Споменици Архитектуре у средњовековној Србији

Поделите:

Споменици средњевековне српске архитектуре настајали су од почетка IX па све до краја XVII века. У том великом временском распону у свим српским круговима и областима под влашћу српских влада подигнуто је више стотина цркава и манастира, од којих се велики део до данас очувао, било у свом првобитном или нешто измењеном изгледу.

Владимир Петковић у свом „Прегледу црквених споменика кроз повесницу српског народа“, спомиње више од 1500 цркава и манастира, „без претензије да је при том исцрпљена њихова листа“ Према евиденцији Слободана Милеуснића на просторима Србије и Црне Горе има укупно 212 манастира од тога је 144 активно, док се на „васцелом српском простору налази 365 манастира“. Од укупног броја постојећих манастира у Србији, око 160 је под заштитом државе, као културно – уметнички споменици. Сопоћани и Студеница налазе се под заштитом УНЕСКА а комасација је извршена и за Високе Дечане.

Подизани, не само у различитим временима, него и у различитим стиловима, зависно од утицаја – западног или источног византијског и светогорског – они сачињавају наше изузетно значајно црквено и културно благо према којем смо дужни да се односимо са посебном љубављу и интересовањем.

Расколом западне католичке и источне православне цркве створена је територијална граница и подела на сфере утицаја, од којих је једна била под контролом Рима, а друга Цариграда.

Демаркациона линија између Западног и Источног римског царства пролазила је преко Балканског полуострва, и то од Београда са севера, токовима Саве, Дрине и Неретве до Јадранског мора. Ова граница одговара западној међи српских државица XII века, и она ће се одржати све до губитка независности последње српске средњевековне државе у XV веку.

Сва црквена архитектура источно од наведене линије Београд – Дрина – Јадранско море, није се развијала само под утицајем Византије и источног хришћанства, већ је са те стране била и грађевина у западном стилу.

Црквени раскол 1054.

Стара српска црквена архитектура дели се према стилским особеностима и начину грађења на четири периода:

  1. Пренемањићки период са споменицима у Старој Зети и Захумљу и одговарајућем Приморју, од почетка IX до краја XI века.
  2. Немањићки период – Рашки уметнички период, од времена Немањиног- друга половина XII века до прве половине XIV века. Назван је Рашком школом по споменицима подигнутим, углавном на територији Немањићке Рашке државе. Овај период можемо да поделимо на:

2.1 Период који обухвата грађење од Немање (крај XII века) па до краја XIII века, углавном у Рашком крају.

2.2 Период који обухвата грађење под византијским сталним утицајем, претежно на Косову и Метохији у XIV веку, такозвано МИЛУТИНОВО ДОБА.

  1. Моравска школа, друга половина XIV века – прва половина XV века.
  2. Период турске владавине – градитељство од средине XV до краја XVII века.

Стара (Југ Богданова) црква у Прокупљу

Школе Српске манастирске уметности

  1. Пренемањићки период – уметност српске Зете

Стара Павлица код Рашке

Црна Гора, односно стара Дукља, која је касније постала Зета, налазила се између Скадра на југоистоку и Неретве на северозападу. На њеној великој територији настала је прва фаза старе архитектуре. У тој давној епохи било је цркава од уметничке вредности, али је било и оних које су имале само функционалну вредност храма. Неки од споменика тога региона нису имали било каква византијска обележја, већ су имали много романских, па чак и готских црта. У свом каснијем развоју, та је архитектура прошла кроз више разноврсних фаза.

Најстарији од црквених споменика овог периода, по својим архитектонским и уметничким својствима, у ствари припадају групи протороманског стила, који је владао у Западној Европи, а исто тако и на обалама Јадрана у IX, X па чак и у XI веку, пре формирања романског стила, који ће доминирати до XIV века. Цркве које изражавају архитектонску лепоту овога стила, нарочито захваљујући изгледу пластичности њихове масе у простору, обично су мале, често комплексног плана и компликоване конструкције сводова, са једном куполом која их надвишава. Све су грађене од камена и споља немају никакву упадљиву декорацију, док њихов унутрашњи декор представљају испреплетени украси у камену. Од тих цркава, ретко која је добро очувана, од већине су остале само рушевине.

Црква Светог Петра и Павла код Новог Пазара

Током непрестане борбе за опстанак држава Властимира, Мутимира, Петра Гојниковића и Часлава, и најзад – жупана Вукана, Уроша и Десе, уметност архитектуре није  достигла своју зрелост све до дефинитивне консолидације аутономне Немањићке државе и њеног економског напретка.

Тек од те епохе, може се пратити добро познати развој архитектуре и декоративног зидног сликарства.

Српско сликарство од IX века, односно од X па до средине XII века било је стилски неуједначено, подједнако под утицајем Истока и Запада, провинцијско и без већег значаја за потоње стваралаштво.

Из овог периода познате су цркве: Стара црква у Прокупљу, Стара павлицаПовлица, Црква Богородице у Бистрици на Лиму, Црква Св. Петра у Расу, код Новог Пазара, Црква у Шасу код Улциња, Црква прелесте крајинске, поред Скадарског језера.

  1. Немањићки период

2.1 Рашки уметнички период

Пред крај XII века, Зета је постала интегрални део српске државе Рашке. Богатство и моћ српског владара, као и независне цркве у новим околностима консолидоване државне организације, расли су све више и омогућили подизање манастира на све стране. – Немањина владавина Рашком била је од пресудног значаја за српску уметност, којој је у другој половини XII века био утрвен пут који ће се читав век после тога развијати. Била је то Немањина заслуга што су приморски и прекоморски мајстори пренели западне архитектонске и вајарске утицаје у Рашку, а и што је византијска сликарска уметност нашла примену у српском фрескосликарству.

Ђурђеви Ступови (Манастир Светог Георгија)

Студеница

Рашки уметнички период, који се по свом зидном сликарству може цео вратити у оквир византијске уметности. По својој архитектури и по архитектуралној орнаментици, много се од ње удаљава и готово да ту ни не постоји директна зависност од византијске уметности. Рашкој архитектури доприноси Римски стил спољашњег декора својим једноставним фасадама, вертикално подељеним помоћу пиластера, у врху повезаним венцем од малих слепих лукова које држе медаљони. Забати над вратима се завршавају шиљатим, а касније заобљеним врховима. Кровна површина је равна. Зидови су од камена, покаткад и од мермера; код скромнијих грађевина, они су једноставно премазани малтером.

У Србији се уметност даље неометано развијала, за разлику од Византије где је утицала владавина Латина, и у Србији су створена највећа сликарска дела монументалног стила, што представља посебну етапу у развоју целокупног византијског сликарства.

Тако се у Рашкој од двадесетих година XIII века стварају потребни услови за оснивање великих атељеа аутохтоних сликара.

Жича, Црква Светог Спаса

Споменици подигнути у овом периоду: – Црква манастира св. Богородице код Куршумлије (1168-1172), Црква св. Николе код Куршумлије (1165-1168), Ђурђеви Ступови, код Новог Пазара (1170/71), Студеница, Богородична црква (1183-1196), Жича, (1208-1215) Милешева 1234, Морача 1252, Сопоћани 1255, Градац 1270, Ариље 1295, Дечани (1327-1335), Свети Арханђели код Призрена (1343-1347).

Милешева, задужбина краља Владислава, трећа децениха 13. века

2.2. Српско – византијски стил

После рашке групе споменика, у прве три четвртине XIV века изграђен је читав низ цркава на Косову, у Метохији и Македонији у новом, такозваном српско – византијском стилу, по плану „уписаног крста“.

По том грађевинском плану, купола се држи на четири средишна стуба или само на четири – пиластра са страна средишта грађевине. Међутим, неке од саграђених цркава превазилазе оквире овог стила и постају оригинална дела, чији је највећи домет постигнут у петокуполним грађевинама. И док у Грчкој четири мале куполе не надвишавају тело саме цркве, већ стоје на угловима спољашњих портика на боковима грађевине, већ се опажа ново решење са пет купола (Нерози, Македонија), које још није сасвим јасно, а које ће свој потпуни развој исказати на црквама Богородице Љевишке и највише у Грачаници.

Грачаница

До компликоване надградње са пет купола наместо једне није дошло из практичних разлога или функционалних потреба већ из естетских разлога, како би се грађевина отмено узносила у свој својој споља покренутој изражајности. Уравнотежен модел грађевини даје изглед неког вајарског дела у слободном простору.

Међутим, спољашња архитектонска раскош доводи до стешњавања и пренатрпаности унутрашњег простора стубовима и потпорњима, који носе ови импозантну сложену скупину купола.

Исказивање спољашњег ефекта код Грачанице представља најоригиналније остварење ове замисли од свих споменика српско-византијског стила.

Богородица Љевишка

Исто тако декоративна обрада фасада потпуно се разликује од романске. Сем понеког капитела прозорског стубића, на фасадама као да нема скулптуралних украса. Њих међутим, надокнађује полихромија постигнута наизменичном употребом камена и цигле, фугованих малтером светле боје. Покаткад читави венци од црвених цигала уоквирених светлим малтером, дочаравају неку врсту уметности арабеске. То шаренило налик на вишебојне дезене народних ћилима често се постиже комбинацијама читавих низова цигли специјалног облика.

Тако и записи на грађевинама изведени опеком пре дају утисак украса него самог текста.

Споменици подигнути у овом периоду: Бања код Прибоја 1329, Богородица Љевишка 1307, Грачаница 1315, Краљева црква у Студеници 1313/14, црква св. Димитрија у Пећи 1324, Црква св Спаса у Призрену 1348.

  1. Моравска школа

Последња група црквених споменика у Србији изграђена је после битке на Марици 1371. године у границама кнежевине Лазара Хребељановића и деспотовине његовог сина Стефана Лазаревића и њиховог рођака Ђурђа Бранковића.

Манастир Манасија (Ресава) 1875. године

Као што државно средиште православног Балкана, покосовска Србија постаје оаза позно византијског уметничког стваралаштва. У њој су се стекле, преко значајних избегличких имена уметника, књижевника, историчара и верских подвижника, све најбоље традиције Византије, Свете Горе, Бугарске и саме Србије. Поморавље је постало носилац нове културе и уметности. Држава кнеза Лазара, са престоницом у Крушевцу, с њеним рудним богатством, представљала је довољно напредну и културну средину за стварање нове архитектуре и новог зидног сликарства.

Манастир Љубостиња

Грађевински план цркава такозване Моравске школе је, по примеру Лазарице у Крушевцу, у облику сажетог уписаног крста са апсидом. У поређењу са пространијом унутрашњошћу ранијих цркава и њиховим нижим а ширим куполама, куполе моравских споменика су уже, и као такве, доминирају грађевином, уздижући њену силуету у висину. Тиме је постигнуто наглашавање вертикала како извлачењем у висину тако и витким декоративним колонетима на упадљивим местима фасада. Између два хоризонтална кордонска венца, у средњем појасу, смештени су прозори, док се у горњем појасу налазе главни декоративни елементи. Оно што је ново код моравских цркава, то је декоративни стил њихових фасада, нарочито скулптура у камену. Богатство тог стила, нарочито изражено на првој Лазаревој задужбини Раваници, као и на читавом низу других грађевина, достиже свој врхунац на Каленићу. Богатство моравске спољашње декорације замењује монументалне ефекте ранијих српских споменика. Жива полихронија углавном је постигнута употребом камена и опеке везаних малтером. Украси у виду црвених и белих шаховских поља, као и разноврсно компонавана камена пластика на аркадама и архиволтима, порталима, прозорима и нарочито розетама, затим декорација изражена испреплетеним тракама, стилизованим биљкама и фантастичним животињама, показују јасну тежњу за оријенталним шаренилом.

Манастир Горњак на Млави 1379

Мада се грађевински планови и елементи моравске школе углавном преузети из ранијег стваралаштва у Србији и Светој Гори, њихова спољашња обрада се на Моравском пољу већ код првих Лазаревих цркава, другојачије развијала и усавршавала се, све даље и више, на каснијим споменицима. Тако поморавски храмови по дражи својих облика, сликовитости фасада, општој накићености и поетичности украса представљају врхунац српске средњевековне црквене архитектуре.

Манастир Каленић (1413-1417)

У последњим деценијама агоније византијског уметничког генија а и саме Србије са њим, велики фрескописци које је довео деспот Стефан Лазаревић створили су ново врхунско зидно сликарство. Међу дванаестак цркава из овог периода, као што су Сисојевац, Велуће, Нова Павлица, Ракоћа, Љубостиња, чије зидно сликарство има хетерогени карактер, једино фреске Манасије и Каленића имају превасходно лепоту и уметнички значај.

Црква Лазарица, Криушевац, 1375

Споменици Моравске стилске групе: Сисојевац код Ћуприје, крај XIV века, Лазарица 1375, Велуће 1378, Неупара 1381, Горњак на Млави 1379, Нова Павлица код Рашке (1381-1386), Љубостиња 1387, Каленић (1413-1417), Манасија 1406 – 1418, Ромаће, крај XIV века.

Црквени споменици од XV до XVII века

Са турском инвазијом Балкана није био заустављен сав уметнички елан. Мада више нису биле подизане велелепне цркве као у време моћних српских владара и властеле, свештенство, локалне власти и сам народ и даље су градили, све до краја XVII века, цркве скромнијег изгледа и без веће уметничке вредности. Поред сиромашнијег зидног сликарства и иконописања, негована је и илуминација рукописа и радови на кожи и сребру, нарочито филигранска уметност и скулптура у дрвету, заузимају истакнуто место у примењеној уметности те епохе.

Цетињски манастир, 1484

Напослетку, можда су радови такве врсте били лабудова песма византијског непоновљеног генија.

Црквени споменици из овог доба (групе манастира): фрушкогорски, овчарско-кабларски, манастири у Славонији, Јашуњски манастири код Лесковца, манастири у Мојсињским планинама код Сталаћа.

Пивски манастир 1573, Троноша код Лознице 1559, обновљен (изграђен 1317), Цетињски манастир 1484, Ћелије у Лелићу, XVI век Чокешина, XV век, Боговађа – Лајковац 1545, Јежевица – Чачак 1452, Клисура – Ариље, XVI век.

Манастир Троноша код Лознице 1559, обновљен (изграђен 1317),

Кроз архитектонске форме манастирских цркава, могу се пратити токови уметничког обликовања почев од византијског наслеђа, преко Рашке и Моравске школе, затим градитеља из турских времена, барокне раскошности, неокласицизма па све до данашњих остварења. То су једина аутентична сведочанства у којима су изражени и добрим делом сачувани токови српског градитељства и његовог свеукупног уметничког стремљења.

Архитектура манастира подразумева целокупно градитељство створено у манастирском насељу као особеном насељу у којем црква представља најважнији елеменат у низу грађевина које чине целину и као окосница такве просторне структуре следи и посебност њене архитектуре, захтевајући да се то градитељство, пуно симболичног значења, независно разматра, како је у овом излагању и учињено.

Златко  Миловановић

Преузето: РАСЕН

Поделите:
2 replies
  1. Патриота
    Патриота says:

    Оваква карта треба и данас да постоји, тамо где је била Византија ту да буде руски утицај, а тамо где је било Западно римско царство да буде швапско-англосаксонски утицај и мир у свету, али коме причати.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *