Убиство Јована Јаковљевића у Вуковару 29. јуна 1991. године

Поделите:

Атмосфера у Вуковару пре убиства Јована Јаковљевића била је веома напета. Након сукоба у Борову Селу 2. маја градом су одјекивали спорадични рафали и експлозије. Минирани су и спаљивани локали виђенијих Срба. Борбине и Политикине трафике су изгореле, као и трговине фирми из суседне Србије.
– Тог пролећа, након 2. маја и догађаја у Борову, по Вуковару и околини су се дешавале чудне ствари, али ми директно нисмо имали никаквих претњи, прича Слободан Јаковљевић, син убијеног Јована. Почеле су по граду некакве ноћне вожње аутомобилима без регистарских таблица, затим пуцњаве по кућама у власништву Срба и сл. Крајем петог и почетком шестог месеца у Вуковару и Борову насељу запаљене су све Борбине и Политикине трафике, затим продавница „Први мај“ из Пирота и неколико угоститељских објеката чији су власници били Срби. “Сарајка” у власништву Ђорђа Пејчића и “Каролина”, власништво његовог брата Живојина, затим у Борову насељу Туфин кафић и тако даље. Све то помало је кувало и вукло на оно што се десило касније.

Јован Јаковљевић био је пословођа у велепрометовој робној кућни у трговини за спортски лов и риболов. Био је веома цењен и поштован човек у Вуковару.
– Moј отац, рођен је у Негославцима, поред Вуковара. У Вуковару је завршио трговачку школу, у Београду Вишу трговачку и цео свој радни век је провео у Велепромету као пословођа у неколико продавница, започиње своју исповест, Слободан. Негде од 1970-тих година радио је као пословођа у продавници опреме за спортски лов и риболов у оквиру робне куће у Вуковару где је и дочекао ту несрећну 1991. годину. Продавница у којој је радио мој отац била је по свом асортиману врло специфична. У њој је било опреме за лов, ловачке пушке и муниција, фото техника и сл. Као млад, отац је играо фудбал за неколико локалних клубова, а кад се оженио и уозбиљио бавио се ловом као хобијем. Кроз спорт и касније кроз хоби упознао је много људи и стекао много пријатеља. И данас, када ме стари Вуковарчани сретну на улици, без обзира да ли су Срби или Хрвати, приђу ми, поздраве ме и попричамо. Ликом јако личим на оца па је и то један од разлога. Нико од њих ми никада није рекао да је мој отац неком нешто нажао учинио, каже.

НАГОВЕШТАЈ ЗЛОЧИНА

Јован Јаковљевић није имао непријатеља и био је омиљен човек у овом граду, каже његов син Слободан. Ипак, испоставило се да је било и оних којима је Јован због нечега сметао.

Слободан Јаковљевић био је непосредни сведок убиства свог оца које се десило те суботње вечери 29. јуна 1991. године око 23 сата. Увертира за ово убиство догодила се током истог дана.
– Тога дана, у каснијим послеподневним сатима насеље Славија блокирале су наше комшије Хрвати, који су се тада први пут обукли у шарене униформе ЗНГ (Збор народне гарде). У то време Славија је била слепо насеље и блокирали су улаз, тако да нико није могао ни да уђе ни да изађе из њега. Када су тројица комшија пролазили том нашом улицом отац их је упитао шта се то дешава, а они су му одговорили; “Чућеш!”.

Увече око 23. сата, у дворишту њихове куће, Слободан, његова мајка и отац зачули су галаму и повике. Непозната лица која су се представила као полицајци позивали су Јована да изађе из куће.
– То суботње вече око 23 сата седели смо у кући и гледали некакву кошаркашку утакмицу када смо у дворишту зачули некакву галаму. Угасили смо телевизор и чули како неко мог оца зове по имену да изађе напоље, да су они полиција и сл. Отац им је одговорио да нема никаквих проблема али да не види због чега би излазио у ноћ, да дођу сутра у јутро или да ће он доћи у станицу, али ови нису одустајали. Претили су ако не изађе да ће кућу дигнути у ваздух. То је трајало неких пет или десет минута, тај дијалог, а када је отац видео да је враг однео шалу отишао је до улазних врата, откључао их и упалио светло. Тада смо зачули дуг рафал. Док смо ми дотрчали отац је већ лежао у локви крви, мртав. Чули смо топот из дворишта из кога су убице бежале.

Овде је Слободан застао и уз дуг уздах тражио снаге да настави причу о ноћи у којој му је убијен отац и коју је поново проживљавао.
– Када смо се прибрали позвали смо полицију и хитну, а звали смо и у касарну. Након неког времена полиција је изашла на увиђај. Све су то сликали, а оцу су на руку чак стављали и ону парафинску рукавицу да би искључили могућност да је он на некога пуцао. За време увиђаја стигла је и хитна, а након увиђаја тело мог оца су одвезли у болницу на обдукцију. Сутрадан око 11 сати преузели смо његово тело. Из Комуналца смо наручили возило. На једвите јаде пристали су да тело мог оца превезу у Негославце, да га тамо сахранимо. Тога дана смо отишли из Вуковара у Негославце код стрица и више се нисмо враћали, прича Слободан.

МАЛТРЕТИРАЊА НА БАРИКАДИ

Након убиства уследило је ново понижење, јер некима ни то није било довољно. На излазу из Вуковара према Негославцима колону возила на чијем челу је било возило Комуналца са Јовановим телом, зауставља група зенги. Слободан, његов брат и мајка налазили су се иза комби возила Комуналца, а иза њих у аутомобилу била је Слободанова сестра од стрица са њиховим стварима, односно одећом и обућом.
– Ту су нас на барикади коју су поставили Хрвати под командом неког Дамјана малтретирали неких пола сата. Било је јако мучно и напето. Нису хтели да нас пусте док нас не претресу, док су и сандук са телом мог оца хтели да отварају. Када су нас након све те гњаваже коначно пустили стигли смо у Негославце и након два дана сахранили оца. Била је то велика сахрана.

И данас кажу да се таква не памти у Негославцима. Ја сам био у шоку и нисам то примећивао, али тако су ми рекли људи. Било је јако пуно људи и из Вуковара који су дошли на сахрану, а међу њима и доста Хрвата, очевих и наших пријатеља. И они су такође, од тог истог Дамјана, малтретирани на барикади, легитимисани и пописивани, присећа се Слободан.

САЗНАЊА

Против непознатог починиоца Слободан је поднео казнену пријаву одмах након реинтеграције територије под заштитом УН-а у уставноправни поредак Хрватске. Више пута су он, мајка и његов брат испитивани.
– Моја мајка, брат и ја смо саслушавани сигурно шест пута, а исто толико и они који су за убиство мог оца осумњичени. Истрага и судски поступак су још у току па не бих да говорим о именима, али надам се да ће врло брзо и званични органи обелоданити ко је те ноћи био у дворишту наше куће и ко је пуцао и убио мог оца, као и то ко их је послао да то ураде.
Кућу смо продали и штета је што не могу више да вам покажем место на ком је мој отац убијен. До задњег дана до кога је кућа била у нашем поседу рупе од метака остале су у њеним вратима и зидовима. Сада је обновљена и трагови злочина над мојим оцем су избрисани.
Убиство Јована Јаковљевића није било изолован случај. У Вуковару су пре и након избијања отворених ратних сукоба убијени и нестали многи прича Слободан.
– Прва српска жртва на подручју општине Вуковар је човек који је убијен за 1. мај у Бршадину, Инић. Сем њега, у Сотину је убијен Нађ Миодраг, након њега Симо Поњевић у Бршадину, а у Вуковару мој отац. Након тога угледни Срби почињу да нестају. Тако је нестао господин Младен Мркић, директор кооперације у ВUPIK-у, који је отет на путу од радног места до куће и који никад није пронађен. Затим, господин Саво Дамјановић, који је радио као виши медицински техничар у вуковарској болници и који је одведен из друге смене са свог радног места и више никада није пронађен. Затим Скелеџија и Марковић из Борова насеља и тако даље. Значи, у граду Вуковару и општини Вуковар 1991. године убијани су и нестајали Срби пре избијања ратних сукоба и за време отворених сукоба.

Нема званичног датума ни консензуса о томе када је у Вуковару започео рат, али ми знамо да су отворени сукоби започели пред крај августа и почетком септембра 1991. За  време ратних операција људи су извођени из склоништа и одвођени на губилишта. То се нарочито дешавало у склоништу Борово-комерца одакле су људи извођени и стрељани на жељезничкој станици и код дечијег вртића у Борову насељу. Последња стрељања и егзекуције догодиле су се 17. новембра 1991. пред сам пад Вуковара, објашњава Слободан. То знамо јер има преживелих сведока и потомака жртава који су наши чланови.

НЕЋЕМО СЕ УМОРИТИ ОД ПОТРАГЕ!

Због настојања да се дође до истине у Загребу је прошле године основано удружење српских цивилних жртава рата „Против заборава“ са задатком да прикупља информације како о жртвама тако и о евентуалним починиоцима злочина над њима.
– Прошле године у четвртом месецу, државно тужилаштво у Загребу затражило је спис о убиству мог оца због тога што тај спис треба да буде уврштен у оптужницу против Томислава Мерчепа. Што се мене тиче све се зна, а то потврђују и његови саборци. Томислав Мерчеп био је у Вуковару 1991. године господар живота и смрти. Касније сам писао Жупанијском државном тужилаштву у Загребу и добио одговор да су они то вратили назад полицији да она изврши још неке истражне радње, каже Слободан.
Последњих пет година Слободан је писао комплетном државном врху. И бившем председнику Стјепану Месићу и премијерки Јадранки Косор и државном тужиоцу Младену Бајићу, и пучком правобраниоцу и министру полиције и свe их упознао са случајем убиства његовог оца.
Неколико представника породица жртава састали су се пре две године са председницима Хрватске и Србије, Ивом Јосиповићем и Борисом Тадићем. Од тада до данас ништа се није променило, али Слободан верује да ће ускоро доћи до првих оптужница.
– Нећемо се смирити док не пронађемо убице наших најмилијих који ником нажао ништа нису учинили. Један од убијених био је и мој отац, човек који је био омиљен и кога су сви поштовали. Човек који је свакоме, ко је од њега затражио помоћ, помогао, закључује Слободан.

zlocininadsrbima.com

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *