УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ – Место ћирилице у данашњој српској књижевности

Поделите:
Овим радом жели се указати на следеће: да је српска књижевност пре доласка на власт комуниста била готово 100% ћириличка; да је данас ћирилица сиротица у српској књижевности јер је она полатиничена више од 70%, с трендом готово потпуног ишчезнућа ћирилице.

Да је замена српске ћирилице хрватском латиницом планирана Новосадским књижевним договором из 1954. године, а спроведена је у организацији Матице српске;

да је Матица српска потписала смртну пресуду ћирилици одредницом у свом правопису из 2010. године да је и латиница стандардно писмо српског језика;

да готово уопште нема јавног отпора латинизацији српске књижевности, него се потреба за увођењем стандарда имања два писма у српском језику правда управо тиме што је та књижевност латинизована, па је зато и латиница српско писмо;

да нема отпора књижевника латинизацији Срба, него су они с неговањем два изговора и два писма препрека културној интеграцији српског народа са обе стране Дрине;

да су носиоци латинизације државна власт и универзитетски професори које држава плаћа за латиничење Срба, а који делују кроз просвету и националне институције: Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске и Српско културно и умјетничко друштво Просвјета, а које су националне само по имену.

Књижевност православних Срба била је само ћириличка од њиховог описмењавања до стварања Југославије

Сва књижевност православних Срба од њиховог описмењавања до појаве Југославије, у којој су живели у заједничкој држави са Хрватима, била је ћириличка. О томе је написао студију Василије Клефтакис, која је објављена на сајту НСПМ. Анализирао је српско издаваштво у последњих стотину година и извео следећа два главна закључка: прво, до доласка на власт комуниста, ћирилица је суверено владала у српској култури, готово у стопостотном обиму, и друго, тренд замењивања ћирилице латиницом је такав за ће Срби за коју деценију бити потпуно полатиничен народ.

Василије Клефтакис је доктор медицинских наука који живи у Холандији, а не лингвиста, филолог или књижевник. Језичка струка о томе неће писати, јер је она, злоупотребљавајући ауторитет српских националних институција, управо преко њих спровела латинизацију Срба. На том путу брисања свега српског Матица српска је стигла дотле да има Одељење за језик и књижевност, а не Одељење за српски језик и књижевност. Необавештени народ верује да, док он оре, копа и ради у фабрикама, имају неки који су школовани о државном трошку, титулисани и плаћени да брину о српском националном интересу. Али они су злоупотребили свој положај и баве се српскохрватским уместо српским језиком. У небризи за српско отишли су толико далеко да ниједан председник САНУ, ни у Југославији ни данас у Србији, није јавно проговорио о затирању ћирилице, а камоли да је државну власт ставио пред свршен чин јавним предлагањем шта она треба да учини да би српско хиљадугодишње национално писмо било враћено Србима. Чак су јавно предлагали да се САНУ преименује у АНУ. Ово друго име би уистину било прикладније, јер САНУ ради речник српскохрватског уместо српског језика.

О томе да је књижевност Срба, била ћириличка од самог њиховог описмењавања данашњи универзитетски професори језичке струке не уче студенте, како се не би постављало питање њихове одговорности за слом ћирилице у време комунизма, кад су они стекли титуле и привилегије управо на латиничењу Срба. Показаћемо то на примеру схватања значаја ћирилице за српску културу проф. др Лазе М. Костића, на једној страни, и групе професора на челу са Петром Милосављевићем која је основала Покрет за враћање србистике, с друге стране.

Picture

Проф. др Лазо М. Костић избегао је на запад пред комунистима и живео у беди. Чекао је на прилоге српске сиротиње из Америке од по десетак долара, да би могао да купи папир и да напише оно што српски професори у комунизму неће написати. Једну од својих књига је посветио мајци из захвалности „што га је родила Србином“.

Између осталог, писао је и о томе да су Хрвати присвојили српски језик. То се у српским земљама могло објавити тек после пада комунизма и Југославије. Покрет за враћање србистике заступа управо ту тезу, а сам проф. др Петар Милосављевић је написао у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао да је Л. М. Костић највећи српски писац у емиграцији.

Између осталог, писао је и о томе да су Хрвати присвојили српски језик. То се у српским земљама могло објавити тек после пада комунизма и Југославије.

Покрет за враћање србистике заступа управо ту тезу, а сам проф. др Петар Милосављевић је написао у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао да је Л. М. Костић највећи српски писац у емиграцији.

Л. М. Костић је ћирилици придавао прворазредан значај, одлучујући за опстанак српског имена, управо зато што је сво стваралаштво православних Срба било ћириличко. Тако је у својој књизи Ћирилица и српство – о српском језику – Вук и Немци („Добрица књига“, Нови Сад 1999) навео 76 примера да су се Срби препознавали по том писму и да су их по њему препознавали странци. Ево неких његових мисли о ћирилици (преузето из књиге Драгољуба Збиљића Српски језик под окупацијом латинице, „Ћирилица“, Нови Сад):

Истина, данашња славистика сматра да је код Словена пре ћирилице била у употреби глагољица. То још није сигурно доказано и многи веома угледни слависти и даље тврде да је ћирилица прво словенско писмо.

Ћирилица је настала пре одвајања Источне цркве од Западне, ћирилица је настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне српске цркве. Ћирилица је настала кад међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала пре и једног јединог српског културног споменика.

Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој светској културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у култури огледа.

Picture

Са појавом ћирилице су Срби културно настали, са њеним одрицањем они би културно нестали, престали би да егзистирају као самостална нација, самосталан културни индивидуалитет.

​Предводник Покрета за обнову србистике проф. др Петар Милосављевић, који је одао признање Л. М. Костићу – прихватио је његову тезу да су Хрвати присвојили српски језик, али је потпуно прећутао његов став о ћирилици. Друкчије није ни могао јер је писањем на сајту „Видовдан“ доказивао да је и латиница српска тиме што је он деценијама био уредник часописа „Поља“ у Новом Саду, латиничког током целог свог трајања. Уместо да макар не спомиње ту чињеницу, јер она сведочи да је била лажна стандардизована равноправност писама у Југославији, он из ње изводи овакав закључак: ако се он осећа Србином, а толике године је био уредник латиничког часописа, стављајући се тако на страну латинице, онда мора да је и она српска.

А да би оправдао свој латинички стаж у српској просвети, науци и култури, односно латиничење српске књижевности, првенствено наопаким учењем студената будућих књижевника, прибегао је ширењу неистине да је Вук Караџић аутор и ове латинице, што значи да је она српска и по том основу, а не само по томе што је његов часопис „Поља“ био искључиво латинички.

Доказ за то му је била чињеница да су у Вуковом буквару као српска писма показане једна поред друге и ћирилица и латиница. Срећом, поред толико професора и књижевника нашао се један инжењер Владислав Грујић који је открио неистинитост наведеног става П. Милосављевића. Наиме, Милосављевић се позивао на репринт издање Вуковог речника, а Грујић је открио да је он фалсификован тако што му је додат један лист којег нема у оригиналу. Тако се у тражењу „научне“ подлоге за правдање латиничења Срба и њихове књижевности посегло чак и за комунистичким фалсификатом.

Чак је на страни латинице и русиста, проф. др Радмило Маројевић, који је извео овакав закључак: пошто Хрвати говоре српским језиком, онда је и латиница којом се служе писмо српског језика. Односно, чији је језик његово је и писмо које се користи у њему.

Трећи угледник из Покрета за враћање србистике проф. др Милош Ковачевић је извео овакав закључак: латиница јесте писмо српског језика (јер њу користе Хрвати у присвојеном српском језику), али није српско писмо. Ваљда је српско онда кад га у српском језику користе Срби у српским земљама кад говоре српски језик. Чак је и написао књижицу Српски језик и српски језици у којој су и четири аксиома, а четврти је да српски језик има два писма. У принципу је све наведено тачно, али је штетно по ћирилицу. Јер, народ који једва преживљава, не разуме те Ковачевићеве лингвистичке финесе.

Чим он чује да српски језик има два писма, одмах отписује ћирилицу као сувишну или у најмању руку одустаје од става да је ћирилица једино српско писмо. Јер, комунистички систем је, а и овај „демократски“, учинио да народ не сазна кључну чињеницу – није хрватска латиница, коју је вероватно саставио Немац Људевит Гај тек у 19. веку, надвладала хиљадугодишњу српску ћирилицу због неког њеног недостатка, него зато што је државна власт то планирала и усмеравала, с намером да ћирилица буде потпуно замењена хрватском латиницом. При томе је вршено свакакво насиље над ћирилицом, па и повлачење декретом из употребе ћириличких писаћих машина из државних институција и установа, престанак производње таквих машина и друго.

Picture

​Српска књижевност је данас полатиничена више од 70% 

Осим што се о катастрофално малој данашњој заступљености ћирилице у српској књижевности може сазнати из поменуте студије Василија Клефтакиса, о томе сведочи и стање на београдским сајмовима књига. Истраживање тог стања вршило је пре две године Српско национално удружење „Српска азбука“, али резултат нико није хтео да објави да се не би сазнала колосална српска срамота и пораз. Истраживањем се дошло до готово истог резултата као и Клефтакис. Ту истраживања нису ни потребна, јер се и на први поглед уочава море хрватске латинице. То је Хрвате толико охрабрило да су на хиљаду билборда широм Србије својим писмом позвали Србе на свој Јадран! Нису тиме Хрвати понизили Србе, него су ови понизили сами себе. Нису странци криви што сматрају Србију латинском земљом, него им је Србија дала повода за то. Чак су и руске фирме одлучиле да се купцима у Србији Републици Српској додворавају хрватском латиницом. Тако пред Рафинеријом уља Модрича можемо прочитати „добро дошли“ на српском језику и хрватској латиници, а испод тога на руском језику и руској ћирилици. Или, пре десетак година издавачка кућа „Лагуна“ је имала изложбу књига у прозорима Библиотеке града Београда, и то без иједног ћириличког наслова! Директор те библиотеке је био књижевник Јован Радуловић! Све српска беда до беде и срамота!

Клицу латиничења Срба посејао је велики ауторитет књижевни критичар Јован Скерлић
Picture
Клицу данашње пропасти српске ћирилице није посејао још пре стотину година неки књижевник, али јесте књижевни критичар Јован Скерлић. Још пре Првог светског рата он је у име уједињења народа у будућој Југославији предлагао да Срби одустану од ћирилице, а да Хрвати прихвате екавицу. Колико је то било видовито, види се по томе што данас у Хрватској нема ни Срба , ни екавице, ни ћирилице. Срби не смеју ни помислити да јавно користе ћирилицу, а и табле на којима је држава исписала латиницом и ћирилицом имена својих институција лупају се чекићима. И то уз јавну подршку тамношњег поглавара католичке цркве.

Ако је неко поверовао да ће то навести Србе да ћирилицу схвате као своју националну вредност, грдно се преварио. Српски медији пишу о томе три дана, а у следећа три дана све се заборави као да није ни било убијања ћирилице.
Picture
И опет би Срби у било какво заједништво са Хрватима, али ови неће ни да чују. Тако је проф. др Петар Милосављевић већ наговестио нове експерименте са српским националним бићем у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао. Критикује он хрватску идеју југословенства, па каже да српска идеја југословенства још није потрошена. А колики је данас ауторитет Јован Скерлић, показаћемо овим примером.

​Кад је аутор овог текста упитао академика и књижевника Драгана Недељковића зашто он и његов кум академик Дејан Медаковић никад нису поменули ћирилицу док су сатима били гости једне телевизије, овај је показао прстом на затиок своје главе и рекао да би волео да и ту има једно око, тј. добро је имати више писама, иако се на тај начин није обогатио ниједан други народ на кугли земаљској. А онда се позвао баш на став Јована Скерлића. Па кад универезитетски професор и академик не разуме да се Јован Скерлић поменутим предлогом само обрукао пред својим наследницима, разумевање се поготово не може очекивати од средњошкослких професора и књижевника из народа. Зато академик и није могао приметити да је Београд окупиран хрватском латиницом, тј. мало је Србима само ћирилица, јер би им био сужен видик, па кад немају друго своје писмо добро им је и оно туђе које је унесено у Београд и на Цетиње на бајонетима аустроугарске војске. На истим оним бајонетима којима су понајвише Хрвати пробадали српску нејач у Мачви 1914. године. То су Срби брзо заборавили као и искуство из следећег рата кад им је и Анте Павелић наменио исту ту латиницу тако што им је забранио њихову ћирилицу и у приватној употреби. Две године касније други Хрват, Јосип Броз, је опет подарио Србима хрватску латиницу тако што је био удесио да све пароле на оном заседању у Јајцу буду њоме исписане.

Овде треба приметити да је академик Драган Недељковић био председник Покрета Светозар Милетић, који је први пут робијао управо због залагања за ћирилицу.

Picture

​„Највећа лингвистичка подвала Србима је била замена српског имена језика српскохрватским. Подразумевало се да уз њега иде хрватска латиница као писмо србохрватства, југословенства и братства и јединства, а не великосрпска, четничка и назадна ћирилица“.

Данас нема никаквог отпора књижевника латиничењу Срба, иако га је било чак и у време комунизма

Комунисти су раскрчили пут хрватској латиници у српским земљама управо преко књижевности. Договор из 1954, а у ствари налог КПЈ да латиница временом замени ћирилицу, звао се Новосадски књижевни договор. Матица српска је спровела анкету међу књижевницима и језичким стручњацима о томе како треба решити питање писма у новој држави. Од 63 учесника анкете само 23 су се потписали ћирилицом! Јасно је наведен циљ увођења другог писма у српски језик: „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“. Књижевник Станислав Винавер се без икакве резерве определио за то да латиница одмах замени ћирилицу.

Највећа лингвистичка подвала Србима је била замена српског имена језика српскохрватским. Подразумевало се да уз њега иде хрватска латиница као писмо србохрватства, југословенства и братства и јединства, а не великосрпска, четничка и назадна ћирилица. Срби у Хрватској нису ни разумели да су остали без свог имена језика, а тиме и без основног националног упоришта и самопоуздања.  Оставши тако без заштите Београда, који се претворио  у иницијатора расрбљавања српског народа, Срби у Хрватској су морали одустати и од ћирилице. У Хрватској није било ниједне ћириличке књиге ниједног српског књижевника.

Picture

Велико српско име Батрић Јовановић

У Београду се знало да ће председник српске владе др Благоје Нешковић бити смењен чим га је Александар Ранковић овако критиковао: “Друг Нешковић се и даље потписује ћирилицом.“

Једини српски политичар који се јавно успротивио ниподаштавању ћирилице је био Батрић Јовановић.  Он је почетком осамдесетих година у Савезној скупштини прозвао Микулића и Поздерца због тога што је из БиХ истерана ћирилица, као и Азема Власија из истог разлога.

Власи је одговорио исправно да је писмо политичко питање. На Косову и Метохији се вратила ћирилица на раскрснице путева тек две деценије, чим би их ослободила српска полиција.

После тога појавила се она у БиХ  уз латиницу и ћирилица на таблама са именима установа и школа. Новине су имале и странице с ћирилицом. У Мостару  је одржан неки књижевни скуп на коме се Младен Ољача заузео за ћирилицу, док је данас у „демократији“ незамисливо да се књижевници јавно и организовано залажу за ћирилицу.

Тек пред сам распад Југославије, правник академик Радомир Лукић био је иницијатор да се у САНУ формира комисија за бригу о ћирилици. У њу су ушли још историчар академик Василије Крестић и сликар академик Стојан Ћелић. Дакле, ниједан књижевник.

У данашње време само се песник Љубомир Симовић јавно заузео за ћирилицу, и то својим говором на отварању Београдског  сајма књига 2006. године.

Књижевници нису ни свесни своје одговорности за латиничење српске књижевности

Ваља поменути и бисер песму Анђелка Ердељанина Негативна молитва, у којој су наведени они који не воле ћирилицу, али не и књижевници:

Убиј, Боже, ћирилицу!
Што да муче лепа слова,
Вуковицу, писменицу,
Протерану из наслова.
Убиј, Боже, ћирилицу!
Због раздора и неслоге!
Јер не може на улицу,
На билборде и излоге!

Убиј, Боже, Ћирилицу!
савршену граматику,
пркосну реметилицу,
што фрустрира Америку!

Убиј, Боже, ћирилицу !
Јер ни власти, штампа, школе,
ту народну узданицу,
не признају и не воле!

Аутор: Немања Видић
КМ Новине
Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *