О западњацима који су заволели Србију и Србе

Поделите:

Спомињемо стално оне са запада који се данас лицемерно умиљавају Србији покушавајући све да нас направе наивним будалама. Говоре нам они како нам желе најбоље како само треба да послушамо њихове савете и сви ће се путеви пред нама отворити. Оно једино што смо од тих „драгих“ нам и „добронамерних“ до сада имали јесу бомбардовања, отимање српских територија, убијања, терања у дужничке кредите и ропство…

 Дакле једини пут који су они нама отворили својим „добрим намерама“ био је онај који води у пропаст и нестајање. Нису они ни близу оних који имају било шта правично или искрено и миљама су удаљени од оних који заиста воле српски народ. Они су само војници оног бездушног материјалног западног света на челу са Енглеском, Америком, Немачком … То су само бездушне слуге своје похлепе.

Оне праве који јесу пореклом са запада али са још увек очуваним срцем у себи смо ми познавали. Нажалост неоправдано смо их гурнули у некакве заборављене фиоке, а они су то најмање заслужили. Морамо зато под хитно са њих скинути прашину заборава јер ће нам њихови светли примери показати недвосмислено и јасно како изгледају они чије намере нису скривене, они који нам приступају чисте душе. Те фиоке морају што пре бити отворене. Сигурно и због њих али још више због нас самих.

Када говоримо о њима свакако незаобилазан је највећи српски индустријалац свог времена, Ђорђе Вајферт. Пореклом Немац али срцем Србин после завршетка школовања 1872. године прикључује се свом оцу у породичном послу са пиварама. Пиваре у Панчеву и Београду под његовом стручном палицом убрзо постају највеће на Балкану, а постојале су све до 2008. године. Ипак оно што је много битније када се говори о Ђорђу јесте да се одмах по доласку у Београд те 1872. године у поновоуспостављеној Кнежевини Србији активно укључио у јавни живот.

Тако је Ђорђе Вајферт годину дана пре избијања Српско-турског рата поклонио својој Србији новац за куповину неопходних топова. Није он своју Србију помагао само новцем, већ искрено до краја био је целом својом душом уз њу. Током самог рата као добровољац био је део српске војске, а за том приликом показано јунаштво одликован је орденом за храброст. Вајферт иако политички активан није био члан ни једне партије, волео је Србију.

У свом власништву поседовао је рудник угља код Костолца, рудник бакра у Бору, златни рудник у Светој Ани, рудник угља у Подвису… Постајући тако иницијатор модерног рударства у Србији. Један је од оснивача Народне банке Србије, и њен гувернер у два периода 1890-1902 и 1912-1926 (укупно 26 година). Управо он је најзаслужнији за стабилност српске валуте у тим тешким, ратним и турбулентним годинама.

Своју искрену и сада потпуно српску душу показао је небројено пута и као добротвор. Па је тако за време Првог балканског рата 1912. године Ђорђе платио 60.000 векни хлеба за најсиромашније Београђане… Вајферт је 1893. године основао фонд краљ Стеван Дечански који је омогућавао школовање и бригу за глуво нему децу. Отварао је и болнице а био и један од донатора за изградњу зграде Српске академије науке и уметности…

Остаће забележено и предање да је једном приликом у Немачкој на преговорима око набавки машина за ковницу новца иако Немац пореклом одбио да разговара на матерњем немачком језику. Наравно да је одлично знао свој матерњи језик, али им је јасно рекао да доведу преводиоца. Када су га зачуђени још једном упитали зашто? Ђорђе Вајферт им је одговорио: „Господо, ја сам Немац само по рођењу, а Србин по опредељењу.“

Могли би данас неки политичари по нешто да науче од њега и да схвате да снисходљивост само смањује вредност. Никада они понизни нису били ни на који начин цењени. Може вас неко волети или мрзети то је једно, али само оне који држе до Отаџбине, народа и себе могу ценити и уважавати. Данас у влади као саветници седе неки нови Немци али они сигурно не разговарају на српском језику а свакако још мање раде у српском интересу.

Можда није то толико ни чудно пошто је питање и од Срба који тамо седе ко ради у интересу мајке Србије и српског народа. Да нисмо заборавили оне праве који су заиста волели Србију без обзира на своје порекло, сада би смо много лакше препознали намере ових прикривених лицемера. У сваком случају иако је био носилац многих признања и медаља за свог живота Вајферт је по личној жељи сахрањен 1937. године са оним за њега најважнијим и најбитнијим српским орденом за храброст. (1)

Наравно не сме се заборавити ни Србин који је током Балканских и Првог светског рата завредио 9 одликовања али и 17 рањавања непријатељским куршумима. Како се сме заборавити на човека који је био носилац две медаље за храброст, Албанске споменице, Крста милосрђа, Ордена белог орла са мачевима 4.степена… Књижевника који је написао романе попут Кроз буру и Крила, књигу путописа Кроз јужну Србију, мемоаре у прози „Наше последње ратне победе“, па књиге „Пламен четништва“, „Престолонаследник Петар“, „Генерал Милан Недић“ I-II, „На оштрици ножа“…

Нажалост поле Другог светског рата управо његове књиге дуго ће бити скриване и неправедно потискиване од јавности, нова комунистичка власт их је сматрала непожељним. Човек који се већ као седамнестогодишњак током Првог Балканског рата добровољно пријавио у четничке одреде војводе Вука. Учесник и Другог балканског рата против Бугара. Бранио је своју мајку Србију и у Првом светском рату, преживео Албанску голготу а био и међу првима приликом освајања Кајмакчалана.

Наравно реч је о српском официру, новинару, филмском редитељу и књижевнику родом Пољаку али душом Србину Станиславу Кракову (1895-1968). Наклоњеност четницима и оданост монархији коштала га је „подобности“. Постао је неподобан за народ и земљу за коју се поред њега борио и његов отац лекар такође Пољак који је својевремено напустио Париз како би помагао Србима. Станислав Краков је морао 1944. године да избегне из Србије скривајући се преко Аустрије, Швајцарске па до Француске у којој се и задржао. (2)

Успевао је некако да избегне хајку која је за њим као „непријатељем народа“ годинама после Другог светског рата трајала, а коју је водила нова комунистичка власт. Живео је онако како је и описивао у својој књизи „Живот човека на Балкану“. Знао је да је све то како је и писао „један драматичан декор и још више опште обележје“, као и да то није само његов живот већ једног целог народа, па је записао и: „…живот милиона људи са једног истог географског подручја и из једне исте историјске епохе, често неразумљиве и невероватне за оне који су били изван тог простора и изван тог времена…“. Кријући се и скривајући свој прави идентитет крај свог живота је дочекао у сталном страху и беди. Да ли смо смели то да дозволимо, да ли је то од Србије заслужио? Наравно Србијо, не. Али и тада као чини се и сада погрешнима дозвољавамо да управљају интересима нас и наше Отаџбине.

Знају ли данас Срби ко је основао српску Артиљеријску школу, ко је први српски генерал …? Нажалост одговор на ова питања знају само ретки. А све то и много више, био је свестрано образовани борац за истину и слободу Франтишек – Фрањо Зах. Рођењем Чех али заволевши Србију постаје њен неприкосновени војник. Јунак и официр који је чинио све да помогне српску борбу за ослобођење од Турака.

Био је први српски генерал, а за начелника Генералштаба Српске војске одређен је пред рат са Турском 1876. године. Са тог места је руководио свим радовима који су се односили на мобилизацију, концентрацију и прве операције српске војске. Пред сам рат именован је за команданта Западно-Моравске дивизије (Ибарска Војска) са штабним местом у Чачку. Ибарска војска која је управо под његовом командом својевремено скупила 15.000 војника за ослобођење Рашке области.

Управо са том јединицом концентрисаном у Ивањици је предводио два боја, 24. јуна на Калипољу и Кладници и 12. јула на Јавору. Након чега несрећним случајем током борби за Србију остаје без ноге, чиме постаје и први српски војни пензионер. Сем љубави ка Србији, његовој храбрости и неустрашивог срца несме се заборавити ни то да је управо по његовом “Плану словенске политике Србије“ касније Илија Гарашанин написао чувено „Начертаније“. Разлика између ова два нацрта је била само у томе што је Зах сматрао у своме плану да Србија треба да буде стожер свих словенских земаља а Гарашанин се држао само српских територија и српског народа. (3)

Требамо ли поново подсећати на људе попут Аријуса ван Тинховена (1886-1965). Ратног хирурга који је био уз Србију у оба Балканска рата као и у Првом светском рату. Овај холандски лекар је показао сву хуманост и људскост коју човек треба да поседује а која је постала таква реткост на западу. Својим немерљивим делом, искреном душом и љубављу завредио је Орден светог Саве четвртог реда као и орден Црвеног крста Србије. То је било оно минимално што је тих ратних година Србија могла да учини за људску громаду какав је био Аријус.

Он сам је говорио: „ко се у таквим околностима први нађе, помаже двоструко“. Зато ваљда и не треба да нас чуди зашто западни „пријатељи“ кад год нам је тешко нису ту или „касне“. Како изгледају они прави који су ту онда када је најпотребније показао је Аријус ван Тинховен. Не само да је сам правио сале за операције где је вадећи куршуме из ногу, руку, трбуха спасавао стотине српских војника већ је као члан истражне комисије учествовао у истрази ратних злочина аустроугарске војске.

Радећи и овај посао часно и непристрасно са осталим истражитељима јасно је констатовао и документовао систематски масакр од стране Аустроугара. Фотографисао је и записао спаљивање српских села и домаћинстава, убијање жена, деце, стараца, вешања немоћних, сакаћења, иживљавања… Али ту није био крај, нису тој „цивилизованој“ аустријској војсци била довољна кукавичка убијања стараца, ни раскомадана тела деце, жена, мајки и девојака. Аустријанци су да би појачали свој злочин користили експлозивне метке, што је наравно по свим међународним уговорима било забрањено. Али зар за такве бездушне скотове нешто вреде договори и потписани међународни уговори?

Управо у разотрикавању злочина са коришћењем распршиве или тзв. дум-дум муниције Ван Тинховен је дао немерљив допринос. Однео је примерке експлозивних метака у Холандију као и фотографије рана које су оне правиле и дао да се то испита. У својој књизи издатој 1915. године под називом Страхоте рата у Србији: дневник ратног хирурга Др. А. Ван Тинховена то је све и описао. Писао је и о пегавом тифусу који је у тим ратним годинама владао Србијом и немилице косио људске животе. Дајући јасне доказе да је то било још једно намерно изазвано средство за уништење Србије.

Као лекар знао је како та болест настаје и колико је ретка, од ње је у Србији страдало више хиљада људи. И сам Аријус је био заражен пегавим тифусом због чега је морао да се 1915 врати у Холандију. Сломљен дванест дана је лежао без свести под температуром која је досезала и преко 40Ц. Али чим је успео да стане на ноге вратио се да помаже Србији. Наставио је свој посао шефа хируршког оделења у Ваљеву, града чији је касније постао и почасни грађанин. Тако да је сада могао и да потврди оно што је за себе волео да каже да је полу-Србин. (4)

Њему уз раме је сигурно и човек који је на позив српске владе 1914. године дошао у Србију да истражује злочине Аустроугара, Немаца и Бугара над цивилним становништвом. Видевши о каквим се зверима и злочинцима ради писао је многе књиге и радове трудећи седа оне буду и објављене у тој „демократској“ Европи. Покушавајући бар на тај начин да поквари пропаганду коју су Немци и Аустроугари ширили о Србима као о некаквом дивљачком народу. Наравно реч је о Арчибалду Рајсу (1875-1929) швајцарском форензичару, публицисти, доктору хемије и професору на Универзитету у Лозани.

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и као део Моравске дивизије ослобађао Београд новембра 1918.године. Након рата учествовао је у модернизацији техничке полиције. Која је по тадашњим стандардима захваљујучи њему била дигнута на највиши ниво. Заволео је Србију, њен народ, српског војника-сељака, српску храброст и душу и до краја живота остао у Србији. Колико је искрено волео нашу а сада и његову Отаџбину можемо видети и по начину на који је његовом жељом сахрањен. Његово тело сахрањено је на топчидерском гробљу, али његово срце је однесено у урни на Кајмакчалан, да би почивало са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је записано:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Изгледа је некима и мртав сметао па је нажалост током Другог светског рата приликом једног од налета наших „вековних пријатеља и савезника“ Бугара урна поломљена. Пред крај живота објавио је свој ратни дневник „Шта сам видео и проживео у великим данима (1928)“. Пре тога су већ била објављена 1924.године „Писма са српско-македонског фронта (1916—1918)“. Али можда најбитније писано дело оставио је у рукопису као своје посмртно завештање српском народу под називом „Чујте Срби!“. (5)

Нама данас остаје да послушамо завештање искреног пријатеља који је своје срце дао Србији, а он нам је у њему између осталог рекао:

„Нећу сакрити од вас ништа битно што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину. Међутим нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списима и чинићете с њим што год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га пак, презрети, па ће онда она истинска српска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним. У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате „интелегенцијом“. Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не „интелегенција“…“

Не смемо никад да сметнемо са ума зашто смо овде, на овој светој земљи. Ако сте бар једном имали прилике да попричате са људима који су свој живот посветили Господу, ако сте бар неки пут ушли у наше цркве и манастире отворене душе, морали сте то да осетите. Осетивши то сада знате да човек не одговара само за оне грехе које је свесно или не починио, већ и за све оно добро што није учинио а могао је и требао. Вероватно као обични људи не можемо да избегнемо све како волимо да кажемо људске пориве, слабости, мане нешто где већина нас пада. Баш зато немојмо да заборавимо оно друго добро што можемо и морам да учинимо за себе, своју душу, потомке и Отаџбину.

Да би то могли и да успемо морамо да препознамо пријатеље да јасно уочимо све оне лажне поставке око нас. „Чујте Срби“ зато оно што су вам говорили они који су вас искрено пратили и волели, прочитајте своју историју, сетите се својих предака. Тада ће нам се јасно указати на кога смо могли и можемо да рачунамо, а ко нам је увек окретао леђа. Послушамо ли своју прошлост можемо рачунати и на будућност. Само тада можемо бити сигурни да ћемо својој деци оставити Отаџбину какву су заслужили.

Не смемо дозволити никаквим лажним демократијама, цивилизацијама, западу да нас заваравају. Немамо права на наивност да нас некаква „интелегенција“ па макар и „наша“ води путем који није светосавски. Није Србију сачувала набеђена елита већ искрена и верујућа душа српског народа. Зато колико год да се непријатељ труди и да нас убија, док год чувамо у својим срцима светосавску душу неће успети да нам науди.

ФСКСРБ

 

Поделите:
1 reply
  1. дулебг
    дулебг says:

    Та западна љубав и савезништво добрим делом су плод масонске пропаганде пре 1. и 2.св.рата. Ето требало нам је 70 година да се опасуљимо од француске и енглеске љубави, само смо са Немцима још нешто амбивалентни.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *