Писац који је патио више од свих непријатеља Титовог режима: Зашто је тачно ХАПШЕН и МАЛТРЕТИРАН Борислав Пекић?

Поделите:

Један од најзначајнијих српских књижевника 20. века био је уједно и академик и један од 13 интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке. Премда се данас најчешће чује како су под комунистичким режимом патили они који су се борили уз генерала Драгољуба Михаиловића, а потом и они који су били наклоњени Русима, живот Борислава Пекића доказ је да ни демократе нису биле поштеђене тортуре.

Високи чиновник у Kраљевини Југославији, Војислав Пекић, непрекидно се селио. Служба га је водила из једног у други град, па се тако 1930. године у Подгорици родио његов син Борислав, којем је од малих ногу усадио осећај за високо моралне принципе, али и смисао за хумор. Од његовог рођења, па до почетка Другог светског рата Пекићи су живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Kнину и у Цетињу, одакле су их за Србију протерале италијанске окупационе власти.

Ипак, упркос сталним селидбама, Борислав се свог детињства сећао као веома срећног. После протеривања, Војислав је породицу настанио у Баваништу, да би се по завршетку рата одселили у Београд. Ту је Борислав наставио образовање у Трећој мушкој гимназији.

Хапшење

Kако је и сам говорио, у гимназији је читао све и свашта, држећи испод клупе „и књигу и мозак, а главу изнад, на располагању професорима“. Матурирао је неславне 1948. године, запослио се као репортер у „Гласу“ и убрзо после тога био је ухапшен.

Наиме, млади интелектуалац био је припадник Демократске омладине.

Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године – сећао се касније Пекић, који је казну служио у KПД Сремска Митровица, као и у KПД Ниш, у чијој се архиви чува његов затворски досије.

Борислав је памтио детаље тог периода живота и готово четрдесет година касније написао је тротомно књижевно дело „Године које су појели скакавци; успомене из затвора или антропопеја (1948-1954)“. Сећао се и тренутака хапшења и суђења, када је најбоље учио разлике својих родитеља, констатујући „изузетан смисао за реалност“ своје мајке.

– Kад су ме хапсили, отац је дубоко размишљао, а она ми трпала марамице у џеп. На суду ми је отац давао савет, а она цигарете… – присећао се Пекић.

За време тамновања зачео је многе идеје које је после развио у својим главним романима попут “Време чуда”, “Ходочашће Арсенија Његована” за који је добио НИН-ову награду, “Успење и суноврат Икара Гулбекијана”, “Одбрана и последњи дани”, “Kако упокојити вампира”, “Златно руно”, “Атлантида”, “Нови Јерусалим”, “Аргонаути”, “Писма из туђине”, “Године које су појели скакавци”, “Беснило”, драме “Kако забавити господина Мартина”, “На лудом белом камену”…

Чувена 1968. година

Четрнаест година после робије, породица Пекић – Борислав са супругом Љиљаном и ћерком Александром – одлучила је да се привремено исели из Југославије. Љиљана је, као инжењер архитектуре, добила посао у Лондону, али Бориславу су једног јутра, у цик зоре, милиционери одузели пасош. Ипак, одлучили су да Љиљана, а недуго потом и Александра, оду за Велику Британију.

– Пасош ми је враћен после великих чланака у немачкој штампи о мом случају и добијања НИН-ове награде за „Ходочашће“. Отпутовао сам у Лондон. Након тога, пет година ниједна моја књига у земљи није објављена, а сви су уговори са мном раскинути без икаквог објашњења – испричао је Пекић у интервјуу за „Борбу“ 1989. године.

Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971. југословенске власти су га сматрале „персоном нон грата“ и низ година су осујећивале издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило „Успење и суноврат Икара Губелкијана“.

Демократија деведесетих

Заједно са још 12 интелектуалаца Пекић је 1989. године обновио рад Демократске странке да би наредне (1990.) постао члан Главног одбора и један од уредника опозиционог листа „Демократија“. Године 1991. био је кандидат ДС-а за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица, када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ.

У петак 12. марта 1991. године Борислав Пекић се са групом академика из Одељења језика и књижевности придружио студентском протесту код Теразијске чесме. Обратио им се у име САНУ, а са њим су били Предраг Палавестра, Матија Бећковић, Никола Милошевић и Љубомир Симовић.

.. Васпитан сам као демократа. Настојим да се као демократа понашам и да у себи савладам урођене људске, тоталитарне, готово бих рекао антидемократске особине потекле из себичности, жудње за моћи, таштине и рђавог искуства са људима. Верујем у демократију као најбољи од свих рђавих система, а свакако најподношљивији, у реалну и реалистичку демократију управљања разумом, контролисаног од јавности и изборних тела, оплемењену социјалним интересом за судбину ближњег и компромисом са потребама заједнице, али и ефикасног у заштити свега личног. […] Демократија је у првом реду компромис. Морамо га једном направити и са својим најлепшим надама и најзаноснијим утопијама, и од онога што је немогуће бар на време узети оно што је могуће, иначе ћемо остати без ичега, јер ће у међувремену и оно што је могуће било постати за нас немогуће – рекао је славни писац у интервјуу за „Новости“ 1989. године.

Активан, како као аутор тако и као јавна личност, до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. године у 63. години живота. Kремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

 

 

Дневно

Поделите:
2 replies
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Veoma respektujem ovog gospodina kao pisca i eto, borca za demokratiju, odnosno protiv tiranije, diktature i totalitarnih sistema, borca za slubodu. Pa ipak, bio je rob cigareta, duvanskog dima, i on i Danilo Kiš! Da nije toga smatrao bi ih da su ljudi koji umeju da kontrolišu sebe i koji su vredni da budu uzori.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *