Илија Војновић: Страх од политичког у политици

Поделите:

Не могу, Ана је ту, забринуто је прошапутала Маја Гојковић.
Крајем прошле године, ово је био разлог председнице Скупштине Србије да посланику владајуће партије не дозволи наставак хомофобичног излагања на седници. Маја Гојковић је у најбољем радикалском маниру тобоже стала у одбрану друштвене правде и политичке коректности на теми о којој очигледно не зна ништа. Јер Ана је лезбејка. Ана је и министарка. Ана је сада премијерка. За мене, ипак, пре свега, Ана на жалост никада није добила ниједан глас ни на једним изборима.
Постоји читав низ имена, речи и израза који су попут радиоактивних елемената у политичкој комуникацији Србије. Демократија, либерализам, партијски интерес, европске вредности, ДОС и сви ДОС-овски деривати… само су неки од комуникацијских плутонијума који имају потенцијал да сваку политичку стратегију која их садржи доведу на ниво неподношљивог зрачења за нешто што називамо “просечним гласачем”.
Девалвација ових и сличних израза последица је неколико фактора: њихове прекомерне употребе без озбиљног покрића, недостатка личног интегритета оних који су их у комуникацији највише користили, пропаганде усмерене ка руинирању одређеног израза у сврху уништења идеје коју тај израз означава, али и елементарног неразумевања правог значења неких од израза.
Мој омиљени и вероватно најбизарнији пример је страх од било чега што би се сматрало “политичким”. У политици.
У политици Србије не смете бити “политички”, јер се то сматра непримереним за једно занимање које би ваљда требало да буде… експертско? Не знам само шта са оноликим политиколозима којима је политика заиста и академска и професионална и једина експертиза. Међутим, озбиљније питање у овом смислу требало би да буде: а какви су то послови и какве су то функције са којих служе посланици, министри, председници, па и премијери?
Не бих да кварим игру, али све су то, пре свега, политичке функције.
Кроз свој посао имао сам прилику да сарађујем са локалним и државним функционерима који су веровали да се њихове позиције, на неки начин, могу “одвојити од политике” и да се општине, градови, па и владе и државе, могу водити као предузећа или као некакви механизми изван времена и живота и да за то није неопходан политички легитимитет. Волели су да се сматрају “технократама” који су ту да “обаве посао, а не да политизирају”.
Веровали су да је довољно имати прагматски поглед на проблеме и само доста енергије и бескомпомисности око “обављања послова”. Оно што је за мене било увек најпроблематичније јесте да неки од њих чак ни резултате избора нису сматрали релевантним за своје мисије. Интерестантно је да је сваки од њих завршавао махом исто – неуспостављеним политичким ауторитетом на власти и, коначно, политичким нестанком после наредних избора.
И ту долазим до суштине проблема који имам са “избором” Ане Брнабић као нове премијерке. Избора у ствари није било, никада и нигде. Ана Брнабић делује као професионалац и озбиљан маркетиншки и бизнис стручњак, али она никада, ни на једним изборима у Србији, није добила ниједан глас. Ни од кога. Овим њеним намештењем на највишу политичку функцију у земљи наставило се обесмишљавање значаја гласача и политичког легитимитета у формирању демократских институција, али и узалудно веровање да је могуће консолидовати владу (владу партијских функционера од којих се већина ипак такмичила на изборима) кроз експертско менаџерисање; злобници ће рећи да је то ипак могуће кроз политику (ипак политику) са Андрићевог венца.
Сасвим је природно да су иницијалне реакције на предлог за избор Брнабић за премијерку у једној балканској земљи, са прилично доминантним сексистичким и хомофобним делом мејнстрима, фокусиране на њен пол и отворену сексуалну оријентацију. Наравно да није неважно што Србија данас делује као земља у којој је ипак могуће драстично мењати вредносне оквире. Такође је природно и када на ово коалициони партнери у влади реагују новим политичким условима, па и уценама. Најближе ономе о чему говорим сажео је Чедомир Јовановић у питању о “политици” коју нова мандатарка са собом доноси (“ЛДП интересује политика, а не личност Ане Брнабић”). Међутим, и он је изоставио најважнији аспект овог проблематичног постављења: непостојање политичког легитимитета. Разлог можда лежи у томе што је и сам Јовановић, пре пар година, овај базични демократски принцип покушао да скрајне у покушају уласка у привремени орган Града Београда, иако његова ЛДП на градским изборима није била прешла цензус.
Свако ко се и даље сећа премијера по имену Мирко Цветковић, сложиће се да намештање без легитимитета на највише политичке позиције у власти свакако није ендемски проблем СНС. Нити свака функција у власти изискује политички легитимитет. Постоји читав низ оперативних послова, по локалним управама, министарствима и председништвима, где би било сјајно када би Србија могла да има озбиљне, професионалне бирократе који несметано обављају своје послове без обзира на политичке смене у власти.
Међутим, већина водећих јавних функција је, у сржи, политичка и са собом мора да носи идеолошки и вредносни оквир који, пре свега, почива на легитимитету добијеном на изборима.
Баш као што је прихватање геј премијерке важно у цивилизацијској надградњи толеранције и разумевања, неопходност да та премијерка са собом носи политички легитимитет за највишу политичку функцију интегрални је део демократског развоја једне земље и друштва. И зато, ја не могу, не зато што је Ана ту, него зато што није освојила ниједан глас.

Нови погледи

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *