Бојан Весовић (1973-1992) страдање припадника ЈНА у концентрационом логору Лора у Сплиту

Поделите:

Бојан Весовић (1973-1992) је српски страдалник и мученик који је зверски мучен и убијен од припадника хрватске војске у сплитском логору Лора 1992. године. Он је као младић у пролеће 1992. године из родног Крагујевца отишао у Приштину, на Косово и Метохију на редовно одслужење војног рока, а потом је пребачен у Босну и Херцеговину.

Тамо у околини Купреса је заробљен од хрватских снага, а потом одведен у злогласни казамат за Србе „Лора“ у Далмацију. Преживели сведоци овог ужаса су сведочили после пред судом шта су хрватски војници урадили Бојану. Умро је у најтежим мукама, а локација његових посмртних остатака дуго није била позната.

БИОГРАФИЈА

1989. година

Бојан Весовић, од оца Мирослава и мајке Илинке рођен је 22. јуна 1973. године у Крагујевцу: Одрастао је у радничкој породици, има браћу Данијела и Дејана. Није стигао да се ожени, ни двадесету годину живота није напунио. Био је весело и живахно дете, које је волело да се игра, слуша музику, дружи са осталом децом. Хоби су му били стрипови, имао је велику колекцију. Његова породица слави крсну славу Св. Јована. Завршио је средњу школу јуна 1991. године.

16. јануара 1992. године је отишао на одслужење редовног војног рока, као регрут Југословенске Народне Армије. Добио је аеродром Слатина у Приштини, да се обучава за тенкисту. Положио је заклетву, а обуку није прошао до краја, већ је његова јединица добила прекоманду у априлу 1992. године, да иду у Босну и Херцеговину где већ беснео рат. Дана 22. априла 1992. су за кратко отишли у Крајину, прво у Книн, па аеродром Удбина, у Лици. Онда су их повукли у Челебић (Херцеговина). Одатле је чак послао разгледницу својој породици. То је био њихов последњи контакт, односно последња вест о њему да је жив. Није прошло дуго, дошло је до нове прекоманде па је један део његове приштинске јединице премештен, а он је остао у Челебићу. Ту је као тенкиста имао жестоке окршаје са хрватским бојовницима који су нападали касарне и објекте ЈНА, највише у Лијевањском пољу.

Његова породица се стално код надлежних институција распитилвала шта се десило са њиховим Бојаном. Да ли је жив или је погинуо. Зашто нема вести од њега. Ишли су у Генералштаб, Министарство одбране и др. Али дуго нису добијали вести. Тек средином септембра 1992. године им је речено да им је син у Книну у болици, као непотврђену информацију. А онда 26. децембра 1992. године његова породица добија и званично вест да је Бојан Весовић убијен у хрватском војном затвору – Лора. Та информација је добијена од неких сведока – логораша који су успели да добију замену и извуку се из тог пакла.

Бојанов отац Мирослав Весовић, није дочекао суђење. Преминуо је 12. децембра 2008. године, месец дана по подизању оптужнице против хрватских војника за Бојаново убиство.

 

СТРАДАЊЕ

2. маја 1992. године Бојан Весовић је рањен у пределу бутине, али његова рана није била опасна по живот. Али је ипак Бојан Весовић, кога су саборци звали „Бели Орао“ заробљен са још 10 војника тог 2. маја 1992. године у рејону Лијевна. Цивилним камионима су пребачени за кратко у приватне затворе, а потом у злогласни логор за мучење Срба – „Лора“.

Лора је била бивша ратна лука и наставно-школски центар ЈНА, коју су припадници ЈНА напустили почетком 1992. године (у складу са споразумом Владе СР Хрватске и Генералштаба ЈНА), а одмах потом улазе припадници Војне полиције Хрватске и оснивају концентрациони логор. За управника је одабран Томо Дујић из Вуковара. Описи сведока о мучењу заробљених војника толико су страшни да човек тешко може да поверује да једно људско биће то може направити другоме.

Бојана Весовића су, како су касније сведочили његови затворени другови – логораши, хрватски војници тукли по рани. Пошто није добијао лекарску негу, рана се проширивала, мучитељи су наставили да га злостављају и месец дана касније. Тешко је чак и описати кроз шта је све овај младић прошао за неколико недеља. За време мучења и батинања, његови џелати обавезно би пуштали гласну музику – да се не чују крици. Толико су га тукли да је био потпуно црн од подлива по телу, љубичаст у лицу, а на ногама је имао отворене ране, тако да су се виделе рупе, а ћелија је била сва умазана од крви. Утрљавали су му маст у ране на бедрима како би се лакше загнојиле, скакали су му по рањеној нози и чинили све како би се озледе што више инфицирале. Мучен је и струјом, „нож скакавц“ су му забадали у рану…

Док је Бојан био заточен у овом казамату, био је у злогласном „Блоку Ц“, у који представници Међународног Црвеног Крста нису никада имали дозвољен улаз. Одбијао је да једе, Бојаново тело је било све у флекама. Чак и када је престао да даје знакове живота његове убице су наставиле да ударају по њему.

Бојан Весовић је умро крајем јуна 1992. године од задобијених рана у најстрашнијим мукама. А највише над њим су се иживљавали стражари Анђелко Ботић и Анте Гудић. Његов леш је стављен у кутију за муницију, а потом пребачен у Босну. То је била редовна пракса у Лори.

 


Сахрана Бојана Весовића у Крагујевцу 2004. године

 

САХРАНА

Дванаест година након Бојановог убиства, пронађени су његови посмртни остаци у Босни и Херцеговини, у рејону града Дувна, у једној масовној гробници. Тако да су његове кости пребачене у Бања Луку, где је обављена ДНК анализа, која је све то потврдила. Бојанова породица је његове посмртне остатке сахранила у Крагујевцу на гробљу Бозман и подигла му споменик још 1993. године.

 

СУЂЕЊА

Почетком 2009. године, хрватско државно тужилаштво је подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске, који се терете за мучење и убиство Бојана Весовића из Крагујевца, припадника ЈНА. То наравно није прва оптужница против хрватских војника за мучење Срба у Лори 1990-их. Окривљени су већ осуђени за мучење и убиство српских цивила: Гојка Буловића и Ненада Кнежевића.

Хрватско тужилаштво је дуго избегавало да подигне оптужнице против хрватских војника и полицајаца за „случај Лора“, па чак и када је достављена обимна документација из Србије и Републике Српске. Прва суђења везано за Лору у Хрватској водио је судија Славко Лозина 2002. године, који је направио ујурдму од правосуђа и ругање жртвама. Да би касније он био замењен, а Споменка Тонковић постављена на место судије и привела суђење крају.

Отац Бојана, Мирослав Весовић је документацију о мучењу и убиству његовог сина послао у Хашки Трибунал. Нико га нико из Хашког Трибунала није контактирао.

МУЧИТЕЉИ

Бојанови мучитељи су припадници „72. бојне“ у саставу хрватске Војне полиције, а њихова имена су следећа:

  1. Томо Дујић (1969.), из Вуковара, управник логора Лора.
  2. Тончи Вркић (1960.), заменик Томе Дујића
  3. Емилио Бунгур (1960.), стржар у Лори
  4. Анте Гудић (1971.), стржар у Лори
  5. Анђелко Ботић (1968.), стражар у Лори.

zlocininadsrbima.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *