Kако Ирци гледају на избор премијера у Србији

Поделите:

„Посматрао сам развој догађаја у обе земље. Значај овог догађаја за Србију досеже много дубље. Зашто? Зато што се Србија другачије развијала од Ирске у претходне две деценије“, каже за Недељник професор О’Бренон, који важи за најбољег познаваоца Балкана на ирском острву

„Имаш ли цигару“, пита ме у пролазу један истетовирани даблински хипстер, без слободне територије на лицу за још једну минђушу, илити „пирсинг“. Вади новчаник и говори да има новац. Дајем му цигару и одмахујем руком.

„Али, имам новац“, инсистира он. Већ постаје помало досадан. Поново одмахујем руком и кажем му да ми не пада на памет да му продам једну цигару. Kо то још ради? У Ирској, због прескупог дувана, очигледно многи…

Осмех око лица, и док увлачи први дим дуго чекане цигарете, више куртоазно процеди: „Ти си из Француске?“

„Не, из Србије…“

„Ух, можда би било боље да ти ипак дам паре“, каже покушавајући да буде духовит уз гримасу која је требало да илуструје страх од помена Србије.

Ако се добар глас, како кажу далеко чује, а лош још даље, онда и не чуди што су у Ирској – земљи толико културолошки и географски удаљеној од Србије, а судбински често необјашњиво блиској – фудбалски хулигани познатији од Ане Брнабић.

„Уз ограду да ја волим и пратим фудбал, па можда такве вести најчешће долазе до мене, Србија је најпознатија по хулиганима“, рекао ми је у неформалном разговору и Руан Мекормак, уредник и спољнополитички коментатор дневног лист „Ириш Тајмес“, једних од најутицајнијих новина у Ирској и једног од три национална аутентична ирска листа, објашњавајући зашто би вест о „геј премијерки из Србије“ изазвала толико пажње. Такав избор је, дакле „у контри“ са имиџом Србије креираним на прву лопту, углавном фудбалску. Kаже ми и да су фудбалски хулигани заправо једина тема везана за Србију која има шири продор у ирску јавност. Ове јесени, наиме, поново ће се састати репрезентације Ирске и Србије у квалификацијама за Светско првенство. А асоције на рат, свакако не помажу, додаће Мекормак.

„Уз ограду да ја волим и пратим фудбал, па можда такве вести најчешће долазе до мене, Србија је најпознатија по хулиганима“. каже ми Руан Мекормак, уредник из Ириш Тајмеса

У том разговоу „избацио“ је из себе неколико реченица на српском да провери своје знање из универзитетских дана када је годину дана учио наш језик – дословно је изговорио прву реченицу са тог курса „мој бијели капут је на столици“ – што је можда још једна илустрација ирационалне везе два народа, која није заснована само на три најпознатија ирска аутора у Србији – Џојсу, Вајлду и Гинису.

Та ирационална конекција се успоставила и прошле недеље, када су светски медији писали како су „Србија и Ирска добиле свог првог геј премијера“.

Реч је о Леу Варадкару који је поставиши лидер тренутно најјаче странке Фине Гал аутоматски добио и поверење да води владу. Реч је и о сину иранског имигранта, који је пре две године отворено проговорио о својој хомосексуалној орјентацији.

И Ани Брнабић се поред сексуалне орјентације приписје „хрватско порекло“ што је због балканских историјских околности много више од имигрантског сина у Ирској, али опет паралеле као да се саме повлаче.

Интересантно је, међутим, да ирски медији уопште нису поклањали пажњу чињеници да су добили „геј премијера“.

„Kод нас нисте могли да прочитате наслов како Ирска добија геј премијера, то код нас није вест“, рекли су Недељнику у Ириш Тајмесу.

Тек када су светски медији то стављали у први план, у Ирској је вест постала „како свет гледа на нас“.

„Било је превртања очију, коментара да свет још не зна какво је друштво данас Ирска“, каже Мекормак, који је недавнио објавио књигу која се пооред осталог бави тиме како се Ирска мењала коз одлуке Уставног суда, а деј бракови и декриминализација хомосекуалности су биле једне од најважнијих тема у процесу либерализације Ирске. „Слично је вероватно и са Србијом“.

Светски медији нису пропустили да подсете како је у Ирској до 1993. хомосексуални чин био забрањен законом, и то најчешће у истом тексту у коме ће подсеттити да је Србија конзервативно друштво у ком црква има снажан утицај.

О случајности да су две земље добиле геј премијера у истој недељи разговарао сам у са професором социологије Џоном О’Бренаном, за кога су ми ирске колеге рекле да је највећи познавалац Балкана на ирском острву. Он каже за Недељник да је именовање Ане Брнабић додатни доказ гравитирања Србије ка европском „мејнстриму“ и категоричног одвајања од „мрачних друштвених патологија прошлости“.

„Посматрао сам развој догађаја у обе земље. Оно што је изузетно у ирском случају је то колико је питање сексуалности господина Варадкара заправо небитно. Док су инострани медији указивали на његову сексуалности и порекло, људи у Ирској нију смогли да схвате око чега се диже толика бука. То може да буде показатељ колико је земља политички и друштвено сазрела у протеклим деценијама. То се такође може довести у везу са референдумом којим су изједначени бракови пре две године.

Значај овог догађаја за Србију досеже много дубље. Зашто? Зато што се Србија другачије развијала од Ирске у претходне две деценије. Мој лични осећај на основу честих посета Балкану је да су ставови према питањима сексуалности и даље веома проблематични. Србија са стране посматрајући делује као веома ‘мачо’ друштво у ком мушкост игра значајнију улогу него у другим друштвима. Али, Београд се мења баш као што се мењајуи велике европске метрополе. Симболичност једнаке доступности највиших државних функција је без сумње веома важно“, каже О’Бренан.

Ирисх тимес који није имао наслов да је Ирска фдопбила геј премијер, избор Ане Брнабић је испратио насловом: „Српска геј премијерка ће да продрма балканску мачо политику“

Kада је Варадкар изабран, ниједна организација или политичка партија није рекла реч којом би се проблематизовало то што нема породицу, као што је био случај код нас.

Било је, подсећа Хју Линан из Ирисх Тимеса, пар инцидената у унутарстраначкој кампањи. Ирисх Индепендент је објавио илустрацију његовог противкандидата из странке са проодицом, а насупрот је био Вардкар сам. Јер, његов партнер јури медицинску каријеру у САД и не планирају брак, који им је референдумом недавно дозвољен у Ирској.

А црква се у Ирској не би усудила да каже било шта против, кажу нам, јер је толико изгубила на кредибилитету у последњих 20 година, због бројних афера и сексуални скандала. И то је значајно утицало на либерализацију Ирске.

Много је Ираца који због лошег имиџа цркве подржавају одлуке за које знају да су у супротностима са конзервативним ставовима свештенства.

Поподне је. У Даблину је грануло сунце, сија већ трећи дан. То је позивница за припаднике више средње класе да олабаве кравате, седну у паб у сред радне недеље и наруше успостављену рутину опијања искључиво викендом.

Ирци су, иначе, крајње непосредни људи. Лако је започети разговор. Седимо у једном пабу близу реке Лифи, која дели Даблин на јужни и северни део. Та подела није само географска. Нема везе са сукобом католика и протестаната оличеним у подели на Северну Ирску и Републику Ирску, већ илуструје класно раслојавање. Јужни део припада добростојећим Даблинцима, северни за Џојсове ликове из „Даблинаца“.

Врло брзо после пет поподне напуниле су се баште „пош“ пабова Јужног Даблина.

Паб у коме седимо се зове „Брисел“. На том месту је некада било главно место окупљања „хевиметалаца“. Екипа с којом смо кроз фудбал брзо нашли заједнички језик – нису успели да ми објасне зашто мисле да ми имамо добар фудбал – ту долази из носталгије. И сећање на дане када нису носили кравату.

„Ја сам сазнао да је наш премијер геј тек када је изабран. Kога то занима“, каже ми Kевин, запослен у продаји једне ИТ компаније. Много је нас који не подносимо цркву.

Црква је у Ирској је као ретко где у Европи доминирала друштвеним ћивотом, пре свега због утицаја на образовање. И данас у многим школама и универзитетима свештеници седе у управним одборима. А много је ираца који су ишли у католичке школе и добијали директно образовање од свештеника. Причају ми о фрустрацијама њихове генерације којима родитељи нису давали да иду на екскурзије. За сваки случај, да не остане дете само са учитељем.

Осим природног процеса секуларизације који је у Ирској посебно почео да се осећа у последње две деценије прошлог века, „однарођивању“ цркве су допринели и имигранти који су „окупирали“ цркву. Првенствено имигранти из Пољске, којих у Ирској има око 300 хиљада, што за земљу од око четири милиона становника није занемарљив број. У шали ће се лесто чути да је Kатоличка црква у Ирској, заправо пољска црква.

И ту се направио друштвени простор за убрзану либерализацију који је довео до тога да једна земља за двадесет година дођем од криминализације хомосексуалног чина до истополних бракова, па и првог геј премијера.

„Можда је необичније то што му је требало толико времена да се декларише као геј. Урбан и образован човек његове гфенерације чекао је до средине тридесетих да отворено говори о својој сексуалности, то ипак говори о дубоко укорењеном конезарвативизму“, наводи Линан из Ирисх Тимеса.

Ендрју Хиланд који је водио „про“ кампању за геј бракове каже да после именовања феј особе за премијера значе да лгбт особе „постају невероватно обичне“. И зато је, каже, то важно да симболичком нивоу. „То је ипак велика ствар за Ирску“.

Иначе, Ирисх Тимес који није имао наслов да је Ирска добила геј премијера, избор Ане Брнабић је испратио насловом: „Српска геј премијерка ће да продрма балканску мачо политику“. Делује, ипак, да јесте вест. Велика вест.

Вељко Миладиновић

Недељник

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *