Kако су Руси замало завршили с латиницом уместо ћирилице и зашто

Поделите:

Руско писмо тијеком своје повијести доживјело је двије велике реформе. Прву је спровео Петар Велики у 18. стољећу, а другу бољшевици 1917.г. Но мало тко зна да је замало била извршена још једна, много радикалнија реформа. У раном совјетском раздобљу озбиљно се радило на реализацији старе идеје о пребацивању руског језика (и свих других језика СССР-а) на латинично писмо.

Расправе о томе које писмо ваља користити у руском језику почеле су још од времена када је Петар Велики умјесто црквене азбуке увео такозвану грађанску ћирилицу. Многи знанственици западњачке оријентације сматрали су да је цар-реформатор, који је желио еуропеизирати руски начин живота, као крајњи циљ реформе писма имао заправо увођење латинице. То се, међутим, није догодило.
Стара идеја у духу Свјетске револуције

Ипак, пројект латинизације руског језика поновно је постао актуалан у годинама након Октобарске револуције 1917., јер се одлично уклапао у концепцију Владимира Лењина и Лава Троцког о стварању универзалне пролетерске културе у склопу њихових планова о свјетској револуцији, која је, како су сматрали, била на помолу. По мишљењу народног комесара СССР-а за просвјету Анатолија Луначарског, латиница би „пролетерима свих земаља“ олакшала учење руског језика: „Сваки иоле културан човјек осјећао је потребу или је био свјестан потребе да се неугледна предреволуцијска азбука, оптерећена свакојаким застарјелим хисторизмима, поједностави“.

Лењин, ипак, није журио с увођењем латинице у руски језик. „Ако ужурбано започнемо са стварањем новог писмо или ужурбано уведемо латиницу која ће се свакако морати прилагодити нашем језику, можемо направити пуно погрешака и створити непотребно мјесто на које ће се обрушавати критика да смо барбари, итд. Не сумњам да ће доћи вријеме када ће руско писмо бити латинизирано, али било би непромишљено да сада ђелујемо исхитрено“, одговорио је он једном приликом Луначарском у особној преписци.

Народни комесаријат за просвјету на челу с Луначарским ипак је провео велику реформу: из руске азбуке избачено је неколико слова која су процијењена као непотребна (нпр., слова „и“, „ѣ“ и „Ѳ“, јер су обиљежавала исту фонему као „и“, „е“ и „ф“) и редуцирана је упораба слова „ʺ“ (оно се прије Револуције увијек писало на крају ријечи које завршавају на тврди сугласник). Но ваља истакнути да су бољшевици у својој реформи користили идеје припремљене још у Императорској академији знаности 1904., 1912. и 1917. за вријеме цара Николаја ИИ.
Међутим, бољшевици и њима лојални лингвисти нису одустајали од идеје о преласку на латиницу. Совјетска власт у центру и по регијама жељела је за ту идеју задобити што више присталица и зато је свим силама демонстрирала спремност да народима Русије пружи максималну слободу, па и слободу избора властитог писма. Руско писмо није било добро прилагођено „покрету ока и руке сувременог човјека“ и као такво је проглашено за „превазиђену класну графику 18.-19. стољећа руских спахија-феудалаца и руске буржоазије“ и „графику апсолутистичког јарма, мисионарске пропаганде и великоруског национал-шовинизма“. У плану је било од руске азбуке, тог „носитеља русификације и националног јарма“ у служби „царизма и православља“, најприје спасити православне неславенске народе бивше империје, који већ имају писменост на ћирилици (нпр., Kоми, Kарели, итд.): „Прелазак на латиницу ће коначно ослободити масе трудбеника од сваког утјецаја предреволуцијских тисканих издања буржоаско-националног и вјерског садржаја“, каже се у записнику са засједања једне комисије за латинизацију. Истовремено се планирао прелазак на латиницу и језика свих муслиманских народа СССР-а који користе арапско писмо (у циљу ликвидације „куранске писмености“ и „посљедица исламског вјерског образовања“), као и језици који су имали своја аутентична писма: грузијски, арменски, калмички, бурјатски и други.
Латиница и „корјенизација“

Kада је 1922. завршен Руски грађански рат, у Совјетском Савезу покренута је језична кампања огромних размјера, тзв. корјенизација, у склопу које је сваком, па и најмањем народу дано право кориштења ​​материњег језик у свим сферама новог социјалистичког живота.

4 чињенице о совјетској латиници

1. Пројект латинизације совјетских језика почео је 1921. у азербејџанској ССР, превођењем азербејџанског језика с арапског на латинично писмо. Сродни турски језик прешао је на латиницу тек 1928. г. Од 1926. до 1927. у главном граду Азербајџана Бакуу одржано је неколико конгреса на којима су турколози и други лингвисти развили унифицирану латиничну абецеду за друге совјетске језике с арапским писмом.

2. На латиницу је било преведено 50 од 72 језика Совјетског Савеза који су у вријеме пројекта имали писмо. Нови писани сустави за језике без писма израђивани су на латиници.

3. Грузијски, арменски и јидиш никада нису били ни латинизирани ни ћирилизирани, иако су пројекти за латинизацију тих језика били припремљени.

4. Нужност латинизације бјелоруског и украјинског никада није истицана, вјеројатно зато што би латинизиране верзије тих језика биле превише сличне језику буржоаске Пољске, једном од првих и највећих непријатеља Совјетске Русије.

Нова власт издвајала је огромна средства за стварање писама, рјечника и уџбеника, као и едукацију наставника, јер су потпуну језичну аутономију добили чак и сеоски совјети, најмање територијалне јединице (са само 500 и више становника), услијед чега се на карти СССР -а појавило мноштво чудноватих националних и језичних ентитета. Тако је, на примјер, 1931. на територију Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике осим украјинских, руских, жидовских и других националних сеоских совјета постојало преко 100 њемачких и 13 чешких, па чак и један шведски (!) сеоски совјет. У најкраћем року створена је унифицирана латиница за десетке народа СССР-а који нису имали своје писмо, а затим је по кратком поступку увођена у упорабу на локалној разини. Kњиге, периодична издања и службени документи тискани су новим писмом. Латиница је почетком 1930-их потпуно потиснула арапско писмо код свих муслиманских народа Совјетског Савеза, као и многа ћирилична писма неславенских народа и традиционална писма монголских народа (Kалмика и Бурјата). Могло би се рећи да су сви ови напори имали позитиван учинак, јер је тиме укинута неписменост и ширило се основно образовање за све народе СССР-а у најкраћем могућем року.

Руски језик као ступ изградње социјализма

Но, ускоро се ситуација почела врло брзо и корјенито мијењати. Јосиф Стаљин постајао је све утјецајнији у партијским круговима и убрзо је сва власт била у његовим рукама. Он је имао своје виђење развоја совјетске државе. Оно се разликовало како од става самог Лењина као вође Револуције, тако и од ставова каснијих „лијевих“ Стаљинових опонената, Лава Троцког, Лава Kамењева и Григорија Зиновјева. Стаљин је био далеко мање одушевљен идејом ланчане свјетске револуције. Он је сматрао да је пуно реалније створити моћну социјалистичку државу на територију бившег царства и, по могућности, у њезиним ранијим границама. Стога је логично што у Совјетском Савезу од почетка 1930-их поступно почиње ђеломична рестаурација многих појава, норми и друштвених односа из доба царске Русије, и што су многе револуционарне новотарије проглашене за „љевичарско претјеривање“ и „троцкистички линију“. Осим тога, свјетска криза диктирала је своје увјете: требало је смањити издатке непрекидних реформи те огромне трошкове издавања рехабилитираног насљеђа и нових совјетских класика на новом писму.

Повјеренство за прелазак на латиницу на челу с професором Николајем Јаковљевом припремила је у сијечњу 1930. три финална пројекта латинизације руског језика, за коју се у вријеме народног комесара за просвјету Луначарског (1917.-1929.) сматрало да је неизбјежна. Но Политбиро на челу са Стаљином категорично је одбацио те пројекте и забранио да се убудуће напори и средства троше на такве потхвате. За многе је та одлука била крајње неочекивана. У неколико јавних наступа тијеком каснијих година Стаљин је наглашавао важност учења руског језика за будућу изградњу социјализма у Совјетском Савезу, а од 1936. почело је масовно враћање латинизираних језика на ћирилицу с циљем приближавања језика и народа Совјетског Савеза руској култури. За латинична писма речено је да „не одговарају духу времена“ или да су чак „саботерска“. Свуда је брзо укинута разграната језична аутономија која је тако бујно цвјетала у раном СССР-у, и уступила мјесто „рехабилитираном“ руском језику, а 13. ожујка 1938. издана је одредба Средишњег комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) „О обвезном учењу руског језика у школама националних република и области“. Они интелектуалци у народима СССР-а који су се успротивили „ћирилизацији“ и јачању улоге руског језика били су изложени репресијама.
„Величанствени руски језик“

Процес подизања значаја руског језика и народа у Стаљиново вријеме тек је „хватао залет“ 1930-их, да би у годинама Другог свјетског рата за све грађане СССР-а знање руског језика постало нешто што се апсолутно подразумијева.

По завршетку рата 1945. издана је позната књига академика В. В. Виноградова „Велики руски језик“, у којој аутор у аутентичном духу публициста царског раздобља истиче да „сви схваћају колико је руски језик величанствен и моћан. То схваћање урезало се дубоко у свијест свих народа и цијелог човјечанства“.

Руски језик крајем 1940-их добива сасвим нови значај у свијету, какав није имао у цијелој дотадашњој повијести: постаје један од радних језика УН-а, а затим и радни језик СЕВ-а и обавезан страни језик у школама и на свеучилиштима свих социјалистичких земаља.

 

РБТХ.ХР

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *