Истинита прича: Мит о Накову

Поделите:

Село кроз које већ одавно не тутње возови ка Пешти и Бечу. Разред са два ђака првака. Безводна, жедна војвођанска пустара где роде не стоје више усправно на свом трону. Наково – последње парче тврде, мемљиве погаче на дну шарене плетене торбе. Грудва соли исцеђена из камена која живот значи. Наково – једини преостали дукат што скривен сјаји дубоко у нама који га волимо.

 Pостоји неумирући, вечан, неуништиви мит о Накову, према коме нема тог континента или те државе на земаљској кугли (сем ваљда Француске Гвајане) у којој један Наковчанин на улици, бензинској пумпи, аеродрому, у тоалету, сумраку, мраку… случајно није срео другог. Никада у то нисам веровао. Никада, све до те судбоносне вечери…
У ресторан „Југо ин” у Чикагу у коме радим улази група људи различитих годишта. На челу „вођа пута”, старији господин.

На сасвим солидном српском језику са лалинским нагласком каже ми да је на вечеру извео своју породицу. Питам га одакле је.

– Ја сам банатски Шваба из једно мало село – одговара, а мене нагло преплављује необуздано, дивље узбуђење.

Обузет сам некаквим чудесним, непогрешивим предосећањем, а срце хоће да искочи из груди.

– Из Накова – питам запањен и у чуду, али ипак унапред слутећи одговор: – Да, из Накова – потпуно затечен, разрогачених очију споро одговара.

– А како ви то знадете?

– Како не бих знао, земљаче. Ех, како не бих знао!

Значи, истина је!

Није то само мит, празне приче која се распредају за кафанским столовима у суморним јесењим вечерима када се гвоздени окови тешке и влажне панонске магле, гушће од дуванског дима, спусте као непрозирна мокра туга. Данима, из јутра у јутро, из сумрака у сумрак, обавијајући и заробљавајући село у свој непробојни оловносиви посмртни метални ковчег.

Коначно сам и ја негде далеко у белом свету налетео на свог Наковчанина.

Немац је имао 17 година када су га почетком 1944. године, повлачећи се према северу, покупиле и мобилизовале јединице Вермахта. Заробљен је у Аустрији, а пошто више нигде није имао кућу убрзо ће се отиснути ка Новом свету и заувек у њему остати. Никад више није видео свој родни дом.

Наково, Накодорф, немачко село пре Другог светског рата којим је 1898. прошла пруга, педесет година после оне у Пешти и у коме је 1902. године изграђен манастир са шесторазредном женском основном школом. Наково, место у коме је 1906. године уведена електрична улична расвета и које је 1911. имало готово 3.000 становника.

Наково између два рата (Фото Јутјуб)

Наково, насеобина кроз коју је пре више од 400 година од Будима до Темишвара пролазио царски друм.

Наково кроз које је ходила војска Мехмед-паше Соколовића, нашег Соколовића, али њиховог сокола.

Наково – у чијој близини се према предању али и према одређеним материјалним доказима у давна времена налазило седиште хунског вође Атиле, Бича Божјег, одакле ће он на челу својих хорди водити данас нама тако романтичне, славом овенчане, недодирљиве у својој светој праведности, узвишене у свом божанском херојству, блиставе походе на Римско царство.

Наково у коме романтика „Оријент експреса” више не станује.

Наково – кроз које већ одавно не тутње возови ка Пешти и Бечу. Не тутње нигде.

Наково – разред са два ђака првака. Наково које ускоро неће имати основну школу. Наково, безводна, жедна војвођанска пустара где роде, та дивна бела створења, не стоје више усправно на свом трону.

Наково – пуста земља, нероткиња у чијој болесножутој утроби од глине усахло семе само труне, одавно више не клија.

Наково – стара, бесцветна, увела, гола пустиња. Ужареним сунцем ослепљена без спржених очију. Својих зелено-плаво-браон-црних оаза.

Наково – царство корова, хрчака и мравињака. Црница, благородна земља свежих хумки, добра мати хладних и мртвих колевки.

Наково – гранични прелаз и локална продавница у селу (Фото Гугл)

Моје Наково – што, гроб по гроб, ноћ по ноћ, полако тоне у тмину…

Наково – последње парче тврде, мемљиве погаче на дну шарене, плетене торбе. Грудва соли исцеђена из камена која живот значи. Последња кап хладне изворске воде на врелим сувим уснама.

Наково – једини преостали дукат што скривен сјаји дубоко у нама који га волимо.

Наш талисман и наше раскршће.

Наково – што на Христов крст личи. Зла коб, омча око врата, наше распеће.

Наково које ће једне злокобне црне ноћи, без звезда, нестати у бездану, у ждрелу заборава – заједно са свима нама.

За све оне који га носе у срцу.

Стеван Ступар, Чикаго, САД

Политика.рс

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *