Професор Милош Ковачевић: Српски језик и у Србији и у Српској мора имати надпредметни статус

Поделите:

У АНДРИЋГРАДУ ОДРЖАН ОКРУГЛИ СТО: СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦА ДАНАС

Милош КОВАЧЕВИЋ: Српски језик у Српској и Србији треба да има бар статус као француски језик у Француској, где Академија наука не дозвољава мање од девет часова француског језика седмично. А ми Срби долазимо данас у ситуацију да у средњој школи уопште не учимо српски језик већ само књижевност. Питање је како ми уопште учимо књижевност, ако не учимо српски језик
Јелица СТОЈАНОВИЋ: Српски језик у Црној Гори доведен је до непостојања. Говори се једино српски језик, али је име српског језика потпуно одстрањено. Српски језик је уписан као језик у службеној употреби уз ‘босански’ и хрватски, а црногорски као службени језик. То је власт у Црној Гори, створила на вештачки начин да исфорсира оно то је званично, а српски језик да изостане из службене и јавне употребе
Слободан РЕМЕТИЋ: Језик и писмо деле судбину народа, који се њиме служе. Пошто знамо шта нам се све дешава, угрожени су и језик и писмо. Преименовањем српског језика настало је више политичких језика. То се никада није десило нигде на планети.

УЧЕСНИЦИ округлог стола на тему „Српски језик и ћирилица данас“, који је одржан у Андрићевом институту у Андрићграду у оквиру Видовданских свечаности, нагласили су да се мора реализовати идеја о надпредментном статусу српског језика и очувању ћирилице у Србији и Републици Српској.
Професор српског језика на универзитетима у Београду и Источном Сарајеву Милош Ковачевић рекао је да „та идеја мора заживети и у Српској и у Србији ако желимо да сачувамо српски језик и национални идентитет“.
„Ту идеју је реализовала само Русија где руски језик има тај статус. То значи да руски језик не улази у број часова него се сваке године одређује тај број преко оног минималног од десет часова, а критеријуми за то су културно нахођење, односно културна вредност нације“, истакао је Ковачевић.
Он је нагласио да, ако се не може реализовати та идеја, онда српски језик у Српској и Србији треба да има бар статус као француски језик у Француској, где Академија наука не дозвољава да имају мање од девет часова француског језика седмично.

Милош Ковачевић

„А ми Срби долазимо данас у ситуацију да у средњој школи уопште не учимо српски језик већ само књижевност. Питање је како ми уопште учимо књижевност, ако не учимо српски језик. Како читати Библију или ‘Енциклопедију мртвих’ Данила Киша? Књижевност се једино може разумети ако разумемо различите функције језика, односно уколико познајемо језик“, рекао је професор Ковачевић, упитавши како ће онда Срби припадати културној елити како је Вук Караџић замислио када је српски језик увео у Европу.
Он је нагласио да су на округлом столу постављена многа питања која нису отворена никада на српском језичко-културном простору, јер се после дугих дескрипција дошло у ситуацију да СЕ више описивати не може уколико се не буде деловало.
„Ми од времена Вука Караџића, па и у његовом времену, нисмо имали српског филолошког програма где би стајала бар три-четири начела око којих би се сви сложили и да једном ујединимо српску културну елиту. Ако ово време треба да нас учи било чему – онда треба да се сетимо реченице коју је једном рекао Мило Ломпар – стидим се времена коме припадам, антисрпском слоју, без обзира што сам сам појединац Србин“, оценио је Ковачевић.
Он је појаснио да та реченица значи да Срби као народ треба да мењају свест да су Срби по томе што чувају национални идентитет, а чувајући национални идентитет чувају властиту баштину.

„Матија Бећковић има једна феноменалан стих који каже – ‘будућност је остатак прошлости’. Питање је може ли постојати будућност било ког народа који нема прошлости. То је једно од централних питања. Шта има онај ко нема властите баштине? Осим тога, ако су критеријуми будућности само критеријуми будућности онда ту не постоји народ“, појаснио је Ковачевић.
Он је додао да је у Републици Српској почела израда закона о језику и писму и изразио наду да ће тај закон бити сагласан са законом о језику и писму у Србији, јер је реч о истом, језику, народу и писму.

Јелица Стојановић

Ковачевић каже да је закон о језику и писму Србији кренуо у скупштинску процедуру јер је очито да се заштита српског језика не може вршити мимо самог закона, зато што су Срби народ који мало води рачуна о властитим идентитетским критеријумима.

„Ћирилица би требало законски и практично да буде у свакодневној употреби. Зато овај скуп, треба да да смернице у погледу заштите српског језика и писма. Ако у Републици Српској не постоји институт за српски језик, ми пуштамо другима да се научно баве нашим језиком, поредећи га са политичким језицима, јер на нивоу БиХ постоји само један институт у Сарајеву, који жели да се представи као једина институција која се бави проблематиком српског, хрватског и бошњачког језика“, истакао је Ковачевић.
Он је додао да треба да се направи заокрет у јединству српске политике и српске филологије, да се при Влади Републике Српске направи савет за језик или институт за језик.
Професор на Филолошком факултету у Никшићу Јелица Стојановић рекла је да је српски језик у Црној Гори доведен до непостојања, што се тиче формалног плана.
„Говори се једино српски језик, без обзира како га именовали, али је име српског језика потпуно одстрањено са јавне или државне сцене Црне Горе. Српски језик је уписан као језик у службеној употреби уз ‘босански’ и хрватски, а црногорски као службени језик. То је власт у Црној Гори, створила на вештачки начин да исфорсира оно то је званично, а српски језик да изостане из службене и јавне употребе“, додала је Стојановићева.
Она је истакла да српског језика нема у званичним документима у Црној Гори, нема га ни у једној сфери за државне и званичне структуре.
„Српски језик је остао у склопу студијског програма за српски језик, који је сада најлепше језгро у Црној Гори које треба очувати“, рекла је Стојановићева и додала да се у основним и средњим школама српски језик зове црногорски – српски, „босански“, хрватски, али су одштампани уџбеници на којима пише црногорски језик.
Стојановићева је истакла да је статус српског језика у Црној Гори доведен до потпуног апсурда, упркос историјском континуитету.
Академик Слободан Реметић рекао је да су језик и писмо основни камен темељац националног идентитета.
„Језик и писмо деле судбину народа, који се њиме служе. Пошто знамо шта нам се све дешава, угрожени су и језик и писмо. Ово што се дешава са српским језиком, да је преименовањем једног језика настало више политичких језика, то се никада није десило нигде на планети“, истакао је Реметић.

Искра

 

Поделите:
4 replies
  1. Посетилац
    Посетилац says:

    Треба одвојити „језик“ од „писма“.
    Док се ћирилица постепено повлачи пред латиницом, што је тренд у целом свету, наш језик – југословенски језик – се говори у СРБ, ХР, БиХ и ЦГ. То нико не може да промени.

    Одговори
    • Немања Видић
      Немања Видић says:

      Кад се састану професори лингвисти кажу и покоју реч корисну по ћирилицу, али никад ниједан није рекао очигледну и непобитну истину да она може да опстане само као једино српско национално писмо, а не у двојству са хрватском абецедом за коју је у српском правопису написано да је и она стандардно писмо српског језика.
      Први разлог што лингвисти не могу то да кажу је тај што су њихови претходници планирали и трасирали замену ћирилице латиницом Новосадским књижевним договором из 1954.г. , којим је српски језик преименован у српскохрватски, а због хрватског додатка у имену у тај политички језик је уведена и латиница као равноправно писмо са
      ћирилицом, али одмах испред ћирилице. Зато данашњи лингвисти крију ту срамоту своје струке као змија ноге.
      Други разлог што лингвисти не могу да јавно кажу да је српско писмо само ћирилица је у томе што су они српским правописом нормирали српски језик са два писма – ћирилицом и латиницом.
      Српски лингвисти су по питању ћирилице једно неозбиљно друштво, а што се да видети и по следећем. Филолошки факултет у Бања Луци се на интернету представља само на
      ћирилици, а тамношњи Филолошки факултет се одрекао и латиничког предстаљања тек после протеста љубитеља ћирилице. И данас се Филозофски факултет у Српском Сарајеву предстаља и ћирилицом и латиноцом, иако тамо ради и проф.др Милош Ковачевић, ових дана веома агилан у одбрани ћирилице.

      Ако данашњи универзитетски професори лингвисти нису поверовали у наведену злокобну прекретницу по ћирилицу о којој су у својим књигама и на друштвеним мрежама писали Драгољуб Збиљић, Ђорђе Јањатовић и Немања Видић, могли су да се запитају како то да се нико други у свету осим Срба није обогатио увођењем другог , туђег писма у свој језик.

      Пре тог „договора“, а уствари налога Партије, ћирилица је била једино и неприкосновено српско писмо а од тада до данас пала је испод 10% у јавном животу. Политика је још 13.јуна 2001.г. објавила мој текст под насловом „Писмо је државно питање“. Цитирао ме и подржао проф. Мато Пижурица исте године на једном скупу о ћирилици на Филолошком факултету у Београду, али сам тек касније разумео да је он мислио да држава треба да чува ћирилицу уз латиницу. Ја сам мислио да Срби имају своју нормалну државу која ће да натера лингвисте да у српском правопису напишу да је српско писмо само ћирилица.
      Из наведених разлога закључујем да српска интелигенција није дорасло овом историјском тренутку и да је лажна брига за ћирилицу целокупног лингвистичког клана.

      Одговори
    • Д. Збиљић
      Д. Збиљић says:

      Посетиоче, апсолутно Вам је погрешна оцена да се „ћирилица повлачи пред латиницом“. Где и на кога то мислите? Очигледно је да мислите да се „ћирилица повлачи“ пред латиницом у Србији и код Срба. Да ли се повлачи ћирилица пред латиницом у било ком другом језику и у било ком народу још у Европи и свету? И како је то могуће да се Писмо само „повлачи“? И уопште појам да се „повлачи“ неко писмо пред неким другим писмом је бесмислица. Писмо не може да се повлачи. То Ваше „повлачење ћирилице пред латиницом“ данас се односи на Србе, на српски језик и на српске лингвисте који су својим уникатним нормирањем српског језика на два писма омогућили то „повлачење“. Иначе, где су лингвисти нормално нормирали језик на свом једном писму, то писмо се не повлачи нити је могуће да се повлачи само од себе.
      А и гледиште да треба „одвојити језик од писма“. Шта Вам то значи? Језик је немогуће, непотребно и штетно одвајати од писма. Ако га одвојите, то значи само једно: да желите да неко писмо замените. Писмо је наравно могуће заменити, али је то за српски народ вишеструко штетно и апсолутно непотребно. Не постоји ни један једини разлог да се у Срба замени боље (ћириличко) писмо за природу српског језика лошијим писмом (хрватском гајицом).

      Одговори
  2. Д.рагољуб Збиљић
    Д.рагољуб Збиљић says:

    НАРОДНИ НОВАЦ УЛОЖЕН У ПОНОВЉЕНУ ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ ПРАЗНУ, НЕСВРХОВИТУ ПРИЧУ. По овоме овде предоченом како су говорили о српском језику и српском писму стручњаци за српски језик и писмо,показује да се међу српским лингвистима наставља празна, штетна и неупотребљива, дакле, несврховита прича о уништавању српског језика и замењивању српског писма у језику Срба. Ако ви не споменете у расправи нормалан начин како се у Европи и свету чувају језик и писмо, ви „млатите“ празну сламу, причате на стотине пута поновљену несврховиту причу без икаквог нормалног предлога решења проблема језика и писма како је то код Срба у њиховом језику и с њиховим писмом. Ако не споменете да је потребно друкчије нормирање српског језика и избор једноазбучја и за српски језик, ви сте упразно потрошили паре издвојене од народа за тај скуп, утрошили сте драгоцено време без икакве користи и боље је да сте тај новац уложили у народну сиротињу, а не у празну причу.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *