ТАЈНА ГЕСТАПОВА ДОКУМЕНТА О ТИТУ: Девет живота неухватљивог Маршала

Поделите:

Недоумице око „правог“ идентитета Јосипа Броза Тита актуелне су и данас, готово четири деценије након његове смрти. Поред бројних књига објављених на простору бивше Југославије и студија иностраних обавештајних служби, због мистерије која окружује личност доживотног председника СФРЈ главу је ломила и једна од најозлоглашенијих тајних полиција у историји – немачки Гестапо.

У тајним, до сада необјављеним документима у које је Њузвик имао увид, види се како су официри СС од 1941. до 1943. године имали озбиљних потешкоћа да утврде не само како Тито уопште изгледа већ и ко је он, одакле се заправо „створио“ и каква је његова агенда.

БЛИЗАК „НЕМАЧКОЈ СТВАРИ“

Један од најранијих тајних извештаја у којима се разматра Титов идентитет сачињен је септембра 1942. на основу саслушања немачких официра заробљених после партизанског напада на нацистичку фабрику метала у Ливну и ослобођених приликом договорене размене затвореника. Током заробљеништва, немачки официри имали су јединствену прилику да разговарају са Титом, а један од њих дао је следеће сведочанство:

„О Титу се може рећи да је након забране Комунистичке партије у Југославији био њен незванични вођа. Треба рећи да је у Шпанском грађанском рату заузимао висок положај и под својом командом имао јединицу већу од бригаде. Након краја тог рата отишао је у Русију и на јесен те године (1939, прим. аут.), у пратњи једног енглеског и југословенског официра генералштаба, подморницом је дошао до далматинске обале. Од њих је добио пријемник, преко којег је одржавао комуникацију с иностранством како би размењивали обавештајне податке.“

Гестапо о доласку Тита у Далмацију

Упркос томе што је Тито, може се претпоставити, циљно пребачен у Југославију енглеском подморницом (како је разјашњено у једном документу из 1943), двострука, и чак вишеструка политичка игра по којој је остао упамћен и у послератној епохи почела је већ током рата.

Заробљени немачки официри били су запрепашћени Титовим ставом да се због „ужасног крвопролића на источном фронту мора уговорити примирје између Немаца и Руса, јер постоји опасност да Енглеска и Америка на крају опет изађу као победнице“. Тито је сматрао да би победа капиталистичких режима који доминирају у англоамеричком свету значила пропаст, односно ропство за радничку класу. Из његове констатације произилазе две могуће импликације. Прва јесте да су Титове примедбе изнесене с намером да се ослаби борбени морал Немаца, односно да поверују у бесмисао борбе против Совјета, и тако их у неку руку придобије за себе. С друге стране, постоји могућност да је сам Тито био далеко ближи „немачкој ствари“ него што се то мислило. У прилог томе иде и реченица из извештаја у којој се наводи како Тито „веома добро познаје Немце одраније“ и како га „чуди да су способни за злочине које су у то време извршили у Београду“.

Немачки официр којем је Тито ово рекао одбацио је његове примедбе и рекао како се ради о „енглеским лажима, као својевремено у Првом светском рату“, очигледно играјући његову игру.

Поред тога, Тито је Немцима приликом једног дужег разговора дао детаљан опис организације аустроугарске војске у Првом светском рату, при чему је показао „јако велико стручно знање и беспрекорно познавање немачког језика, на основу чега се може претпоставити да је Тито био аустријски официр“.

Овакве изјаве и детаљи везани за „вођу бандита“, како га најчешће називају, навели су Немце да се запитају ко је заиста Тито, као и да у проналажење одговора на то питање уложе огромне ресурсе и потрагу пренесу далеко ван простора Југославије – све до Париза, Прага и совјетске Русије.

НЕГОВАНЕ РУКЕ МАШИНБРАВАРА

У документу поднесеном у октобру 1942, немачке обавештајне службе први пут почињу да се баве пореклом Тита, за кога претпостављају, пре свега због нагласка, да је Словенац или Чех, што је касније у једном саслушању потврдио и извесни доктор Леви Курт.

Исказ Левија Курта

Парадоксално, али како је растао број оних који су давали исказе о Титу, тако се јављао и све већи број недоумица, односно противречности. „О његовом занимању немамо јасне податке. Повремено су га описивали као интелектуалца, а повремено се сматрало и да се ради о металуршком раднику из области Лајбаха. У сваком случају, он је веома интелигентан. Нисмо сигурни да је учествовао у Шпанском рату. То не можемо да утврдимо на основу материјала којим располажемо“, наводи се у једном извештају из 13. октобра 1942.

Док су нацистичке службе широм Европе копале по архивама у потрази за правим Титовим идентитетом, службе на територији окупиране Југославије фокусирале су се на једину опипљиву ствар у вези с неухватљивим Маршалом, а то је његов физички изглед, који је крајем 1942. Немцима још увек био непознат.

Тек у извештају о саслушању члана београдског Централног комитета КПЈ Светозара Марковића из јануара 1943, Немци први пут инсистирају на детаљном Титовом опису, али осим физичких карактеристика, као што су „широка рамена, тамна јака коса зачешљана уназад, упадљиво маркантно и глатко обријано лице“, Марковић примећује и да се Тито изузетно елегантно облачио, као и да је „имао јако неговане руке, упркос његовом наводном занимању машинбравара“.

У коментарима на овај документ види се да је Марковићев исказ заголицао машту Немаца, нарочито након што је истог месеца Гестапо добио исказ официра Митерхамера, који је навео како Тито, по свему судећи, „може бити иста личност као Хрват Камило Хорватин“, који је, пре него што је 1925. отпутовао у СССР, радио у Загребу као новинар у неколико комунистичких публикација. Као доказ, Митерхамер је приложио и Титову фотографију, на основу које се у засебном извештају закључује да су Тито и Хорватин идентичне особе.

Како су немачке тајне службе, толико познате по прецизности и темељитости, успеле да помешају Јосипа Броза с познатим хрватским комунистом и уредником радничко-сељачких новина Борба, који је 1937. и 1938. из Москве оптуживао Тита да „даје сасвим лажну слику стања у партији“, остаје нејасно.

Исказ Светозара Марковића

ИПАК ЈЕ – СРБИН

Гестапо се није дуго задржао на овој, како се испоставило, погрешној претпоставци и већ две седмице касније упустио се у даља нагађања. У документу састављеном у немачком посланству у Загребу први пут се помиње и име Иван Брозовић као потенцијални Титов идентитет. „Право Титово име је, на основу нађених слика и према провереним изворима, Иван Брозовић. Он је металуршки радник и до 1934. је због комунистичког деловања био у затвору. Након пуштања на слободу пословно је отпутовао у СССР, да би у време Шпанског грађанског рата преко Француске отишао у Шпанију. После тога је преузео секретаријат Централног комитета Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ), којим председава и даље, а његов шеф штаба је Арсо Јовановић.“

Иако су се на ове наводе наставили и извештаји усташких служби, према којима је Иван Брозовић (у усташким документима Бросовић) наводно заменио извесног Горкића на месту секретара ЦК КПЈ у Француској, одакле је организовао пребацивање југословенских комуниста у Шпанију, Гестапо је врло брзо утврдио да човек који носи име Иван Брозовић није Тито, већ његов сарадник и адвокат из Херцеговине.

Због неуспеха у потрази за Брозовићем, Немци се окрећу сазнањима љотићеваца. Из ових кругова, неименовани немачки официр представио је о контроверзном пореклу Тита верзију која се разликује од свих дотадашњих и, како се наводи, треба је узети с дозом резерве. „Тито је наводно некадашњи српски капетан прве класе Тихомир Томић, који је био вођа и планер комунистичке официрске побуне у Марибору. Побуна је пропала, а он је побегао у Аустрију, затим Француску, па у Шпанију, где је деловао под вођством Галабрије и републиканског премијера Азање. Кад је револуција угушена, отишао је за Француску и преко совјетске амбасаде отпутовао за Русију, где је у Коминтерни добио позицију кореспондента за Балкан и образовао се у војнополитичком погледу. Након неког времена добио је од Совјета задатак да под лажним именом путује по балканским земљама. Том приликом је требало да ступи у контакт са следећим политичким личностима: с председавајућим парламента Иваном Рибаром, адвокатом Чедом Плечевићем из Аранђеловца, с председавајућим југословенске Радничке партије, доктором Драгољубом Јовановићем, новинаром Авдом Хумом, новинаром Владимиром Дедијером и пуковником Орловићем, који је шеф Титовог штаба. Име Тито изведено је из прва два слова имена и презимена Тихомир Томић“, наводи се у документу, а у приложеном додатку истиче се како је једна жена препознала Тита на слици и потврдила да је његово право име Тихомир Томчић, као и да га је два месеца пре давања исказа видела у Цазину, на политичком митингу, кад је Тито појаснио да није Србин, већ Хрват и посвећен католик, као и да потиче из околине Међумурја, на хрватско-мађарској граници, што је неких стотинак километара североисточно од Кумровеца, где је према званичној верзији историје рођен Јосип Броз.

Гестапо о Ивану Брозовићу

НИ ЗА ГЛАВУ НИ ЗА РЕП

Уколико је тај исказ веродостојан, он далеко више говори о Титовој стратегији придобијања наизглед непомирљивих страна него о његовом истинском идентитету. Чак и летимичан преглед Гестапове документације о Брозу указује на то како је Тито, што лично, што преко својих најближих сарадника, веома пажљиво бирао које информације ће где пласирати. Тако је на политичким митинзима у Хрватској био католик, пред немачким заробљеницима је био антианглоамерички настројен, пред Србима и четничким дезертерима неко ко се не бори нужно за комунизам, већ пре свега против нацистичког режима у НДХ, а пред савезницима вођа Народноослободилачке борбе. На овај начин он је не само придобио политички, верски и етнички различите групе, припремивши тако терен за касније успостављање принципа „братства и јединства“ југословенских народа, већ је и до лудила доводио своје прогонитеље, који никако нису могли да га ухвате, народски речено, ни за главу ни за реп.

Због тога не чуди што је Гестапова потрага за Тихомиром Томићем, или Томчићем, како се наводи у неколико докумената, убрзо завршила у ћорсокаку.

У извештајима се наводи да је извор приче о Томићу био одређени Марко Ратотовић, који је ту гласину чуо у хотелу „Србија“ у Београду. Овај официр Недићеве владе пренео је информације свом познанику и вођи специјалне полиције Печаревићу, који их је даље проследио шефу Недићевог кабинета, озлоглашеном Милану Масаловићу, управо човеку који је одржавао контакт између Недића и Љотића, из чијих су кругова и дошла сазнања. „О Титовој личности је са српске стране, према пуковнику Масаловићу, познато да веома добро говори немачки, мађарски, руски и шпански. Он је дужи низ година боравио у Русији, где се образовао, а 1936. је учествовао у Шпанском грађанском рату. Према исказима ухапшених комуниста током Ужичке комунистичке републике, Тито се тада мало појављивао у јавности и није много говорио српски. Пуковник Масаловић је мишљења да Тито уопште није Словен“.

СВИРАНЈЕ КЛАВИРА

Безуспешни у потрази за Томићем, гестаповци 5. фебруара 1943. у Београду састављају нови извештај. На питање ко је заправо Тито, наводи се следеће: „Тито је Филип Филиповић, бивши произвођач памука. Био је у затвору, има нећака из Београда Бору Филиповића, који је власник апотеке у Пашићевој улици“. Само четири дана касније, такође у Београду, састављен је нови извештај, овог пута на основу сведочанства једног хрватског официра за комуникације, који наводи да је Тито био „фанатично Хрват“ и да је заједно са извесним Бибалићем и Цвијићем организовао атентат на Славка Цуваја, хрватског бана кога Крлежа описује као „крволока и тиранина свог народа“, а који је за одликовање доследног спровођења антисловенске политике туђинске (аустроугарске, прим. аут.) власти добио баронску титулу. Хрватски официр, међутим, не помиње да ли је Тито у овим завереничким акцијама против Цуваја учествовао под својим наводно правим именом Јосип Броз или је користио неки од псеудонима.

Како ни Филипу Филиповићу нису могли да уђу у траг, Гестапо се окреће „поверљивим изворима“ из иностранства, који ни у тајним документима нису именовани. У марту 1943. Немци, чини се, коначно долазе до одређених сазнања о правом идентитету вође партизана која су сматрали веродостојнијим него што су то били претходни. У документу из 7. марта стоји како се „у случају хрватског бандитског организатора Тита ради о особи која је својевремено послата из СССР за Београд, а која се зове Лебедев. Тек три месеца пред почетак рата са Југославијом, као руски шпијун, послат је за Београд“. Напомиње се како у одређеним поверљивим круговима тек треба проценити да ли је Тито заиста Лебедев. Оно што Гестапо није могао да зна јесте да је, чак десет година касније, Маријан Маркул, рођен у Ливну 1909, америчком ФБИ дао исказ према ком је прави Тито нестао у Русији 1937. године, кад је замењен „руским шпијуном“ Николајем Лебедевом. Своје сведочанство Маркул је базирао на личним искуствима и искуствима свог оца, који је наводно познавао правог Тита. Маркул је ФБИ открио да је прави Тито био необразован, није знао да свира клавир и фалила су му два прста на левој руци, док је „замењени Тито“, насупрот томе, био очигледно интелектуалац, имао је све прсте на рукама и говорио је осетно различитим акцентом од правог Тита. Маркул је у разговору са ФБИ навео како све његове изјаве може да потврди Живко Топаловић, избеглица из комунистичке Југославије, који верује да је Тито заправо руски генерал Николај Лебедев.

Гестапо о Лебедеву

КО СЕ ПРАВИ ТОША

И траг Николаја Лебедева се брзо охладио, па је Гестапо већ седам дана касније имао новог кандидата, овог пута из поверљивих извора. „Тито је идентичан с извесним Нидерлеом (Ниедерле), немачким Јеврејином из Дравске бановине (провинција Краљевине Југославије, данашња Словенија, прим. аут.), који је врло способан и војно искусан“. У истом извештају стоји како је још даљи извор саопштио да Тито није немачки, већ руски Јеврејин послат из Москве како би командовао партизанским јединицама Хрвата и Словенаца.

Збуњени контрадикторним информацијама, у вези с којима се Немци углавном слажу да су непроверене, у потрази за Титовим идентитетом до маја 1943. Гестапо се фокусира на архиве доступне на окупираним територијама, које су 1943. године подразумевале већи део Европе. У регистру комуниста Државне безбедности МУП Краљевине СХС, официри СС пронашли су унос из 1921. који се тиче извесног Карла Броса, приватног инжењера из Куманова. У досијеу о Бросу наводи се како је чешког порекла, као и да је изузето агилан комунистички агитатор, чак „немилосрдан у својој агитацији“.

Али ни то није било довољно опипљиво и, почетком лета 1943. године, официри Гестапоа имали су веома мало чињеница за које су могли да се ухвате. Једино око чега су се у потпуности слагали јесте да Тито није машинбравар, већ нека уметнута особа која је у ствари интелектуалац.

Због његове невероватне политичке умешности, официри Гестапоа су још једног потенцијалног Тита пронашли у Јозефу Брозу Вацлају (алијас Томанек), политикологу – рођеном у Словачкој од оца Јана и мајке Власте Линхарт – који је живео и радио у Паризу. Гестапо је претресао Вацлајев стан у окупираној француској престоници, где су наводно пронађени „записи карактеристични за делатност и личност Броза“, као и визиткарту на којој је писало: „Ј. А. Броз, дипломирани политиколог из Париза, некадашњи лидер француске мисије за имиграцију у средњој Европи“.

Гестапо о Тишмару

Имајући у виду Вацлајеву позицију у француској мисији за имиграцију из средње Европе, као и наводе из претходних извештаја у којима стоји да је извесни Иван Брозовић из Француске организовао одлазак југословенских комуниста у Шпански грађански рат, могуће је да се ради о истој особи, односно о самом Јосипу Брозу Титу.

У документима нацистичке тајне полиције не може се пронаћи ни слична паралела. Вероватно зато што нису могли да утврде да ли је Вацлај напуштао Париз током Шпанског грађанског рата, нацисти су одустали и од овог правца истраге. Као последњи потенцијални идентитет иза надимка Тито, позивајући се на особу по имену В. М. Драго, Гестапо у извештају из јула 1943. године наводи да је право Титово име заправо Тоша Тишмар, што је такође врло брзо одбачено као непроверљиво.

Истог месеца, на источном фронту, почела је Битка код Курска, највећа тенковска борба у историји, а нацисти су већ увелико били поражени код Стаљинграда. Плима рата почела је да се окреће против Хитлерове Немачке и већина ресурса преусмерена је на заустављање надируће Црвене армије. Времена и средстава за потеру неухватљивог идентитета маршала Тита више није било. У очима Гестапоа он је остао невидљиви непријатељ испред самог носа, мистерија ништа мањ

а него нама данас. Да ли је Тито био било која од ових девет особа за које је Гестапо сумњао да се крију иза тог легендарног надимка – можда није био ниједан, можда је био неколико њих, а можда је у неком тренутку био и сваки од наведених. Имајући у виду све слепе улице у које је Гестапо залазио у својој потери, ко год да је Тито био, чак и ако није био „подметнути Совјет“, свакако је био вештији у затирању трагова него најобученији шпијуни свог доба.

Сарадници на преводу: Новак Гуслов, Софија Рибарић и Бењамин Мушовић

(Текст је објављен у 79. броју магазина Newsweek (јун 2017.), који сада излази једном месечно.)​

Интермагазин

Поделите:
2 replies
  1. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Није уопште спорно ни то, да је Броз био Павелићев човек, који се у лето 1941. године пребацио у Србију да покрене тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само нагли прелаз у великохрватску, интермариумску, фабијанску и троцкистичко-бољшевичку, о чему нам сведочи предратни енглески дипломатски представник у Загребу Стефан Клисолд у својој књизи „Whirlwind“, где дословно стоји:

    “Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’ у којој је под бајонетама Италијана и Немаца била устоличена усташка власт пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му: ‘Ти се (Поглавниче) сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експорт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година’… Павелић је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ ( Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр.99).

    Особите везе Јосипа Броза Тита, крвавог југословенског диктатора и робовласника са госпођом Harisson Williams, као и са реакционарним западно-европским и америчким тријалистичким естаблишментом даје нам повод, да Брозову биографију саберемо у једну целину и да о њему коначно створимо извесне закључке.

    Имајући у виду један податак који је објавио Arthur Conte у својој књизи “Yalta ou le portage du monde” (Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-ове књиге “Јалта или подела света”, које је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. “Хрватског прољећа 1971, у којем овај податак није објављен, – м. н. ), где стоји:

    “Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабзбуршкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном безбрижношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама цркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне генерала Донована, па и Черчила… Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” (Види: Vidi: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde – 11 fevrier 1945, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

    Француски текст гласи:

    “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” (Vidi: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde – 11 fevrier 1945, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

    Само што су прошле три године од свршетка Другог светског рата, Броз се разоткрио као лакеј западно-европских и америчких империјалиста, коју су му помогли морално и материјално да успостави поредак у Југославији и да оствари њихове планове и намере.

    У једној ноти из резолуције Информбироа, која је објављена под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, између осталог, стоји:
    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан. Он је извршен по заповести њених господара ‘ англоамеричких англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то сада показало…“ (Види: „Напред“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Број 12 (28) од 15.VII.1950).

    Брозова Југославија је званично постала део завојевачког НАТО-а пакта у току 1950 године, када су англо-амерички империјалисти успоставили у Београду своју војну мисију. Од тада је Брозова Југославија имала исти статус као и остали чланови завојевачког НАТО-а пакта.

    Имајући у виду да је то истакао и бивши амерички амбасадор у Брозовој Југославији Лорен Силберман (Laurence Silberman) у једној студији коју је објавио под насловом “Yugoslavia’s ‘old’ communism…” , – „СТАРИ“ КOМУНИЗАМ ЈУГОСЛАВИЈЕ…”, где дословно стоји:

    „Током педесетих година, као и у следећој деценији, ми смо Титов режим снабдели огромним количинама војничке и економске помоћи и давали му несхватљиву али важну политичку подршку („Throughot the 1950s, and into the next decade, we supplied Tito’s regime with enormous amounts of military and economic aid, as well as intagible but significant political support…“).

    Иако је та помоћ, током развоја југословенске привреде, постепено била укидана, наша политика се ипак још увек заснива на застарелој психологији, с обзиром на негативне последице које Југославија има на разне америчке интересе. Шта више, нема разлога да се верује, како би инсистирање на реципрочности у односима између Америке и Југославије одвело ову другу у совјетски блок. Напротив, настављање једне неодлучне политике према Југославији вероватно ће имати далеко опасније последице за совјетско-југословенске односе.

    Године 1948. светски комунизам и совјетска империја били су на истој таласној дужини, па је отпор совјетској империјалистичкој експанзији био стварно једини спољнополитички циљ. Зато је наша бланко потпора Југославији, земљи која је тежила да се ослободи испод руског јарма, била нешто неизбежно. Међутим, непрестани успон западноевропских комунистичких партија – које, као и Југославија – бране структуралну и бар делимичну идеолошку независност од Москве – представља нову и суптилнију претњу индустријским демократијама. У независном комунизму Југославије ми смо на почетку видели начин, да се ослаби совјетска контрола у Источној Европи, а при томе нисмо могли да схватимо да подстоји и једна друга димензија, наиме она у Западној Европи…

    Тако смо ми у исто време и прећутни савезници и активни противници Југославије: савезници зато што имамо заједнички циљ да смањимо совјетску доминацију у Источној Европи…

    Постала је проста истина – али истина која води рачуна о сталним геостратегијским стваронстима – да се каже, како је Југославија, без совјетског утицаја, од критичне важности за садашњу равнотежу снага у Европи. Без обзира но то да ли се ради о изолацији јузних савезника НАТО-а – Грчке и Турске – због чега влада страх да ће их совјетска сила одвојити од њихових северних савезника, или влада забринутост што се тиче равнотеже средоземних поморских снага, опет у страху да ће совјетске базе на Јадрану бити у стању да дадну подршку совјетској флоти, или било да се удара акценат на психолошку претњу Западној Европи која може да доведе да и у њој почну да „падају домине“ – јасно је, да би полоћај НАТО-а био тешко погођен уколико би Југославија постала део источноевропсе совјетске империје…

    Да ли то значи да би сваки совјетски покушај да насилним путем из основа промени статус Југославије приморао Америку, да такође одговори војном снагом? То је важно питање. У своме спорном и непријатном предавању у Лондону прошле године о америчкој политици према Источној Европи, Хелмут Соненфелдт је био створио конфузију у председничкој кампањи, када је садашњи статус Југославије описао, као статус земље „која се граничи са нашим виталним интересима“ ( „…bordering on our vital interest…“ ( Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’ communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring 1977, стр. p. 3-6).

    Одговори
  2. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Лапсус!

    Треба да стоји:

    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан. Он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то сада показало…“ (Види: „Напред“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Број 12 (28) од 15.VII.1950).
    Хвала!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *