Борис Бизетић: Шајкачу сам скинуо кад је свако почео да је носи

Поделите:

Борис Бизетић о феномену „Рокера с Мораву“ и песмама које су засмејавале СФРЈ.

ГРУПА „Рокери с Мораву“ била је својеврстан феномен на југословенској музичкој сцени пуних 15 година. Бритким и шаљивим песмама у духу народне музике и оригиналним сценским наступом успели су да насмеју публику, овековече једно време, менталитет, догађаје и стање у друштву. Чланови састава, предвођени аутором свих песама Борисом Бизетићем, били су препознатљиви по шајкачама али и другим фолклорним елементима на сцени. На естради су се појавили 1977. с песмом „Стојадинка овце шиша“, која је постигла велики успех. После тога „Рокере“ нико није могао да заустави. Више од 230 песама објавили су на седам синглова, 18 лонг-плеј плоча и 17 дискова. Поводом 40 година од оснивања „Рокера с Мораву“ недавно је „Кроација рекордс“ објавила двоструки диск са 40 песама.
„Рокери с Мораву“ су највећи, а могуће и најпопуларнији сегмент мог музичког опуса – каже, за „Новости“, Борис Бизетић. – После седам година бављења ауторским и кантауторским радом, тек сам се са њима појавио на естради. Када је кренула дискографска најезда схватио сам да то уопште није шала, мада је била шала. Онда сам 15 година живео као трговачки путник. Месечно сам 15 дана проводио на турнејама, осим када сам лети био на годишњем одмору. Три-четири пута смо обишли све хале у бившој Југославији, домове културе и задружне сале у селима. Ишли смо путевима који нису ни уцртани у карте. Људи различитих генерација годинама су пратили „Рокере“. Све до тренутка док није пукла Југославија и када су овде шајкачу почели да носе они који је никад нису носили. Схвативши о чему се ради, затворио сам радњу. Наредних 16 година бавио сам се телевизијским шоу-емисијама, а онда сам са пријатељем из војске а касније и кумом Звонком Миленковићем одлучио да објавимо 20. албум.

Шта вас је навело да формирате „Рокере с Мораву“?

– Док сам 1977. био у војсци у Ријеци, направио сам на великом формату сликовницу „Зубато сунце“ са цртежима и стиховима и послао девојци у Београд. На једном цртежу су били овца, клинац са шајкачом и сељанка са маказама. Писало је: „Стојадинка овце шиша, припомаже ју Радиша“. Када сам се тог лета вратио из војске, дописао сам стихове за целу песму, урадио демо снимак и дао га тадашњем директору „Београд диска“ Мићи Милутиновићу да чује. После тога ме је седам дана свакодневно звао и питао када улазимо у студио. Позвао сам друга из средње школе Бранка Јанковића Јанкулу, пријатеља из војске Звонка Миленковића и новостеченог сарадника Банета Анђеловића и формирао групу. Док смо у студију снимали „Стојадинка овце шиша“, запитао сам се како ћемо се звати. Огласио се тон мајстор Аца Радојичић и рекао: „Рокери с Мораву“. Већ пред Нову годину објавили смо други сингл „Турио Љубиша пиво да се лади“, у троструком тиражу. Било ми је јасно да то није само забава, већ једна од стаза којима ће моји музички правци да се крећу и да треба томе да се посветим.
Неки су и оспоравали „Рокере с Мораву“?

– Једна група интелектуалаца из Београда је потпуно погрешно схатила „Рокере“, односно моје текстове и то доживела као атак на српски народ и културу. Али најважнији је био суд публике. У срцу Поморавља пунили смо хале и сале, и нико нас није гађао јајима или парадајзом. Полазили смо од тога да то буде пародија на све, на народњаке, да спојимо музику из целог света са народњачким инструментима који су блиски народу. Била је то надреалистичка штос варијанта. Забављао сам се док сам то радио и желео сам да забавим и друге људе склоне шали и хумору. „Рокери с Мораву“ су сценским наступом и репертоаром „купили“ публику широм СФРЈ, без обзира на то којим су дијалектом говорили. За 15 година снимили смо 19 плоча, чак и по два албума годишње. Пратио сам оно што је у одређеном тренутку било актуелно, а теме које су се увек провлачиле су брачни, љубавни и комшијски односи, а пред крај и политичке теме.

У чему бисте данас пронашли инспирацију?

– У неким добрим продукционим условима, и у овим годинама, најрадије бих се бавио телевизијским шоу-програмом. Све је данас другачије. Шетајући градом више не видим осмехе и весела лица. Људи су постали депресивни и не допада ми се опште нерасположење које влада. Не могу да будем срећан ако је мој комшилук несрећан, или неко на улици.
ЗЕТ ЧЕХ ПИШЕ ЂИРИЛИЦОМ

НАШ саговорник у послу има велику подршку ћерки Аните и Дорис. Супруг његове млађе ћерке Дорис, Чех Јозеф Нигрин, рођен у Прагу, за кратко време је научио српски језик, а чита и пише на ћирилици.

– Мој зет чита новине на ћирилици, желео је да научи и српски језик и одлично га говори – каже Бизетић. – И моја унука Анабела је већ са шест година знала оба писма.

Вечерње Новости

Поделите:
1 reply
  1. Srboljub
    Srboljub says:

    I ti si se sprdao sa Srpskom sajkacom,seljakom i narodnim jezikom , harmonikom koja konkretno govori reci Srpskih pesama koje pevaju o ljubavi izmedju mladica i devojke o ljubavi prema zavicaju,reci,majci,rodnome kraju itd. i na svemu tome stvorio karijeru i zaradjivao novac.Nama je bilo veselo i simpaticno i nismo se setili da te pitamo zasto ne uze slavonski sesiric,tamburicu i opeva Hrvatsku sprdnju.Cega se osvescen stidi time se do kraja pokvaren ponosi.Aferim ti bilo.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *