Андреј Кончаловскиј: Гладовање подржава живот. Ситост је ближе смрти

Поделите:

Живот – то је бол, да. Дрво такође све боли. Али упркос свега живот – то је више жељење. Живот то је дефицит. Обиље то је смрт. Када видите замро поглед и одсуство било које жеље, готово је, живот је завршен.
Треба подстицати своје жеље док их год имаш, и свега ц́е бити. И стваралаштва, и свега осталог. Гладовање подржава живот. Ситост је ближе смрти.

Дефицит рађа диван осјец́ај задовољства. Када сам гладан, или држим дијету, јавља ми се потпуно другачији однос према храни и комаду хлеба.
​Дефицит је веома важан у свему. У слободи, дефицит је потребан, чак неопходан.

Чим човјек има сву слободу овога свијета, постаје животиња.

Не треба не мислити о смрти, штавише, са старошћу њено је присуство неопходно. Што даље живиш, тим ти је интересантније разумијевање тога, да си коначан. Коначна је твоја испољена и неиспољена суштина. Ми не знамо колико умиремо. Мислим да тамо, иза црте, постоји нешто што остаје заувијек. Рекао бих овако, хедонизам нестаје када схватиш да постоји живот, са његовим насушним хљебом и птицама које пјевају, али без тебе. Наравно, то плаши. Али док тјераш то од себе, ти си жив.

Људска права – то је химера и лажно кретање европске цивилизације. Ово је огроман диктатура лажи. Људска права се нигђе не поштују.

Све велике цивилизације су се изграђивале на обавезности, не могу се ставити права човјека изнад његових обавеза.

Они који не испуњавају обавезе, не могу имати право. Погледајте кинеску цивилизацију, хришц́анску цивилизацију – тамо су прије свега обавезе. Када човјек добије сва права он грубо речено, губи човјечји облик. Шта је обавеза? То је култура! По мом мишљењу, либерална европска мисао води према пропасти, само зато што је фетишизовала права. То је пут у пакао. Ја сам у том смислу опскурант.

Глобализација уништава суверенитет држава … И наши гледаоци, нажалост, по мом мишљењу, постају кино американци. Једу кокице током сеансе. Зашто је сада тако гласан филм? Јер сви жвац́у. Холивуд снима филмове за жвакаче. Ја снимам филм за читаоце.

Закон тржишта, када потражња одређује понуду, то води ка уништењу културе. Јер је потражња увијек нижа него што треба да буде. Масовност је погубна. Човјеку је својствена индивидуалност. Није узалуд у Библији казано да је пут према врху тежак и узак. Због тога, се то дешава у умјетности, јер тржиште постаје све масовније.

Човјеку је лакше да живи без напора, али без напора нема раста. Често говорим свом сину да људи који читају књиге, ц́е управљати онима који не читају.
Често се питам зашто, ако је висок БДП, сматра се да је држава успјешна, а низак БДП је синоним катастрофе? То је велика илузија, може бити висок БДП и несрец́ни људи. Норвешка је земља са успјешном економијом и високом стопом самоубиства.
​Економија се мјери цифрама, али се њима не мјери срец́а људи. Тржишна вриједност и људска вриједност – то су двије различите ствари.

Сви се ми мијењамо, не мењају се само идиоти. Са годинама, јављају се друге илузије. Зашто илузије? Зато што сваких десет година говоримо: О, каква сам будала био. У тридесетим годинама, мислиш да си са двадесет година био глуп, од четрдесет мислиш, да си био наиван када си имао тридесет. Исто важи и за осамдесет, мислиш: ох, са седамдесет сам био младиц́.

У принципу, за мушкаца је неприродна жеља да се допада. То је чисто женско начело.

Жеља да се допада није само присутна код глумаца, вец́ и свих креативних људи. Писаца, на примјер. Све је врло индивидуално. Мислим да је Бунин волио да се допада, а Антон Павлович Чехов то није могао трпјети.

Завидим људима који могу да натјерају друге да плачу, без сопствених суза. За мене, у том смислу, феноменалан је Константин Симонов. На Интернету, постоји видео, гђе Симонов говори своје стихове „Чекај ме“ – то је ремек ђело мушког талента.

Умјетник не може бити некултуран, данас је то озбиљан проблем. Сви озбиљни умјетници добро су знали свјетску културу. Познавали су традицију, а традиција – то је људска мудрост. А иноваторство то је већ рушење традиције. Прије него што се руши, треба знати.
Блокбастер – то је оно што је интересантно гледати. Врло занимљиво за гледање. Али када се филм заврши, брзо се заборавља. А када је филм – умјетничко ђело, тада после филма се не жели да разговара, жели се ћутати.

​Знате ли шта је најскупље за режисера? Ћутање гледаоца након филма. То је показатељ додира са оним што се ријечима не може изразити.

Андреј Кончаловскиј

Bebamur

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *