Генерал Павковић: Небо и земља су горели, хероји нису дали педаљ српске земље, 800 терориста се никада није вратило!

Поделите:

Битка за Кошаре била је страшна. Уз велике жртве, од 9. априла до 14. јуна зуставили смо пробој терориста ка Дреници. Али, битка на Паштрику, која је трајала од 26. маја до 14. јуна (последњег дана рата), у нашим борбеним документима забележена је као најтежа.

Поред припадника терористичке ОВК и регуларне војске Албаније, тукли смо се и против Стратешке авијације САД која је само 26, 27. и 31. маја на наше положаје изручила око 200 најразорнијих бомби које су делове планине претвориле у „месечево тло“.

Говори овако, за Новости, из затвора у Финској, бивши начелник ГШ Војске Србије и Црне Горе, данас хашки осуђеник – генерал Небојша Павковић.

Како открива тадашњи командант Треће армије која је бранила Космет, у овој операцији војска је изгубила 25 војника Призренске бригаде, а 126 их је рањено, док су непријатељске снаге имале од 800 до 1.000 мртвих.

Павковић не крије задовољство што се, како каже, после 18 година „најзад како треба пише о јунацима са Кошара и њиховој борби за Србију“, али и апелује „да се битка за Паштрик не заборави“.

– Непријатељ је покушај пробоја преко Паштрика ка Призрену, Ораховцу и Сувој Реци назвао операција „Стрела 2“ – открива нам генерал Павковић.

– Идеја генерала Веслија Кларка, тадашњег команданта НАТО снга је била да око 20.000 војника регуларне армије Албаније, НАТО и ОВК из правца Кукса и Крума у Албанији преко Паштрика убаци у Метохију и тако сломи одбрану Приштинског корпуса.

Мимо устаљене линије НАТО командовања, Кларк је ангажовао и Америчку стратешку авијацију, бомбардере Б-52 и Б-1 који су тукли наше јединице из стратосфере.

Међутим, само једном, 27. маја, успели су да пробију фронт наше одбране на горожупском правцу и направе продор од 200 до 400 метара на територију Србије. Јунаци 549. бригаде већ следећег дана су вратили положаје.

После 15 дана битке на висинама од 1.200 до 2.000 метара, остало је да лежи близу 1.000 непријатељских војника.

Павковић, говорећи о херојима, посебно издваја Божидара Делића, тадашњег команданта Призренске бригаде. Уз бок су му, вели, били и Стојан Коњиковац, тада начелник штаба, човек који је командовао на паштричким врлетима. Ту су и потпуковник Јакшић, потпуковник Лемић, мајор Ђокић…

– На Горожупским бачилима водник Бошковски је са 50 војника одолео невиђеној сили и НАТО авионима. Он и његови су спречили шири упад непријатеља – наводи даље генерал Павковић.

– Капетан Мишић 28. маја са 50 војника под пакленом ватром повратио је изгубљену караулу Горожуп. Тамо је нашао групу наших војника која је остала одсечена од света.

Коту Врапче одбранило је десет војника. Иначе, у мом ратном дневнику је много имена јунака: водници Петровић и Шаврња, поручник Вучић, десетар Савић, водници Козина, Јовановић, Мишић, Димитријевић, добровољке Марина Јелић и Слађана Станковић…
Према речима генерала Павковића, око 50 војника, под командом Божидара Делића је од 28. маја на врху Паштрика држало у шаци хиљаде шиптарских пешадинаца.

Наоружани са 50 снајпера дугог домета „црна стрела“, уз минобацаче и противоклопна средства, били су, како каже, нерешив проблем за непријатеља, па се догађало да „наши минобацачи поклопе по 12 аутобуса смене албанске пешадије на албанској територији, те ови, уместо у јуриш – моле за евакуацију“.

– Све ово се данима одвијало под ударима Б-52 и Б-1, који су сејали тепихе бомби – наставља генерал Павковић.

– Дана 31. маја добио сам у обавештајном рапорту и наређење Веслија Кларка да се удари стратешких бомбардера појачају и да се укључе касетне бомбе јер су заустављени на планини.

Сећам се да сам се најежио, будући да сам се два дана раније у рејону села Планеја нашао у близини где је пало 12 тешких пројектила из Б-52. Тај осећај не може речима да се опише.

Генерал Павковић сећа се да је последњи рапорт из Кларковог штаба, (преко наших обавештајаца), примио 4. јуна 1999. Амерички командант је констатовао „да није задовољан постигнутим резултатима ОВК на Паштрику и да су српске снаге успеле да се одбране и преокрену ситуацију у своју корист“.

У том рапорту, како нам је открио, дословце је оценио: „НАТО води борбу против способног противника чије јединице вешто мењају положаје и избегавају авијацију НАТО. Противник је успео да разбије све веће базе ОВК“.

Пакао „Пирамиде“

* Паштрик, изнад Призрена је у облику пирамиде и већим делом се налази на територији КиМ. Гранична линија иде преко највишег врха (1.986 метара), а од превоја Ликен, где је била наша караула, уздиже се низ вертикалних стена до 1.874 метра.

* ГЛАВНИ гребен планине дуг је пет киолометара, а битке су вођене у јаругама, вртачама, на пошумљеним ободима планине.

* Према информацијама које је наша војска добијала по повлачењу, извлачење мртвих непријатељских војника са овог простора трајало је до почетка зиме 1999.

За незаборав

– Одбраном Паштрика командовао је Божидар Делић. Све време био је стабилан, концентрисан, ни у једном тренутку успаничен – сећа се генерал Павковић.

– Само сам га два пута чуо утученог. Када му је под тепихом бомби, у Шех Махали погинуо командант ПВО, потпуковик Лемић са седам војника и други пут, 4. јуна, када му је погинула Слађана Станковић, болничарка, добровољка којој је током рата кумовао на свадби са руским официром а српским добровољцем Јуријом Осиповским.

Курир, Новости

Поделите:
1 reply
  1. Драган
    Драган says:

    Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.

    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.“

    Слава палим херојима Кошара!!!

    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Драган Славнић

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *