Јелена Илић: Немац из Ковина спасао 100 Срба

Поделите:

Eуген Паул 1944. се заложио за суграђане, а они му касније доброчинство вратили. После наредбе “сто за једнога”, Гестапо покупио људе међу којима су били и Еугенови радници

Еуген Паул, ковински Немац, о Божићу, пре 75 година, сигурне смрти спасао је стотину суграђана Срба. Својим животом гарантовао је за њихове, да их не би стрељали. Ову причу у Ковину деценијама многи препричавају, али је први записао ковински новинар Светозар Полић.

Била је, приповеда Полић, четврта година окупације. Локалне власти и становништво били су под будним оком једне ударне групе Гестапоа, а војне СС официра.

– На Бадње вече, 6. јануара 1942. године, иза католичке цркве, поред наткриљеног гипсаног кипа, заштитника ватрогасаца, нађен је заклан немачки војник. Касније ће се сазнати да га је убио Србин, брат девојке са којом је био у вези – прича Светозар Полић, аутор књиге “Водич кроз ковински крај”.

Ова прича је обнародована тек после смрти заслужног Еугена Паула, а на основу сведочења његовог сина, Александра Паула (86), који је био сведок догађаја из тог страшног времена. Александра сећање служи, али године су немилосрдне. У време догађаја, по ком ће његов отац остати упамћен, имао је тек 12 година.

– Када се у Београду чуло за убијеног Немца, одмах је стигла наредба “сто за једнога”, односно примена правила сто Срба за једног убијеног Немца. Војска је покупила људе исте ноћи баш у нашој улици, где је био очев млин, један од најсавременијих у том крају – сведочи Александар Паул.

Еуген Паул

Људе су покупили у Улици српској, рано ујутру, још је био мрак. Одвели су их код хотела „Касина“ и фудбалског стадиона. Тамо их је чекао специјални СА одред. Све је спремно за ликвидацију. Чекало се да се раздани. Наредбу о ликвидацији Срба требало је да спроведе и надгледа командант града, Аустријанац, пуковник Тео фон Смекал. Он је био лекар психијатар и управник душевне болнице у Ковину. Тео фон Смекал као лекар и хуманиста није био за овако крваву одмазду над невиним људима. Решио је да за саветника узме другог најугледнијег ковинског Немца, Еугена Паула, знаног и као Јени.

– Око два ноћу неко лупа на капију. Дошао пуковник фон Смекал. Он, мој отац и стриц, затворили се у ону другу кућу и никако нису излазили. У неко доба ме мајка послала да видим јер су они већали до сванућа – сећа се догађаја из јануара 1942. године син Еугена Паула.

Смекал и Еуген су до јутра размишљали шта да ураде, а онда ипак су одлучили да покушају да спасу људе.

Преговарали су сатима са Немцима. Еуген је чак и слагао, рекавши да су све то његови радници које не интересује политика, мада је међу тих сто било само њих шест који су радили у његовом млину.

“Гарантујем за њих својом главом”, била је Еугенова реченица којом су, на крају, сви спасени сигурне смрти.

Уместо да их одведу на фудбалско игралиште, где их је већ чекао стрељачки вод, Срби су из свиларе, у којој је био импровизован логор, пуштени кућама. У истој свилари, две и по године касније, када је ослобођен Ковин, поново је био логор. У њега су партизани доводили заробљене Немце, а затвореник у логору био је Еуген-Јени Паул, његов брат и син Александар.

Александар Паул

Један од стражара препознао је Еугена, који му је са стратишта спасао брата. Одмах се заложио за њега, обавестио и друге стражаре и сви су похитали да управника логора обавесте да су заробили Немца који је спасао 100 српских глава.

– Када је чуо причу, старешина, неки Поповић, је рекао: “Ако је тако, нека свако од њих скупи по сто потписа, дакле 1.000 укупно, и пустићу их”, сећа се Александар Паул, непосредни сведок овог догађаја, тада четрнаестогодишњак. Срећом, поручник је слабо рачунао, јер би било потребно 10.000 потписа, колико је заправо старешина тражио, а то је било немогуће, пошто је Ковин у то време имао тек нешто више од 5.500 становника.

– Ипак, цела варошица се дигла на ноге. Потписивали су петицију за ослобађање Ковинци, али и житељи околних села. За једно поподне скупљено је више од 3.000 потписа и командант је одржао обећање – Паулови су пуштени на слободу, прича новинар Полић.

Зграда бивше „Касине“, данас породична кућа

Еуген Паул је о догађајима из рата ретко причао. Умро је у дубокој старости 1987. После рата радио је у свом млину. Када је 1966. опрема из млина пресељена у Иванград, млин се угасио. Кућа и млин су после рата национализовани као и остало имање, 45 хектара земље, салаш са три ланца земље, три аутомобила, камиони, пољопривредне машине. Његов син и унук данас живе у кући која је, заправо, некада била вински подрум. Еугенов унук, Габи, ради као таксиста.

ОБРАЗОВАН

ЕУГЕН Паул је завршио Пољопривредни факултет у Дрездену. Након што је млин пропао, био је рачуновођа у ковинском трговинском предузећу, а радио је у пореској управи где се и пензионисао.

ОПСТАЛИ И ПОСЛЕ РАТА

У Ковину је пред рат било 38 одсто Немаца. После рата, због губитка грађанских права, а срећном околношћу да им је баба по мајчиној страни била Мађарица, Паулови су се тако изјаснили. То је помогло Александру Паулу да 1946. упише гимназију. Тако су Паулови до данас опстали на простору Војводине.

ТРИ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА УЛИЦУ

У три наврата, у последњих десетак година, новинар Светозар Полић покретао је иницијативу да Еуген Паул добије улицу у овом јужнобанатском месту. Ниједна власт предлог није прихватила. Улици у којој је живео и у којој се све и одиграло, после ослобођења је промењено име, па се уместо Српска, сада се зове Вука Караџића.

илустрације из књиге “Водич кроз Ковин” Светозара Полића

Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *