ПОТРЕСНА ПРИЧА: Слободан Стојановић – дете мученик

Поделите:

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.

У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације…

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку…

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту…

Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.

Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.

А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе…

Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско…

Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.

Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож…

Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан… Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…

Његово име је Слободан Стојановић…

Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу…

Резултат слика за Слободан Стојановић

Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане – “влашче”.
Његово име је Слободан Стојановић…

Име за оно најбоље у људској души и срцу.

АРХИВА:

Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца

На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело – одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса

На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.

Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.

– Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи – каже њен супруг Илија.

ДИЛЕМА, ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ

Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?

– Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи.

– Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.
Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.

Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:

– Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.

УБИЦА, ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ

– На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ 14 година под земљом, а она није пропала у земљу – каже Илија.

– Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16.јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.

– Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила – кроз лелек прича Илија, док му низ изборано лице клизе сузе.

Златни љиљан за масакре

Које је све злочине Хашки трибунал опростио Насеру Орићу – Смрт дечака Слободана Стојановића показала колико се мрзело све што је српско. Већина жртава је пре ликвидације унакажена. За „подвиге“ Орић награђен „златним љиљаном“ – највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .

СРПСКИ засеоци или подручја углавном муслиманских села зворничке општине, опколиле су у току ноћи локалне муслиманске оружане формације – припадници Армије БиХ и освојили 6. новембра 1992. Највише су страдала села Горња и Доња Каменица. Заробљени су многи Срби, браниоци ових заселака и чланови њихових породица.

Не зна се поуздано колико је људи тада убијено. Препоставке се крећу од 109 до преко 250. Војска Републике Српске вратила се на овај терен и ослободила Каменицу 16. фебруара 1993. Још од тада се трага за несталима.

Активности на ископавању гробница почеле су истог дана, наставиле се 15. марта исте године и наредних неколико месеци. У седам заједничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток, и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања.

ОДСЕЦАЛИ ГЛАВЕ

СВИ нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком новембра 1992. За сада су познате 53 жртве.

Тим стручњака судске медицине који је предовдио познати патолог др Зоран Станковић са ВМА, приликом ексхумације и идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве, претходно мучене и убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измасакрирана тела и тела без главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја.

Са обдукционим бројем З – 18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. НА њему је пронађена сива војна блуза, кошуља, панталоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обућу није имао. Нити документа или неке личне ствари.

– Око врата је имао пластифицирану омчу – сведочи за „Новости“ др Станковић. – На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица која је била привезана црном жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, са великом вероватноћом могу да кажем да је смрт била насилна.

Познати патолог је на његовој глави могао да констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица, и трагове задављења.

СВУДА РАНЕ

СМРТ дечака Слободана Стојановића показала је колико се мрзело све српско. Када је имао само 12 година, његово тело је пронађено без одеће. Око појаса је имао обавијен само тегет раднички мантил са ознаком „Приморје“.

– Велика је вероватноћа да је смрт наступила услед разарања и оштећења великог мозга – вели наш саговорник. – Константовали смо и рану на левој половини чела, улазни отвор, прострелине нанете пројектилом из непосредне близине. Имао је и ране на телу, трбуху, секотине…

За ове „подвиге“ Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, Указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен „златним љиљаном“ – највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .

Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села.

Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.

ОДОХ ЈА ПО ЛЕСИ

СЛОБОДАН Стојановић је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста. Иако се стално понавља да га је убила месна Албанка Елфете Весели која је припадала формацијама Насера Орића, она никада није одговарала.

Видећи да не иде на добро, Слободан је са родитељима у четвртак, 4. јуна 1992. године, кришом отишао код кума у сеоце Џенарике на обали Дрине. Тек што су стигли, рекао је оцу:“Тата, остаде нам Леси на ланцу. Одох по кера.“

Био је то последњи пут да су га родитељи видели живог.

ЗВОРНИК

У СВИМ правосудним предметима до сада, домаћим или Хашког трибунала, зворничка општина се помиње као место где су најстрашније злостаљвани и убијани муслимани. Посебно се издвајају дом културе у Челопеку, пољопривредно добро Економија…

Ни у једном од њих, међутим, нису забележена страдања српског становништва.

СВЕЋЕ

РОДБИНА убијених Срба на подручју сребреничких и братуначких села Загони, Залазје, Биљача и Крњићи у среду је обиласком гробља и паљењем свећа обележила 14 година од страдања 32 српска цивила, које су у овим селима убили припадници муслиманских јединица из Стребренице под командом Насера Орића. Све куће су опљачкане, разорене и запаљене.

ВО­ЗА­ЧИ КА­МИ­О­НА МУЧ­КИ УБИ­ЈЕ­НИ

ТО је ве­ли­ка рас­кр­сни­ца дрин­ских пу­те­ва. Ка­да се кре­не из Звор­ни­ка, ка Бра­тун­цу, не­ко вре­ме се пра­ти Дри­на ко­ја са ле­ве стра­не те­че низ­вод­но. За­тим пут во­ди де­сно, оста­вља ре­ку и ула­зи међ пла­ни­не. Та­ко се пу­ту­је пар ки­ло­ме­та­ра, а по­том сти­же у пре­ле­пу до­ли­ну. Ко­њи се не мо­гу ви­де­ти, али про­стра­но по­ље се ба­шка­ри из­ме­ђу два бр­да. Пи­то­ма при­ро­да, до­не­дав­но и љу­ди. Ли­чи на Швај­цар­ску, твр­де они ко­ји су у тој зе­мљи ра­ди­ли. Ре­кло би се бо­га­то ме­сто, њи­ма су тр­ве­ња нај­ма­ње по­треб­на.

Са де­сне стра­не, два­де­се­так ме­та­ра од пу­та, ле­пе, но­ве ку­ће. Увек се пу­но ве­ша су­ши по те­ра­са­ма, и по то­ме се ви­ди да ту жи­ве мно­го­чла­не по­ро­ди­це. У цен­тру се­ла, не­по­сред­но крај пу­та, ве­ли­ка џа­ми­ја ко­ја па­ра не­бо и ви­си­ном до­ми­ни­ра. Кроз Ко­ње­вић По­ље во­ди ма­ги­страл­ни пра­вац ка Са­ра­је­ву. На кра­ју се­ла је рас­кр­сни­ца и она де­ли пут, ле­во ка Кра­ви­ци, де­сно у Ми­ли­ће, Вла­се­ни­цу, Со­ко­лац и Са­ра­је­во.

Упра­во тим пу­тем се из Звор­ни­ка ка свом од­ре­ди­шту, руд­ни­ку бок­си­та у Ми­ли­ће, вра­ћа­ла ко­ло­на ка­ми­о­на на­кон ис­по­ру­ке ру­де. У овом се­лу по­ста­вље­на је за­се­да и из­не­на­да су на­пад­ну­ти. Уби­је­но је свих пет во­за­ча ка­ми­о­на руд­ни­ка. О том до­га­ђа­ју го­во­рио је мно­го ка­сни­је је­дан од за­ро­бље­них му­сли­ман­ских вој­ни­ка, не­ки „Ске­јо“, Мир­сад Су­леј­ма­но­вић. Ис­при­чао је да су у том на­па­ду уче­ство­ва­ле две гру­пе бо­ра­ца из окол­них се­ла. Зна­ли су ка­да ће ка­ми­он на­и­ћи, по­ста­ви­ли су за­се­ду и све их по­би­ли, из­ма­са­кри­ра­ли и ба­ци­ли крај пу­та.

Сан­ди­ћи, 29. мај 1992. – Ме­шта­ни Му­сли­ма­ни у овом се­лу по­ди­жу ба­ри­ка­ду и за­у­ста­вља­ју са­о­бра­ћај­на во­зи­ла ка Са­ра­је­ву. Од­мах ка том ме­сту кре­ће по­ли­циј­ска па­тро­ла из Бра­тун­ца да ви­ди шта се де­ша­ва и укло­ни пре­пре­ке са пу­та и ус­по­ста­ви са­о­бра­ћај. Упра­во на тој де­о­ни­ци по­ста­вље­на је за­се­да и пу­ца­ју на по­ли­ци­ју. Уби­јен је на­чел­ник по­ли­циј­ске ста­ни­це Бра­тун­ца Ми­лу­тин Ми­ло­ше­вић и још де­вет ли­ца.

У не­ким стра­ним ме­ди­ји­ма на­кон тог зло­чи­на по­ја­ви­ла се вест да су на­чел­ни­ка по­ли­ци­је Ми­ло­ше­ви­ћа у ства­ри уби­ли Ср­би за­то што је, на­вод­но, бра­нио Му­сли­ма­не. У се­лу Сан­ди­ћи, ту на ли­ва­ди где је из­вр­шен ма­са­кр, и он је за­ко­пан са оста­ли­ма. Тек на­кон де­сет ме­се­ци Му­сли­ма­ни су до­зво­ли­ли да се пре­у­зму њи­хо­ва те­ла и да их по­ро­ди­це са­хра­не у свом ме­сту, ка­ко до­ли­ку­је.

Опар­ци, 1. јун 1992. – Уби­је­но је шест Ср­ба, по­па­ље­не су све два­де­сет две срп­ске ку­ће. Пре­жи­ве­ли све­до­ци при­ча­ју да су то ура­ди­ле њи­хо­ве ком­ши­је из су­сед­них се­ла. Код пр­вих ку­ћа ле­жа­ла су бе­жи­вот­на те­ла Жи­во­ји­на и Ди­ко­са­ве Пе­тро­вић. Он је по­го­ђен из пу­шке у гру­ди и ли­це, а она пре­кла­на.

Зло са пе­ча­том Сре­бре­ни­це се за­хук­та­ва. Зло­чи­ни су све че­шћи и све гро­зни­ји.

Ло­зни­ца, 4. јун 1992. – Гру­па ме­шта­на из су­сед­ног се­ла Пи­ри­ћа, на ли­ва­ди ис­пред се­ла Ло­зни­ца, не­што по­сле 15 ча­со­ва на­па­ла је Срећ­ка Ми­ло­ва­но­ви­ћа и ње­го­ву же­ну Јо­ва­ну док су чу­ва­ли ов­це. Ухва­ти­ли су их и из­бо­ли но­жем. Ка­да су сти­гли срп­ски вој­ни­ци, Јо­ва­на је још да­ва­ла зна­ке жи­во­та, и не­ду­го за­тим је из­дах­ну­ла. Срећ­ка је крај по­то­ка у тр­њу пред­ве­че про­на­шао ње­гов брат Ста­но­је. Ви­део је ве­ли­ку ра­ну на вра­ту ис­под ле­вог уха, као и ра­ну на гру­ди­ма. Обе су би­ле на­не­те но­жем. Сна­ја Јо­ва­на има­ла је ви­ше ра­на у пре­де­лу сто­ма­ка и гру­ди. Док су их уве­че са­хра­њи­ва­ли, Му­сли­ма­ни из су­сед­ног се­ла По­ло­зни­ка пу­ца­ли су по гро­бљу, па су под ва­тром на бр­зи­ну за­гр­ну­ли гро­бо­ве, а ка­сни­је, у то­ку но­ћи, до­вр­ши­ли за­ко­па­ва­ње.

Ру­по­во Бр­до, 10. јун 1992. – Срп­ско се­ло где је од 116 жи­те­ља би­ло са­мо 8 Му­сли­ма­на. Ра­но из­ју­тра, не­што пре пет са­ти, нап­да­ну­ти су са че­ти­ри стра­не. Би­ло је из­ме­ђу 150 и 250 на­па­да­ча. Од 5 ују­тру до 15 са­ти се­ло је бра­ни­ло са­мо де­се­так ме­шта­на ко­ји су оста­ли у сво­јим ку­ћа­ма. Ни­су мо­гли из­др­жа­ти на­па­де, јер њих је би­ло не­у­по­ре­ди­во ви­ше. Пе­то­ро Ср­ба је уби­је­но, а спа­ље­но 37 ку­ћа. Во­ји­слав Ми­лин­ко­вић је уби­јен пред ку­ћом, а ње­го­ва су­пру­га Мир­ја­на на кућ­ном пра­гу. По­том су уне­се­ни у ку­ћу и спа­ље­ни.

Дан Ветерана – Видовдан

Поделите:
1 reply
  1. Ne daj Boze
    Ne daj Boze says:

    Pa…da je Jevrejin, ne bi mosad sedeo skrstenih ruku, nasli bi je i odveli „na kaHvu“. Da je Kinez, nasli bi je Kinezi i radio bi cekic kao sa onim sto je naveo tomahavk na ambasadu u BG….ali Srbin je. Bosic i Dodik se prepucavaju ko je kako stekao milionsku imovinu, imaju preca posla nego da ganjaju zlocince.

    Toboz svi protiv nas? jesu, ali srpski duh se stka od servilnosti (dupelizastva strancima) do nezainteresovanosti. Ta „jaka“ policija RS sto ne skupi dokaze i ne pokrene tuzbu u nekoj stranoj zemlji, nevezano za Hag? Al prazan budzet Dodikov, potrosio mtel, a MMF ne da pare dok se ne dogovori sa Bakirom….ima se za neka predstavnistva po Mosvi, Izraelu, Vasingtonu…niko ne vide vajda od njih. Dodikovi lobisti su toliko uspesni u USA da su mu dali sankcije. Pokazatelj „bilaterale“ i snage lobiranja.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *