле, те тако угрозили развојне перспективе сиромашних земаља регије.

У чему ипак гријеше?

Дефицит подршке уласку Србије и Српске у ЕУ и NATO није само посљедица русофилије. Не ради се о томе што би Срби више вољели руску хегемонију него америчку или њемачку. Али, данас се САД (NATO), а потенцијално и Њемачка (ЕУ) појављују као хегемонисти, а Русија, и све више Кина као препрека хегемонији Запада. И при томе ни једна ни друга нису реална пријетња да је овдје саме успоставе.

Уосталом, и српски комунисти су били русофилни и СССР је био „прва земља социјализма“, па су ’48 изашли из Источног лагера.

Данас све анкете показују да Срби већином нису муштерије не само за NATO, него и за ЕУ.

У Српској је тај проценат о још и много већи. NATO се по РС рекламира на билбордима попут кока-коле: „У NATO-у спокојни и срећни!“, али без ефекта. Напротив, предизборни одласци код Путина доносе гласове и Додику и Вучићу.

Да „ништа не може да се ријеши без Русије“, како је недавно констатовао Макрон, показују и ријечи Данијела Сервера, утицајног експерта из круга Клинтонових у поткомитету конгресног одбора:

„САД би могле настојати да од Балкана направе експериментални примјер сарадње са Русијом, обећавајући обустављање NATO ширења ако Москва обустави хибридне напоре којима дестабилизује регион и допусти да се државе региона прикључе ЕУ“.

Шта то значи? Ширење NATO-а, које Балкан конфронтира Русији и гура га на „линију ватре“, САД би сада обуставиле, али тек пошто су безмало завршиле посао. Црну Гору су недавно примиле у NATO, Македонију убрзано припремају, а Србију су укључиле у Партнерство за мир. Остала је још БиХ, гдје РС упорно кочи.

Зато је један ентитетски лидер, већ под санкцијама, постао толики проблем. Послије њега би САД могле и стварно да оду са Балкана да Путин не злопамти како је Горбачов насјео на обећање старог Буша да се NATO неће ширити.

Извор: Политика, Факти

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *