Хрватски историјски фалсификати

Поделите:

Хрвати у средњем веку

Томислав Раукар истиче: “У средњовјековним босанским врелима, како је истакнуто, нема изрицаја Хрват или хрватски…“

„У средњовјековним босанским врелима, прије свега у њихову називљу, нема изричитих потврда о назочности хрватскога становништва на подручју босанске државе…“

„Дапаче, ни на неким дијеловима хрватскога краљевства у средњем вијеку није било хрватскога имена. Примјером је средњовјековна Славониа или Словиње.“

Лујо Маргетић:

„Како се Хрватска у то доба (1163) простирала од Рјечине на сјеверозападу и Гвозда на сјеверу, произлази да је Бели, бизантском штићенику, признато право такођер и над Винодолом и осталим крајевима источно од Рјечине.“

Лујо Маргетић даље прецизира да је то подручје, које одговара тадашњем географском распореду чакавице, јужно од Кордуна до Сињег Мора, ‘цјелокупна Хрватска’.

„Не видимо никаква оправдана разлога за схваћање да би појам Хрватске у овом случају требало ограничити на јужни дио Хрватске и зато сматрамо да је Белина баштина бар правно обухваћала цјелокупну Хрватску, укључујући и подручје између Рјечине, Гвозда и Лике.“

Изгледа да се појам Хрвати и Хрватска од деветог вијека па до турског доба није битније промјенио, означавајучи подручје од Јадранског Мора до Велебита и Динаре, тј. између ријека Зрмање и Цетине, јужно од Србије. 
Тек након проширења Босне преко Динаре, у Равне Котаре као археолошког и културног језгро на коме се Хрвати заустављају на Балкану и одакле се шире (залеђе Задра „тадашње исправе називају именом Хрвати“ [Мирко Марковић, Личани, Загреб, 2001.]), када је Твртко освојио делове Хрватске који се археолошки разликују од крајева на којима налазимо Србе, његова је титула промењена 1390, у краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Када је освојио територије другог народа (Хрвата) променио је титулу и у њој није било етничке одреднице „краљ Србљем“, зато што Срби нису више једини народ којим он влада, већ су сада то и Хрвати. Из овога се јасно види колико је Твртко био свестан да је Србин и да у Босни, Поморју и Западним Странама живе Срби, јер док је владао само Босном, Поморјем, Западним Странама и деловима Рашке био је Краљ Срба. Када је Босна после Твртка изгубила делове Хрватске које је освојила, следећи босански владари враћају титулу Краљ Срба, јер више не владају Хрватском, тј. подручјем западно од Цетине и сада поново владају само Србима. Ту, у међурјечју Цетине и Зрмање су Турци основали „вилајет Хрвати“.

Језик
У интевјуу међумурским новинама 04.02.2004 познати хрватски глумац Вид Балог између осталог каже:

„Мислим да смо већ на добром путу. Сви су врло свјесни те проблематике, од оних старијих па до данас. Ми смо некаква најмлађа генерација. А кад смо тога сви свјесни, онда би доиста требало, као што је Адам рекао, увести кајкавски у школе као хрватски матерински језик.
Јавна је тајна које су сви наши академици итекако свјесни да је хрватски стандард којег сада имамо заправо великим дијелом српска иначица Вуковога рјечника. Срби се зезају и често знам од њих чути: „Украли сте нам језик и још сте га уништили“. То се као не смије рећи, а то сви знају.“

Господин Балог заправо понавља речи вође хрватског народног препорода, Људевит Гаја који у чланку објављеном у листу Даница 1846. под насловом “ Чије је коло?“ каже:

„Та н. п. сав свет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; ну нама још ни издалека није на ум пало икада тврдити, да то није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу Великому, што ми Хервати с братијом Сербљима сада један књижевни језик имамо.“

„Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора“ -истиче Јован Дучић.

„Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић.

Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске (Јагић, Спомени мојега живота, 62). До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. – И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

Наиме, почетци хрватске писмености везани су за чакавштину -онај хрватски језик на коме су написани сви хрватски средњовековни списи, почев од Башчанске плоче -првог писаног хрватског споменика па до језика Градишчанских Хрвата од којих су се прве веће скупине доселиле тридесетих година шеснаестога стољећа на подручју госпостије Нови Град Гüссинг (Аустрија).

Ни Срби нису баш олако пропуштали ово акапарисање њиховог књижевног језика. Тако нпр. у Славонији Лука Карагиц издаје 1. Јула 1736. год. Окружницу на све манастире и фратре њему потчињене, у којој под претњом строге казне забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима пише, него „искључиво само ћирилицом, јер је и писмо дар Божји, нарочито дарован народима и језицима а не даје се многима.“

Док Матија Антун Рељковић, славонски просвјетитељ (1732.-1798.), у свом Сатиру каже:

„О Славонче, ти се врло вараш, 
којигод ми тако одговараш: 
ваши стари јесу књигу знали, 
србски штили, а србски писали.“

Учени Натко Нодило, редовни професор опште повести на Мудрословном факултету и ректор Свеучилишта у Загребу, писао је:

„У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65, 117).

Две карте које спомињу хрвати не постоје у оригиналу, већ само као копије из 1568. године, за које многи озбиљни научници мисле да су фалсификати или да је њихова аутентичност, у најмању руку, дискутабилна, то јесте, сумњива. Ту је и натпис на латинском језику, који наводно помиње и војводу Бранимира, који себе назива „словенским кнезом“. Заправо, хрватска историографија је, у свом националном заносу и опијености својим посебним „значајем“, све документе, који се у историји појављују и у којима је забележено име „Словени“ или придев „словенски“, једноставно, „прекрстила“ у „Хрвати“ и „хрватски“.

Српска историја

Поделите:
2 replies
  1. дулебг
    дулебг says:

    Хрватска нација састоји се првенствено од 4 корпуса:
    – покатоличених Срба штокавског говора,
    – покатоличених Срба икавског говора.
    – исконских Хрвата чакавског говора, насељених из Чешке-Моравске, и
    – Загораца, кајкавског говора, који су Словенци.
    Има ту још доста других нација. Немаца, Мађара, Италијана, Чеха, Украјинаца и др, који су утерани у хрватство у последњих 30-ак година.
    Тешко је Хрватима наметнути кајкавски говор, кад су већином штокавци и икавци – 80% Хрвата ипак су покршетни Срби. Икавци сјајно баратају ијекавским, јер је разлика међу њима минорна. Осим тога – чакавски и кајкавски су девастирани, застарели, сиромашни и непрецизни у поређењу са српским. Прелазак на њих био би Хрватима повратак за 1000 година.

    Одговори
  2. дулебг
    дулебг says:

    Понекад чујемо икавски говор, са честим „ча“ – то је неки артефакт подручја Сплит-Трогир-Отоци, мешавина икавског и чакавског. Иначе на отоцима се уз обалу говори икавски, а у брдима још има старих који говоре чакавски, па им треба „Гугл“ да би се разумели.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *